„Kako je sve u vezi, na svetu”: Teorija sumatraizma u književnoj praksi – IV i poslednji nastavak
Zanimljivo je da pisci postmodernog doba često prave od Andrića i Crnjanskog „parne junake”, stavljajući ih u jedno delo (Ožiljci ti{ine M. Savića, Parlamentski park M. Marčetića i dr.). Danilo Kiš je napisao priču o Andriću, o njegovoj smrti (Dug). U njoj nema Crnjanskog. Priču o smrti Miloša Crnjanskog napisao je drugi pisac, Milorad Pavić, u čijem stvaralaštvu takođe nailazimo na sliku zmije koja guta svoj rep.
U svoju zbirku autopoetičkih eseja (u rubriku „Pisci koje sam voleo”) Pavić je uvrstio Smrt Miloša Crnjanskog – priču o preplitanju, na jedan dubinski način, književnosti i života. Sam Miloš Crnjanski, pišući o Njegošu, zabeležio je da ga najviše zanima život pisca, više i od samog njegovog dela. Možda zato je i stvorio Dnevnik o Čarnojeviću – u kojem priča o sebi kao o drugom, Kod Hiperborejaca – memoare koje liče na roman, a istovremeno otkrivaju važne osobine njegovog stvaralaštva.
U Smrti Miloša Crnjanskog Pavić je ponudio svoju formulu za vrhunsku književnost, spojivši koordinate ljudskog života i koordinate literature. U tom spoju je važan svaki detalj:
Pavićev junak Miloš Crnjanski ide kod Orača, noseći dve novčanice. Dva novčića postaće veoma važni u priči o jednom drugom odlasku – u Kišovoj priči Dug. Za prelazak Andriću trebaće 2 krune, koje će zameniti 2 dinara. Dve krune ili dva dinara, kovani novac ili novčanice, zar to nije isto? Crnjanski i Andrić, zar ovi pisci nisu dva različita lica jedne epohe? Kao Pavić i Kiš…
Zmija koja guta svoj rep to je pojas koji nosi Opsenar u Prvom ključu romana Pavića Poslednja ljubav u Carigradu. Opsenar će predvideti sudbinu mlađeg Opujića. U tom poglavlju-ključu pojaviće se pozorište koje će predstaviti tri smrti Opujića-starijeg – nosioca sudbine Crnjanskovih oficira, koji ratuju za tuđe interese i za kojih „ima seoba”.
To su uopštavanja, to su slučajnosti – šapuće mi neko, kroz san Ako je ljudski život – pozornica62 onda je književnost – pozorište od hartije, gde su književni likovi glumci. Pozorište od hartije Milorada Pavića predstavlja još jedan upečatljiv primer sumatraističkih književnih veza, ali i čudesnih veza između života i književnosti.
U Pozorištu od hartije, knjizi koja je istovremeno zbirka priča izmišljenih pisaca i roman M. Pavića o književnosti (i životu), nalazimo dve priče sa čudnim biobibliografskim beleškama o njihovim „piscima” (u knjizi koja je objavljena 2007. stoji da su obojica umrli 2009). Spaja ih tema elektronske knjige (jedna od omiljenih za Pavića) i smrti knjige kao papirnog entiteta. Razmišljanjima na tu temu završava se priča jermenskog pisca Simeona Bakišecija i počinje priča holandskog pisca Van de Kebusa. Iz one druge saznajemo da svaku stvar – da bi se ona čula – treba ponoviti. Prema tom principu gradi se sama Van de Kebusova pripovetka Naslonjača za umiranje, u kojoj priča jedne fotelje dobija u drugom delu ogledalne naracije nove detalje – sporedne sa aspekta sudbine same fotelje. Za sudbinu naslonjače nije toliko bitno ko je umro u njoj – porodilja ili dete, kapetanova žena ili stric. Njena se priča od toga ne menja.
Ali će se promeniti, ako u njoj umre onaj ko je priča.
Podsetimo se: „Svaka stvar da bi se jednom čula mora bar dvaput da se kaže.” 63 Naslonjača za umiranje (doduše u drukčijem obliku) već postoji u srpskoj književnosti – to je putopis Miloša Crnjanskog Samrtnička naslonjača u Vajmaru. U njemu pisac pripoveda o svom susretu sa foteljom u kojoj je umro Gete. U tom istom eseju Crnjanski citira velikog nemačkog pesnika koji govori o svom povlačenju iz života kao o trenutku kad će zmija progutati svoj rep. Na istom principu se gradi Pavićeva priča, na više nivoa. Zapažamo ga na nivou fabule – uokvirena je scenom u muzeju koja znači i početak priče, i njen kraj – i kad je reč o jednom od glavnih motiva. Pripovetka počinje uvodom o smrti knjige kao glavnoj temi 21. veka, a u poslednjem delu usredsređena je na priču o rođenju (tumačenje biografije vicedirektora Rijk muzeuma koja je svojevrsna „bliznakinja” biografije Pavića, bar što se tiče rođenja). Gosta u životu vlasnika fotelje najviše zanima njegov dolazak na svet: vicedirektor muzeja je Vaga, ali i Zmija u astečkom horoskopu. Rođen je, kao i Pavić, 15. oktobra.
Na početku pripovetke gost ne seda u fotelju (koja bi ga možda zadržala kao stolica Pekićevog Megalosa Mastorasa, u večnom odmoru!). Na nju se spušta, na kraju priče, njen vlasnik – za koga navodno ne važi strašno pravilo. Ali, saznaćemo da važi, ipak. Ili ipak, ne važi – jer se odavno „preselio” na neki drugi svet? Ako to primenimo na književnost, ispadne da pravila izmišljenog sveta, pravila njegove smrti, ne važe za pisca, već samo za junake. I da ipak važe…
U priči se radi o jednoj severnoj zemlji – Holandiji, čija kolonija je bila Sumatra, a priča o fotelji počinje u Normandiji, Floberovom kraju. Junak Naslonjače za umiranje detaljno priča o datumu svog rođenja i svemu što je vezano za njega. Ne spominje datum svoje smrti (jer sve dok ne sedne u fotelju siguran je da je živ). U trenutku pisanja priče Pavić je znao za datum smrti autora eseja Samrtnička naslonjača u Vajmaru – 30. novembar 1977. Tek nakon smrti Milorada Pavića, autora priče Naslonjača za umiranje, saznaćemo za datum njegovog odlaska – 30. novembar 2009.
Ako se vratimo činjenici da u biografijama „autora” spomenutih priča, južnjaka Simeona Bakišecija i severnjaka Van de Kebusa stoji podatak „umro 2009” (da bi se nešto čulo treba da se kaže dvaput!), konstatovaćemo da su pisac priče Pozorište od hartije i pisac romana Pozorište od hartije umrli 2009. godine, a da su pisac putopisa Samrtnička naslonjača u Vajmaru i pisac pripovetke Naslonjača za umiranje otišli 30. novembra…
Tog dana kad se Beograd opraštao od Miloša Crnjanskog, sneg je zavejao Aleju velikana. Prva knjiga Crnjanskog, Maska, počinje replikom Glumice o snegu:
Sneg,
Sve je od snega.
Ničeg se ne sećam iz moga života rado, samo njega.64
Sneg je bio na početku književnog puta Miloša Crnjanskog.
Sneg je bio na kraju njegovog životnog puta, kad je otišao kao pravi Hiperborejac.65
Pogledajmo taj sumatraistički kalendar srpske književnosti:
1929. – izlaze Seobe
Rođen je Milorad Pavić
1962. – izlazi Mansarda
Izlazi Druga knjiga Seoba
Izlazi Lament nad Beogradom
15. oktobra rođen je Milorad Pavić
15. oktobra umro je Danilo Kiš
30. novembra umro je Miloš Crnjanski
30. novemra umro je Milorad Pavić.
La Part de Dieu? Slučaj komedijant?
Veze, sumatraističke – drugačije to ne znam da objasnim.
Zmija koja guta svoj rep nije samo simbol kraja, već i simbol večnosti.
Ima Seoba! To je misao koju nam je poklonio Miloš Crnjanski. Mišlju tom nas je dodirnuo.
Ala Tatarenko
62 „Svet je, kažu pisci romana, neka vrsta velike, čudnovate pozornice, na kojoj, svaki, neko vreme, igra svoju ulogu” (Miloš Crnjanski, Roman o Londonu I, Nolit, Beograd 1983, 5).
63 Milorad Pavić, Pozorište od hartije: roman-antologija ili savremena svetska priča, Zavod za udžbenike, Beograd 2007, 224.
64 Miloš Crnjanski, Maska, 9.
65 U Hiperboreji ljudi odlaze samo ako se zasite života.
