Anatomija Fenomena

Trenuci sa Miljkovićem [Tema: Branko Miljković]

Branka Miljkovića upoznao sam u jesen 1954. godine.

Prvih dana kad sam došao iz Valjeva u Beograd da studiram.

Video sam Božu Timotijevića (njega sam već poznavao) da stoji sa crnomanjastim, punijim momkom, na ulici, između Kapetan Mišinog zdanja i tadašnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta.

„Upoznajte se, ovo je Balzak“, rekao je Boža šaljivo.

Momak je rekao da se zove Branko Miljković, ali njegovo ime nije mi ništa značilo. Ja sam do tada objavio pesme po omladinskoj štampi, a ime mi je bilo poznato po nekoj polemici u Mladoj kulturi.

„Pošto ste obojica pesnici, imaćete o čemu da razgovarate, ja vas ostavljam“, rekao je Boža i otišao.

Moj novi poznanik je predložio da odemo u redakciju Mlade kulture. Pristao sam i krenuli smo prema ulici Svetozara Markovića.

Verovatno bih ovo upoznavanje zaboravio, kao što sam mnoga druga, da nije bilo ove šetnje. Sad mi je, kad se podsetim kuda smo išli, jasno da smo na putu malo zalutali, znači da nismo najbolje poznavali Beograd, što tada, verovatno, nisam primećivao.

Momak sa kojim sam išao zapodenuo je razgovor o poeziji i tako je mudro i znalački govorio da sam sa svakim korakom sve više bio ubeđen da je moja provincijska neobaveštenost kriva što za njegovo ime nisam čuo. Osetio sam prosto tremu koju oseća neznalica pred profesorom. Bezuspešno sam pokušavao da mu pronađem ime među kritičarima, filozofima, estetičarima, teoretičarima, sve više ljut na svoje neznanje. U to da je moj novi poznanik neka važna i poznata ličnost, u potpunosti sam bio ubeđen kad smo u Vlajkovićevoj ulici prolazili pored redakcije NIN-a.

„Jesi li skoro svraćao u NIN? “ pitao me je.

Mada mi je, ne računajući stihove štampane u valjevskoj omladinskoj štampi, prva pesma, još kao srednjoškolcu, štampana u NIN-u, nisam se usuđivao da tamo svratim.

Odgovorio sam odrečno.

„Ja moram ovih dana da svratim“, nastavio je moj saputnik.

„Nešto su mi ostali dužni“, dodao je prosto preteći.

Međutim, sva moja trema od nedoumice sa kojim me je to filozofom i važnom ličnošću što čak preti NIN-u upoznao Boža Timotijević, nestala je kad smo stigli do redakcije Mlade kulture.

Sve je bilo širom otvoreno, a u redakciji nije bilo nikoga. U prethodnom broju bili su objavljeni rezultati konkursa za mlade pesnike, naime šifre pesama koje će biti objavljene. Sada je trebalo otkriti redakciji čije se ime i prezime krije iza šifre.

„Da li si učestvovao na konkursu?“ pitao me je novi poznanik.

„Jesam“, odgovorio sam.

„I je li primljeno?“

„Da.“

„I ja sam učestvovao“, rekao je. „I moja pesma je prošla.“

Potražio je u otvorenim ormanima fasciklu s primljenim pesmama, pronašao naše šifre i pesme stavio na vrh da bi što pre bile objavljene.

Bilo mi je jasno da sa mnom nije nikakva važna ličnost, nikakav „poznati filozof“, da je moj novi poznanik, Branko Miljković, mladi pesnik, koji je kao i svi mi, tek na početku svog pesničkog puta.

* * *

Susreti i druženja s Brankom Miljkovićem nastavljeni su i trajali sve do 1961. godine, sve do njegovog tragičnog kraja. Kada je osnovana grupa neosimbolista, koju je inicirao Branko, a predvodio je Dragan M. Jeremić, pozvan sam i pristupio sam tom književnom pokretu. Bilo nas je desetak. Ovaj književni pokret, iako nije dugo trajao, ostavio je dubok trag u srpskoj književnosti posleratnog perioda.

Književni kritičari još nisu osvetlili činjenicu da se ovaj pokret nije sam od sebe ugasio, već da su ga ugasili. Neosimbolizam, naravno, nije tema ovog napisa, ali se ne može izbeći podsećanje na njega kada se sećam Branka Miljkovića. Sa Brankom sam se susretao i družio svuda: na fakultetu, na ulici, u kafani. Mladi pesnici su imali mesta na kojima su se nalazili. U to vreme to su bile kafane Moskva, Bezistan, Prešernova klet, kafane u Skadarliji, Klub književnika… Branko je, gde god bi se našao, vodio glavnu reč. Bio je izuzetne inteligencije, erudita i elokventan, svakoj temi davao je dubinu i značaj i svi su ga rado slušali.

Takav je isto bio i kada bismo se našli samo nas dvojica.

Džepovi su mu uvek bili puni stihova, bilo onih koje je sam napisao, bilo onih koje je prevodio sa francuskog i ruskog jezika. Rado ih je čitao. Tako sam mnoge Brankove pesme znao i pre nego što ih je objavio. Čuveni Rekvijem čitao mi je ispred kof Studentskog parka, rekavši, otprilike, da u toj poemi moraju da budu prisutni „ptica, senka i pepeo. “

Jednom smo se sreli u Vasinoj ulici. Bilo je proleće. Rekao mi je da svaki dan ide na obalu Save, da tamo čita i prevodi francuske pesnike. Izvadio je iz džepa i čitao te prevode. Neke svoje pesme naslovljavao je imenima muzičkih formi. Primetio je da da onaj ko to radi, mora se u pesmi pridržavati i svih pravila koje te forme zahtevaju. Branko nije bio opsednut samo svojim pesmama. Imao sam utisak da čita sve što i drugi mladi pesnici objavljuju. Čitao je beogradske časopise i listove, ali i one koji izlaze u unutrašnjosti.

Što se tiče odnosa prema meni pokazivao je uvek dobronamernost. Jednom prilikom tražio mi je pesme za Vidike.

Rekao sam mu da nemam pisaću mašinu, na što je odgovorio da je on ima i da će mi prekucati pesme. Kad sam već pomenuo pisaću mašinu, sećam se da jednom rekao: „celo poslepodne sedeo sam za pisaćom mašinom i napisao samo jedan stih, ali mislim da nisam izgubio vreme. Pisac mora svaki dan da sedi po nekoliko sati za pisaćom mašinom. “ Jednom me je upitao imam li novih pesama. Odgovorio sam da nemam. „Zašto? “, pitao je. „Nemam temu, odgovorio sam. „Pa to kako nemaš temu – to ti je tema“, kazao je. Pohvalio mi je pesmu Kristali, objavljenu u Letopisu, a kada sam u šabačkom časopisu U stvari objavio nekoliko pesama, izdvojio je pesmu o vodi. Nije štedeo pohvale. Za stih „Na čistu vodu mislim kad se molim“ rekao je da bi ga mogao potpisati i neki antički pesnik.

Sada, dok pišem ovaj tekst i fragmentarno se podsećam druženja i susreta sa Brankom Miljkovićem, čini mi se da se prilikom svakog susreta sa njim moglo ponešto naučiti i upamtiti. Ta mladalačka „zevanja“ po fakultetu, „bazanja“ po „štrafti“ i beogradskim ulicama, „boemisanja“ po „umetničkim kafanama“ nisu nikako predstavljala puko gubljenje vremena. Naprotiv! Ta druženja i razgovori imali su nešto od stvaralačkog čina, a mladi umetnici, pesnici, slikari, glumci, zapaljeni svojim snovima, na svojim putevima prema besmrtnosti, davali su štimung Beogradu.

Sećam se još jednog „predavanja“ o poeziji koje mi je „održao“. Štampana mu je knjiga Vatra i ništa za koju je kasnije dobio Oktobarsku nagradu. Sreli smo se i pitao me je da li sam knjigu video i šta mislim o njoj. Rekao sam mu da je knjiga odlična, da sve te pesme znam od ranije i, da ne bi ispalo da samo hvalim i da nisam kritičan, primetio sam da se neke ponavljaju i da mi jedino to smeta. Onda je Branko počeo svoje predavanje o rimovanim rečima. Napravili smo nekoliko krugova po Knez-Mihailovoj, pa zatim seli u Mažestik. Upamtio sam da rimovanje istih reči ne može biti banalno ako te reči u novim stihovima dobijaju i nova značenja. Pesnikova je i dužnost da uđe u tajnu svake reči i otkrije sva njena značenja.

* * *

Kao urednik Književnih novina (u takozvanoj Bandićevoj zelenoj seriji) Branko mi je jednom prilikom primio četiri pesme. Kad sam mu posle nekoliko dana kazao da je drugi urednik dve pesme odbio, a samo dve odobrio, uzeo mi je novinarski notes iz ruku (radio sam tada u listu Mladost) i vrlo ljut napisao ostavku koja je glasila:

Redakciji „Knj. novina“

Molim Redakciju da uvaži moju ostavku u Redakciji Književnih novina. Razlog: odbijene pesme Petra Pajića. Ako urednici Knj. novina ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od baljezgarija R. Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj Redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u Redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali.

S poštovanjem

Branko Miljković

„Ako misliš da ću se predomisliti“, rekao mi je, „ostavljam ti ovu ostavku da je ti kovertiraš i pošalješ.“ Ja je nisam poslao, ona je i danas kod mene, a Branko je, imajući sigurno i druge razloge, stvarno izašao iz redakcije. S obzirom da se radi o dokumentu koji govori o Branku Miljkoviću ja ga sada, u ovim sećanjima, objavljujem. Zajedno sa ovim tekstom objavljen je i faksimil Brankovog ostavke u beogradskom časopisu „Savremenik“ broj 121\2004 – 122\2005.

* * *

Posle one, već opisane, prve šetnje do redakcije Mlade kulture s Brankom sam se često uveče ili noću, vraćao prema stanu jer nas je donekle put vodio istim pravcem.

Pričao je da su Miljkovići iz Gadžinog Hana, da ih tamo prezivaju Kalavarda (čini mi se da je pod tim psedonimom objavio i prvu pesmu kao srednjoškolac u nekim niškim novinama). Tvrdio je da su pravi Srbi oni iz Južne Srbije, da smo po mentalitetu Srbo-Turci, da bi bilo bolje da nam je književni jezik ostao slavjanosrpski… Pre nego što je objavio prvu zbirku pesama Uzalud je budim govorio je da priprema dve knjige: jedna će se zvati Veče bola, a druga, glavni projekat, Srbija na istoku.

* * *

Poslednji put Branka Miljkovića video sam jedne večeri u beogradskoj kafani Bezistan, posle njegovog dobijanja Oktobarske nagrade. Susret je bio slučajan, više u prolazu.

Bio je besprekorno obučen, imao je tamne naočare koje ipak nisu uspevale da prekriju modricu ispod oka. Čuo sam za tuču u Klubu književnika, ali to nismo spominjali. Već je radio u Radio Zagrebu. (Treba reći da je konkurisao istovremeno za rad u Radio Sarajevu, Radio Titogradu i Radio Zagrebu, bio je primljen u sve tri radio stanice, a odabrao je ovu poslednju). U žurbi me je pitao da li imam (ne sećam se koliko) para, pošto on nema sitno, a treba da vrati nekome, „jer ne želi da ostaje idiotima dužan“. Iz džepa od pantalona izvadio je pregršt novca i pokazao mi. Znam da sam imao novac koji mi je tražio, a odgovorio sam mu da nemam. Još sebi to prebacujem.

* * *

Jednog februarskog popodneva 1961. vraćao sam se sa još nekim pesnicima s Kalemegdana. Na samom početku ulice Kneza Mihaila sreli smo drugu grupu pesnika. Neko od njih (mislim da je to bio Aca Sekulić) pitao nas je da li smo čuli šta se s Brankom Miljkovićem desilo u Zagrebu.

Petar Pajić

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.