Starešina hrama u Keninu bio je Mokurai, Tiha grmljavina. Mokurai imađaše jednog malog, dvanaestogodišnjeg štićenika po imenu Tojo. Tojo je imao priliku da vidi kako stariji učenici svakog jutra i večeri pohode učitelja u njegovim odajama, da bi primili pouku u vidu san-zena ili ličnog vođstva, pri čemu su dobijali koane kako bi predupredili lutanje uma.
I Tojo imađaše želju da primi sanzen.
„Pričekaj malo,” poručio mu je Mokurai. „Previše si mlad.”
Ali, dečak beše uporan, tako da učitelj naposletku pristade.
Te večeri se mali Tojo u određeno vreme našao na pragu Mokuraijeve odaje za sanzen. Uda-rio je u gong da bi obznanio svoje prisustvo, u znak poštovanja tri puta je učinio naklon pred vratima, a potom ušao i seo pred učitelja u tišini ispunjenoj poštovanjem.
„Zvuk dve ruke možeš da čuješ kad pljesneš rukama,” reče Mokurai. „Sada mi pokaži zvuk jedne ruke.”
Tojo se naklonio i otišao u svoju sobu da razmisli o pitanju. Kroz prozor do njega dopiraše muzika gejši.„Aha! Imam ga!”, obradova se.
Sledeće večeri, kada učitelj od njega zatraži da mu dočara zvuk jedne ruke, Tojo stade da izvodi muziku gejša.
„Ne, ne,” reče Mokurai. „To nikako. To nije zvuk jedne ruke. Uopšte ga nisi shvatio.”
Pomišljajući da ga muzika možda ometa, Tojo se prebaci na neko mirnije mesto. Opet i iznova dumaše. ”Zvuk jedne ruke – šta li će to biti?” Iznenada začu kako kaplje voda. „Zacelo je to,” pomisli Tojo.
Kada se ponovo pojavio pred učiteljem, Tojo stade da oponaša kapljanje vode.
„Šta ti je to?” pitao ga je Mokurai. „To jeste zvuk vode koja kaplje, ali ne i zvuk jedne ruke. Pokušaj ponovo.”
Zalud je Tojo meditirao kako bi otkrio zvuk jedne ruke. Čujaše huk vetra. No i taj zvuk beše odbijen kao pogrešan.
Čujaše krik sove. Ni taj nije valjao.
Ni skakavci ne stvarahu zvuk jedne ruke.
Više od deset puta dolazio je Tojo kod Mokuraija sa svakojakim zvucima. Svi su bili pogre-šni. Gotovo godinu dana razbijao je glavu pitanjem šta bi to moglo da predstavlja zvuk jedne ruke.
Najposle je mali Tojo uronio u istinsku meditaciju i prevazišao sve zvuke. „Više nisam mogao da ih sakupljam,” objasnio je kasnije, „i tako sam došao do nečujnog zvuka.”
Tojo je shvatio zvuk jedne ruke.
