Kada se glista probija kroz sabijenu zemlju, s mukom praveći stazu tako što jede svoj put, zna li ona kud vode budući kanali – gore ili dole? To nikada neću saznati, jer nisam glista. Mrav sam. I ne jedem svoj put, put jede mene. Netom izrečeno već pripada prošlosti, ali još me drži navika i fizičko pamćenje prethodnog života. Nisam deo kolektiva, jer da jesam, ovih redova, ili mene, ne bi bilo. Tamo gde vlada savršen red, gde se znaju pravila i svako ima svoje mesto i zadatak, nema vrdanja, nema samovolje, daleko bilo bulažnjenja o autentičnosti, vokaciji ili što bi Abraham Maslov rekao selfu. Svakoj pobuni na ramenu sedi preki sud. To je jasno kao dan.
Kako mi je bilo? Kao mravu u roju – uljuljkana monotonijom kolektivnog života i nevidljiva pod jedoobraznom timskom kapom, stalno u pokretu i s teretom na leđima, a ipak lenja, živa bez života. Umorna, ali sita, odlazim na spavanje i za sobom ostavljam još jedan dan za nepamćenje, po svemu isti prethodnim i svim budućim danima. Još jedan na isti način iscrtan krug. Jutro me po navici smešta tamo gde sam bila juče, i ja kao opijena, mrtvih čula, gazim strojev termitski korak. Liči na poslušnost, a zapravo je inercija. Ničim, do zglobovima, ne učestvujem u kolektivnim i ekipnim akcijama. Sreća da niko ništa ne radi sam, inače bih bila provaljena i zatvorena u mravlju samicu. Ovako, moj puls je miran; temperatura normalnih 36,5; dišem duboko i sporo. Sve liči na meditaciju, a to i jeste. Priprema bekstva, u tišini. Šta je pripremilo pripremu? Da li nejasno predosećanje da će me ovako mlaku izbljuvati Gospod iz ustiju svojih? Ne, to je došlo nakon…, nakon čega? Tražim misao-varnicu. Idem natrag, povratnom linijom, daleko i duboko koliko god treba da dosegnem temeljni nagon svog života.
Odmah ću reći: još ga nisam našla. Ali tražim. Idem unatrag, više vertikalno nego horizontalno, i bogme na svašta nailazim usput. Tek u nijansama različita duševna stanja mog nedozrelog bića, ali u osnovi sva, bez izuzetka, obojena besmislom. Tipičan primer sirovog, ničim potkrepljenog nihilizma. Kapa dole nihilisti koji je bezuspešno pokušavao, koji se uzalud nadao, koji je slepo verovao i koji je na kraju pljunuo na sve što se proklamuje kao vredno. Nihilizam jeste čedo nemoći, ali ovaj je bar pokušao, bar se nadao, bar verovao. Moja nemoć je ispred svega: neću iskušenja pred sobom, ne želim o ništa da se saplićem, odbijam priliku da pogrešim, odbijam, dakle, da budem čovek. Moja moć nikada nije stavljena na probu. Ni vruća, ni hladna, više bljutava i ne baš po meri ukusa Njegovih svetih ustiju. A, kad se smučiš Bogu, nekako se smučiš i samom sebi. Ide to sinhrono, pa se i teret udvostručuje, ustostručuje, pa počneš da se povijaš, i klecaš, deset koraka, pa padneš, devet, pa padneš, sve ih manje odborojiš do sledećeg pada, a onda…? Onda, kako ko. Mene je na noge digla sopstvena dernjava: Diži se, mrcino!, vikala sam sebi u lice, diži se i koračaj! Nemaš snage, veliš. Podvig se i ne čini snagom nego željom. Ono što ne možeš da stigneš, njome možeš da privučeš. Ono u daljini, ono što svetli nije zvezda, ili jeste zvezda ako tako nazovemo propuštenu mogućnost. Dakle, diži se, možda te i sačeka ako pokažeš da si je dostojna. I ne zaboravi da podigneš sa poda devojčicu koja tolike godine čeka preobražaj. Uzmi je za ruku, reci joj da si odrasla, da možeš mnogo i da treba da ti veruje. Vidiš li kako te gleda s nadom, ona u tebe izrasta, pobogu! I niko ti ne brani da koračaš kroz život s očima deteta – čuvaj radoznalost, strepnju, divljenje, ali proteraj strah iz zenica i zakorači hrabro ka nečemu što je samo tvoje. Ubij pakao u sebi nebom u sebi! Čuješ li me?!
Čula sam. Kako ne bih čula kad sam bila blizu, a i da nisam – takva dernjava bi me našla gdegod. I, evo: izdvajam se iz svoje mravlje družine, nepokolebljivo i bez osvrtanja koračam strminom mravinjaka silazeći u podnožje nekih drugih uzvišenja. Sada su mi sva polja široka i svi putevi otvoreni. Nova situacija me potpuno zbunjuje. Beskraj nudi nebrojene mogućnosti, ali ima i svojih slabosti. Teskoba i muka beskraja je u gubitku oslonca. Osećam se kao dete koga je vašarska gužva istisnula iz majčinog zagrljaja, pa se izbezumljeno vrti u krugu nadajući se nekom tajnom znaku i putokazu. Ne sumnjam da ću ga ugledati. I bez toga znam da sam na pravom mestu. A kako izgleda to mesto? Čisto je, i sjajno. Veliki, brisan prostor na kome za svakog ima mesta jer ne miče ni korak iz sebe. Svemir je u svakom od nas i nema govora da tu iko ikom može smetati. Svako ima svoj vrh i mesto koje ga čeka. Koračam ka svom.
Jovanka Živanović
