Režija: František Vlačil
Scenario: František Vlačil
Uloge: Katerina Irmanovova, Karel Smyczek, Anna Pitašova, Vaclav Irmanov, Gustav Puttjer
Stotine golubova pismonoša pušteno je na duge letove sa se- vera Francuske. Na ostrvu Femarn koje se nalazi na Baltičkom moru, grupa starih mornara i dvanaestogodišnja Suzane čekaju povratak svojih golubova. Jedino se njena bela golubica nije vratila, jer ju je oluja odnela sve do Srednje Evrope. U svom ateljeu u centru Praga, golubicu je opazio slikar Martin, i to u trenutku kada je na nju iz vazdušne puške, pucao Mihal, dečak u kolicima, koji je pre izvesnog vremena, ostao paralizovan nakon pada sa visine. Martin mu donese ranjenu pticu, koju Mihal pokušava da izleči. On dolazi na ideju da ugreje pticu pomoću lampe za sunce i pokušava da ustane da bi napravio nekoliko koraka do police gde se nalazi lampa. Na izložbi golubova, Martin saznaje sa javne oglasne table odakle je ptica zapravo došla. On je naslika i sliku šalje za Nemačku. U međuvremenu, golubica i Mihal se osećaju sve bolje. Martin pažljivo ubeđuje Mihala da oslobodi golubicu i dopusti joj da odleti. Trčeći duž obale sa slikom u ruci, Suzane shvata da joj se golubica vraća…
* * *
Debitantsko delo proslavljenog Františeka Vlačila, Golubica, danas se smatra pretečom češkog “novog talasa”. Ova poetska parabola (napadana zbog formalizma od partijskih ideologa), kroz priču o bolesnom dečaku i golubici alegorično propoveda ideju slobode i bratstva među ljudima. Mračan na drugačiji način od njegove fascinantne i metaforične istorijske trilogije iz šezdesetih, Đavolja zamka (1961), Marketa Lazarova (1967), (po izboru kritike 1998. godine izabranog za najbolji češki film svih vremena) i Dolina pčela (1968), ovaj kamerni film sa minimumom dijaloga i simbolizmom koji izbija iz svakog kadra, zasluženo je uveo Vlačila na listu najvećih talenata tadašnje čehoslovačke kinematografije.
“Golubica je jedan od najvažnijih čeških filmova šezdesetih, a njegova izuzetna vrednost za našu kinematografiju leži u delikatnom spoju pesničke umetnosti i sofisticiranog izražavanja. Film krasi vizuelno prepoznatljiv rukopis Fratišeka Vlačila, koji je na platno preneo stilski izuzetno osetljivi i talentovani direk- tor fotografije Jan Čurik. Vlačil nakon trideset godina zvučnog filma vraća na platno najbolje, vizuelno sredstvo izražavanja, zapostavljeno i zaboravljeno u filmskoj kulturi u kojoj je zvuk nadvladao rasprostranjene književne i pozorišne elemente”.
Galina Kopanevova: “S Františkem Vlačilem o jeho filmech a filmu vubec“, film 1961.
(objavljeno u katalogu za Festival nitratnog filma u beogradskoj Kinoteci)