Piše: Lj. Milić
Borislav Pekić (1930–1992) objavio je prvu knjigu Vreme čuda sa trideset pet godina. Ređaju se romani Hodočašće ArsenijaNjegovana, Uspenje i sunovrat IkaraGubelkijana, Kako upokojiti vampira,
Odbrana i poslednji dani, Besnilo, 1999,Atlantida, zbirka priča Novi Jerusalim, uspomene Godine koje su pojeli skakavci, tomovi pisama, dnevnika, komentara, drama, eseja… I, kao poduhvat bez presedana, njegovo životno delo – sedmotomni roman-fantazmagorija Zlatno runo. To je o roman(čina) o ljudskoj potrazi, čežnji, gladi i pohlepi za Zlatnim runom, čija je prava vrednost skrivena za one koji na ovom svetu samo kupuju i prodaju. Zlatno runo je, kako stoji i u podnaslovu – fantazmagorija. Ovo određenje je iz razloga što se unutar Runa sve dešava istovremeno – i istorija i antiistorija, i porodična saga i socijalna utopija, i fantastika i realizam, i vreme i bezvreme, i dokumentarna istina (faktografija) i plemenita laž (fikcija), i priča o Romejima, Cincarima i Srbima, i ni o kome od njih pojedinačno, i smeh i užas, i trgovina i ljubav. I zato što je, “osim što umesto 500 ima 3500 strana, u svemu ostalom to jedan normalan roman” (B. Pekić). Tragovi piščevog rada na Zlatnom runu mogu se pratiti po onome što je ostalo u Pekićevoj zaostavštini: metri magnetofonskih traka sa komentarima, table od plute na kojima je bezbroj pravougaonih papirića različitih boja sa precizno upisanom konstrukcijom romana, čitava biblioteka knjiga koje je konsultovao, zabeleške. Naročito zanimljiva je, dosad nepublikvana, “Slikovnica Njegovana, Turjaških i istorijskih ličnosti iz fantazmagorije Zlatno runo od I do VII knjige”. Ovaj svojevrsni vodič kroz likove Runa dokaz je koliko je Pekić bio opsednut svojim argonautima. Nije ni čudo, budući da je sa njima živeo skoro deset godina, koliko je pisanje fantazmagorije trajalo. Naime, junake Zlatnog runa Pekić je tražio i pronalazio na starim fotografijama. Izrezao bi fotografije nepoznatih ljudi iz knjiga i časopisa, korektorom prebrisao imena stvarnih ličnosti sa fotografija i preko toga pisaćom mašinom ukucao imena svojih Simeona Njegovana. Tako je nastala ova „Slikovnica”, prava poslastica za ljubitelje Pekićeve proze. Njegovanskim, ergo trgovačkim jezikom, rečeno – na svetu glavnicu fantazmagorije pisac je „Slikovnicom” samo uvećao kamatu. Kamata se može podići u prvom broju “Anala Borislava Pekića”, i, u izboru, u ovom broju „Vremena”.
Članove porodica Njegovan i Turjaški (“dva sliva iste reke”), kao i likove nekih sporednih junaka Zlatnog runa, Pekić je pronalazio i na starim fotografijama Anastasa Jovanovića. Postupao je upravo prema jednoj od osnovnih maksima genosa Njegovan – “Što život uzima, to život i daje”. Ovaj postupak je istovremeno i moguća ilustracija Pekićevog korišćenja dokumenta – jeste fakt, ali samo da bi služio fikciji, koja je u Pekićevoj poetici viša stvarnost od realnosti. Jeste fakt, ali i nije.
“Slikovnicu” otvara ilustracija Patrika Vudrofa iz knjige Mythopoeikon, originalno
naslovljena Satan in armour, na kojoj je Pekić u gornjem levom uglu pisaćom mašinom ukucao „Simeon Mitski”. Dakle, u Pekićevoj podeli „Satana u oklopu” je Simeon Mitski, odnosno Noemis (obrnutiSimeon), prapredak svih potonjih Simeona, pridruženi član na grčkom Argu, arhetip pogrešnog izbora koji je ustoličio trgovinu kao „Glavno Načelo” i Simeone poveo u „Zlatnu Eru Materije”, prevedeno, direktno u istoriju. Mitskom vremenu i putovanju Noemisa sa Argonautima u potrazi za Zlatnim runom, posvećena je u celosti sedma knjiga, koja je, kako Pekić i sam kaže, ključ za razumevanje prethodnih šest.
Zatim se ređaju Simeoni. Tu je Simeon Grk, jedan od onih Simeona kojima špekulacije nisu uspevale. Na kraju se smirio na svom čuvenom zemunskom divanu mlatećidiplomatiju na srpsko-grčko-turski način. Po simeonskoj teoriji “den me pirazi, den me afora” – to se mene ne tiče, nemam ja ništa s tim – o svima je sve znao i mnoge situacije zamešao.
Tu je i Simeon Lupus, njegov sin. Fotografija pokazuje gizdavi cilindar, fine, tanke naočari, ali i preteći kažiprst. Vrikolakas, vukodlak, je strašni trgovac koji je umnogostručio kapital Firme “Simeon Njegovan & sinovi A.D.”, poznat po tome što je čibukom, od koga se nije razdvajao, preko leđa prisutnih rešavao probleme. Pekić ilustruje čak i različita životna doba nekih svojih junaka, pa je tako među fotografijama građana s kraja XIX veka pronašao mladog Lupusa, ali i Lupusa u bečkoj emigraciji 1848, gde je ovaj sa knezom Milošem (njegova fotografija je takođe u “Slikovnici”) vodio simeonsku politiku. Simeoni su inače bili bliski sa lozom Obrenovića.
Simeon Hadžija, Lupusov sin, sramota za Firmu, nije uopšte bio za reklamu, a “ako nisi za reklamu, nisi ni za krštenicu” (simeonska gnoma). Završio je skočivši kroz prozor porodične kuće gde je bio zatočen, zato što je u naletu hrišćanske pravednosti beogradskoj sirotinji delio novac i straćio mnogo blaga. Zatvorio ga je Simeon Gazda (“ne ja kao Simeon, već Firma”), inače sin mu.
Za Gazdu se može reći da je centralni lik Zlatnog runa. Njemu će poći za rukom da dosegne Hrisomalon deras – Zlatno runo. Najveći deo romana je zapravo njegov monolog, koji je prekidan dijalozima potomaka Njegovan–Turjaških. Ti potomci, “sve sam banjkrot”, slika su i prilika propasti građanskog društva. Bankrot je inače najomraženija reč među Simeonima. U “Slikovnici” se našlo i nekoliko fotografija te loše dece dobrih trgovaca.
Gazdin život obeležile su dve žene. Tomanija, supruga, na koju je „Firma bacila oko”, a Gazda ju je tek kasnije zavoleo, i Julijana, jahačica konja u cirkusu koju je voleo “tako strasno manjito i netrgovački”, i koja mu je pokazala da postoji i “život bez računj”. I dok u “Slikovnici” postoje čak dve Tomanijine slike, jedna iz mlađih dana, druga iz starosti, zanimljivo je da te zanosne Julijane nema na fotografijama. Možda je tako i bolje. Jer, pravo je samo zamišljati “ženu što kad se smeje, sunce sija, kad plače, kiše padaju, kad je ljuta, munje sevaju”.
Naravno, bilo bi previše očekivati da se u “Slikovnici” nađu svi likovi iz Zlatnog runa, sve one fantazmagorije, utvare, prikaze i pričine, vampiri, šišmiši i vukodlaci „čije su oči zakrvavljene, a zubi životinjski oštri dok im u grudima umesto srca pulsira Sveti Broj”. Nema u njoj čak ni svih Simeona – poput Sigetskog koji je šminkao glavu mrtvog Sulejmana Veličanstvenog, ili Moshopolita koji je napravio amanetne ćupove a zatim nestao u vatri, od koje su svi u porodici strahovali, nema Tivajskog, Carigradskog…
Ipak, i ovo što se od argonautike u “Slikovnici” našlo (đavo je tu!) predstavljaće pravo uživanje za čitaoce “pekićologe”, a to je, kako je svojevremeno primetio B. Koprivica, poseban soj čitalaca. Oni će, uostalom, najbolje razumeti i to što “Slikovnica” sa fotografijama iz realnosti uopšte i postoji, budući da je Pekić često govorio da njegovi likovi nisu ni iz života, ni iz istorije, već su “sinteze ideje, nesvesnog iskustva, lektire i imaginacije”.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=387917
