2. Neposlušnost prema vlastima zbog rasne diskriminacije (I) – David Thoreau
Thoreau danas važi za prvog teoretičara građanske neposlušnosti, premda on ovu sintagmu nikada nije upotrebio. [taviše, u svom glavnom spisu pod prvobitnim naslovom “Otpor građanskoj vladi” on je još uvek imao na umu “otpor”, dok se sintagma “građanska neposlušnost” pojavljuje tek 1866, četiri godine nakon njegove smrti, i to u naslovu koji su ovom spisu (“Građanska neposlušnost”) dali urednici knjige Jenki u Kanadi.3 Iako sintagmu “građanska neposlušnost” Thoreau nikada nije upotrebio, ona će tokom 20. veka postajati sve popularnija i dovoditi se u vezu sa njim i njegovim stavovima. Svojevrstan paradoks predstavlja činjenica da su urednici Thoreauovih spisa imali nameru da ublaže njegov “otpor” u “građansku neposlušnost”, jer im se činilo da ovo implicira legalnu kaznu za “građanske neposlušnike” zbog kršenja prava. Ta ideja je bila sasvim strana Thoreau, pošto on nigde u svom spisu nije govorio o potrebi da građanski neposlušnici snose pravne posledice zbog svojih postupaka (Walker Howe, 1990: 3). Razlozi za opravdanost preimenovanja Thoreauovog spisa nalazi se, kako ćemo još u nastavku moći da vidimo, na drugoj strani. Ključni događaj u Thoreauovom životu zbio se najverovatnije 23. ili 24. jula 1846, kada je dobio opomenu da plati porez pod pretnjom zatvora. Thoreau, inače, godinama nije plaćao porez, u znak protesta protiv američkog robovlasništva, i prolazio je nekažnjeno. Kasnije će on objašnjavati takav svoj postupak time što je to bio jedini način da, kao pojedinac, uskrati poslušnost državi. “Ovu američku vladu ili njenog predstavnika, vladu države, ja srećem direktno, licem u lice, jednom godišnje, ne više, u ličnosti njenog sakupljača poreza.”(Thoreau, 1973a: 74). To je ujedno prilika, smatrao je Thoreau, da on kao pojedinac ispolji neposlušnost prema ovom predstavniku države, sa kojim dolazi u direktan (takoreći ličan) kontakt.
Prvi Thoreauov susret sa sakupljačem poreza desio se najverovatnije tek 1846. godine,4 kada je on bio pozvan da plati porez i, nakon eksplicitnog odbijanja da to učini, zatvoren. Da bi se razumeo ceo ovaj događaj potrebno je postaviti ga u istorijski kontekst.
Maja 1846. Amerika i Meksiko su međusobno objavili rat, čime je otpočeo dvogodišnji tzv. Meksički rat.5 Izbijanje rata bilo je značajno i za američke poreske vlasti (koje su sada morale da pojačaju poresku disciplinu) i za Thoreaua, koji je u svetlu ovih novih događaja počeo da uviđa vezu između ne samo poreza i ropstva nego i između poreza i rata. Plaćanje poreza bilo je praktično isto što i finansiranje vojske koja će tlačiti Meksikance. Ako je u zatvor otišao zbog neplaćanja poreza, motivisan protestom protiv ropstva u Americi, s vremenom je shvatio da to može iskoristiti i u svrhe antiratnog protesta (Walker Howe, 1990: 10). Od tada za Thoreaua ropstvo i rat postaju dva kraja istog represivnog štapa američke države. Thoreau je u zatvoru proveo samo jednu noć zahvaljujući činjenici da je neko od njegovih srodnika umesto njega platio porez. Međutim, ceo taj događaj na njega je imao dubok uticaj i u naredne dve godine on je intenzivno razmišljao o problemu neposlušnosti prema represivnim američkim vlastima. Rezultati njegovih razmišljanja predstavljeni su javnosti u predavanjima, koja je on pod naslovom “Prava i dužnosti pojedinca u odnosu na vladu” održao 26. januara i 23. februara 1848, u jeku debata oko izbora iste godine. Govor je ostavio slab utisak, što je najverovatnije bila posledica zaključenja mira (mir sa Meksikom usledio je nedelju dana nakon prvog predavanja). Osim toga, argumentacija je bila isuviše apstraktna za slušaoce, a veza između Meksičkog rata i ropstva ostala je prilično nedefinisana (Adams i Ross, 1988: 217-218). No, govor je ipak ostavio utisak na neke ljude. Među njima je bila i Elisabeth Peabody, koja je uskoro pisala Thoreauu, moleći ga da joj dopusti da štampa njegovo predavanje u prvom broju časopisa Esthetical Articles. Članak se zaista pojavio 14. maja 1849, pod naslovom “Otpor građanskoj vladi”.
Već i iz naslova ovog članka vidi se da je Thoreauu stalo do otpora (građanskoj) vlasti. No, razlog zbog koga se Thoreau naziva prvim teoretičarem građanske neposlušnosti nije posledica samo posthumnog preimenovanja ovog članka. Thoreauova prijemčivost za logiku građanske neposlušnosti proizlazi pre svega iz njegovog poznavanja grčkih i rimskih klasika, koje je imao prilike da izučava prilikom studiranja na Harvardu. Štaviše, za vreme pisanja “Otpora građanskoj vladi” Thoreau je ponovo iščitavao Sofokleovu Antigonu i prevodio na engleski najvažnije delove u kojima se junakinja suprotstavlja Kreontu. Međutim, zbog toga Thoreaua ne treba uvrštavati u tradiciju klasičnog ili romantičarskog republikanizma.
Za njega je bila važnija judeo-hrišćanska tradicija, a naročito uloga jevrejskih proroka, kao i radikalni američki protestantizam. Misao Davida Thoreaua ponajviše se napaja na onim istim radikalno-protestantskim tradicijama iz kojih su u Americi dva veka ranije kvekeri crpli inspiraciju za svoju građansku neposlušnost. Ali, sredinom 19. veka, kada Thoreau formuliše svoju koncepciju građanske neposlušnosti, problem više nije bio u religioznoj diskriminaciji, već u nečem mnogo fundamentalnijem . u američkom robovlasničkom sistemu i imperijalizmu.
Drugo, Thoreau napušta tradiciju prava na otpor tiraniji utoliko što razlikuje tiransku i građansku vlast, kao i različite vrste otpora koji se mogu pružiti ovim vlastima. Slučaj tiranije je jasan: svako ima pravo da se .odupre vladi čija su tiranija i neefikasnost velike i neizdržljive. (Thoreau, 1973a: 67). Ali Thoreauu je jasno da nije tako sa Amerikom, koja ima građansku vlast i prema kojoj se ne može na isti način sprovoditi pravo na otpor. Doduše, Thoreau razlikuje situaciju u kojoj su se našli Amerikanci i onu u kojoj su se obreli Meksikanci nakon izbijanja Meksičkog rata. Pošto je za njega Amerika ta koja je napala Meksiko i protiv njega vodi osvajački rat, Meksikanci imaju pravo na otpor prema američkoj vlasti. To, međutim, ne znači da Amerikanci treba da sede skrštenih ruku, samo zato što američka vlast i prema njima ne sprovodi nasilje kao prema Meksikancima.
Amerikanci takođe moraju da se odupru američkoj vlasti, ali na drugačiji način. U svojoj kritičkoj analizi Thoreauovog spisa o otporu građanskoj vlasti Klaus Hansen je osporio da je u njemu reč o otporu, ili o građanskoj neposlušnosti: Thoreauov odnos prema državi bi pre mogao da glasi: noli me tangere. Hansenova argumentacija polazi od toga da ako neka društvena grupa krši moralne norme njenog člana, onda po Thoreauovom mišljenju ovaj treba da iz nje istupi. Isto važi i za odnos pojedinca prema državi. U svom stvarnom životu Thoreau je verovao kako je neplaćanjem poreza istupio iz države i zato je zatvor bio mesto ne samo za njega nego i za sve ljude koji su istupili iz države (Hansen, 1987:225). Ova interpretacija Thoreauovih shvatanja sasvim je pogrešna. Thoreau nije govorio o istupanju iz države, niti je zatvor za njega bio mesto gde završavaju nezadovoljnici vlašću. On ima nešto sasvim drugačije na umu: “Pod vladom koja nepravedno zatvara bilo koga, za pravednog čoveka je zatvor pravo mesto gde treba da bude” (Thoreau, 1973a: 76). Odlazak u zatvor je za “pravednog čoveka” pitanje savesti i ono predstavlja logičnu konsekvencu odbijanja plaćanja poreza, kao aktivnog oblika neposlušnosti. Međutim, u zatvoru počinje nešto što bi se već moglo nazvati građanskom neposlušnošću. Ako bi se svi “pravedni ljudi” držali opisane logike, onda bi država bila suočena sa samo dve mogućnosti: da ih drži sve u zatvoru ili da odustane od ropstva i rata. “Ako hiljadu ljudi ove godine ne plati poreze, to neće biti nasilan i krvavi čin, kao što bi to bio da se plati, i da se time Državi omogući da čini nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija miroljubive revolucije, ako je takva uopšte moguća” (Thoreau, 1973a: 76).
“Miroljubiva revolucija” znači odlazak u zatvor svih “poštenih ljudi” koji time ne prolivaju ničiju krv, već jedino stvaraju moralni pritisak na državu da odustane od nepravedne politike (robovlasništva i imperijalizma). A vlast u jednoj građanskoj državi jednostavno ne može sebi dozvoliti da sve “poštene ljude” otera u zatvor jer to bi ugrozilo svojevrsni “moralni mininum” na kojem ova država počiva: zato će, suočena sa tom alternativom, vlast biti prinuđena na popuštanje, odnosno odustajanje od svoje nepravedne politike. .Istina je moćnija nego zabluda. ….. Manjina je nemoćna ako se potčini većini; tada nije čak ni manjina, ali ako udari celom težinom, ništa joj se ne može odupreti. (Thoreau, 1973a: 76). Nenasilni sukob (.miroljubiva revolucija.) intelektualno superiorne manjine protiv vlasti i zabludama i nasilju podložne većine predstavlja suštinu Thoreauovog koncepta građanske neposlušnosti.
Pogledajmo sada na kojim pretpostavkama počiva ovaj koncept. Pre svega, savest jednog društva nalazi se, po Thoreauovom mišljenju, kod mudre i pravedne manjine, koja se jedino može pobuniti protiv politike koju vodi vlada, podržana biračkom većinom. Thoreauov odnos prema toj većini više je nego porazan. .Nema mnogo vrline u delanju mase ljudi. Ako će većina u celosti glasati za ukidanje ropstva, to će biti zato što ih ne zanima ropstvo ili zato što nije ostalo još mnogo ropstva da se ukine njihovim glasom. Oni će onda biti jedini robovi. Samo glas onoga koji svojim glasom brani slobodu može doprineti ukidanju ropstva. (Thoreau, 1973a: 70). Većina ima pravo da vlada u određenom periodu “ne zato što je najverovatnije u pravu, niti zato što se to čini najpravičnije manjini, već zato što je fizički najjača. Ali vlada u kojoj većina odlučuje u svim slučajevima ne može se zasnivati na pravdi, čak ni onoliko koliko je ljudi razumeju” (Thoreau, 1973a: 64-65). Za Thoreaua je pravo većine da vlada uvek u krajnjoj liniji zasnovano na goloj fizičkoj sili, ali ga to, paradoksalno, čini osetljivim na moralni pritisak intelektualno superiorne manjine. Jer, ako u državi sa “građanskom vlašću” postoji nekakav “moralni minimum”, većina će “u nekim slučajevima” popustiti pred ovim pritiskom i uvažiti njen rekurs na pravdu. U suprotnom bi na delu bila jednostavno tiranija većine, koja zatire svaki trag slobodi.
Thoreau nije bio ni anarhista, ni antidemokrata. Nespojivost Thoreauovih nazora sa anarhizmom dolazi do izražaja u njegovom poređenju države i mašine: kao što svaka druga mašina ima kvarove, tako ih mora imati i država. Kada kvar stvori svoju mašinu, tek onda je treba baciti (Thoreau, 1973a: 67). To pokazuje da Thoreau nije bio anarhista, pošto je trpeo “manje kvarove” na državnoj mašini i zalagao se za odbacivanje samo one državne mašine koja služi “kvaru”, tj. goloj nepravdi (Walker Howe, 1990: 15). Osim toga, za njega je vlast imala pozitivnu funkciju u unapređenju blagostanja svakog pojedinca. “Posledica je dobre vlasti da život čini vrednijim, a loše vlasti da ga čini manje vrednim” (Thoreau, 1973b: 106). U skladu sa ovim stavovima, Thoreau je imao nameru da postojeću američku ustavnu državu unapredi, a ne da je sruši. “Napredak od apsolutne ka ograničenoj monarhiji i od ograničene monarhije do demokratije jeste napredak ka istinskom poštovanju individue. Da li je demokratija, onakva kakvu je poznajemo, poslednje moguće unapređenje vlade? Da li je moguće da se više ne može učiniti nijedan korak ka poštovanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i posvećene Države sve dok Država ne prizna individuu kao višu i nezavisnu silu, iz koje proizlazi sva njena moć i autoritet, i ne počne da se odgovarajuće prema njoj ophodi” (Thoreau, 1973a: 89). To, drugim rečima, znači da jedna država sa istinski demokratskim uređenjem treba da počiva na poštovanju pojedinca, odnosno osnovnih prava čoveka.
Thoreauovo shvatanje čoveka i njegovih osnovnih prava veoma je zanimljivo. Za Thoreaua čovek nije zoon politikon, već individua koja samo sopstvenim naporom može da shvati i upravlja se prema večnim moralnim zakonima, bez obzira na zakone grupe čiji je član (Walker Howe, 1990: 20). Zato je odnos pojedinca prema tim zakonima isključivo monadološki (Hansen, 1987: 226), tj. ograničen na njegovu sopstvenu sferu. Društvena sfera predstavlja nešto artificijelno, sekundarno, ako ne i sasvim sporedno. Ali, ignorisanje društva od strane pojedinca može da ide samo do određene granice. “Istina je da čovek nema obavezu da se u celosti posveti iskorenjivanju nekog, ma i najvećeg zla; on svakako ima i drugih preokupacija u životu; ali njegova je dužnost, u najmanju ruku, da opere ruke od tog zla i, ne misleći više na njega, da prestane da ga podržava. (Thoreau, 1973a: 71). To znači da ja mogu da se posvetim svojim životnim preokupacijama tek ako sam utvrdio “da ne sedim na tuđoj grbači”. Ako to činim, ja moram prvo da sa tim prestanem i da se tek tada posvetim sebi. Čovek snažnih moralnih nazora hoće, dakle, da živi “po svome”, ne obaziruć i se na “gomilu”, ali to može učiniti tek ako je njegova savest namirena. Prema tome, ako se pred takvim pojedincem pojavi neka vlast (makar bila i “građanska”) koja bi od njega zatražila da se drugome “popne na grbaču”, onda bi ovaj to morao odbiti, i to iz puke moralne računice. “Manje me košta u svakom smislu ako namirim kaznu za neposlušnost državi, nego što bi me koštala poslušnost” (Thoreau, 1973a: 79).
Pod moralnom obavezom Thoreau je podrazumevao obavezu pojedinca da se stara da u društvu u kojem živi svakom članu budu priznata “elementarna ljudska prava”.
Ako su “elementarna ljudska prava” prekršena, npr. robovlasničkim sistemom, onda pojedinac ima moralnu obavezu na otpor vlastima (Hansen, 1987: 223). Uvek kada je suočen sa alternativom da, poštujući zakon, učini nepravdu prema drugom čoveku, čovek mora da prekrši zakon (Thoreau, 1973a: 73). To znači da treba da se prvo ravnamo po savesti, pa tek onda po zakonima. “Podsetio bih svoje zemljake da treba da budu prvo ljudi, a tek potom, i po potrebi, Amerikanci” (Thoreau, 1973b: 102). Zato “elementarna ljudska prava”, kako ih Thoreau shvata, nemaju ništa sa ustavno pozitiviranim osnovnim pravima čoveka.
Thoreau je tokom celog svog života bio potpuno nezainteresovan za ustavna pitanja (Walker Howe, 1990: 3). No, realno gledajući, američki Ustav nije ni mogao biti relevantan za Thoreaua i njegove namere ukidanja ropstva (o obustavljanju rata protiv Meksika da i ne govorimo). Svaka izmena američkog Ustava zahtevala je ratifikaciju dve trećine država članica, a to je tadašnjih petnaest robovlasničkih država u svako doba moglo bez problema da osujeti. S druge strane, pokušaji da se problem robovlasništva aktuelizuje pred Vrhovnim sudom već su i pre Thoreaua završavali ne samo neuspehom nego i katastrofalnom tzv. Dread Scott presudom. Thoreau je otuda mogao samo da zaključi da je i sam Ustav SAD “zlo” i da “pošteni ljudi” ne treba da se zamajavaju pravničkim argumentacijama i pozivanjem na ustavna prava. “Pravo nikada neće osloboditi čoveka; čovek je taj koji mora osloboditi pravo. Ljubav prema pravu i poretku pokazuju oni koji poštuju pravo kada ga vlast krši” (Thoreau, 1973b: 98).
Nema sumnje, pravo koje Thoreau pretpostavlja pozitivnom pravu jeste neka vrsta prirodnog prava. Uopšte uzev, Thoreau nikada nije bio nesklon prirodnopravnoj argumentaciji. U jednom članku za Boston Kurier od 15. juna 1846. on je pisao: “U sukobu zakona, jedan zakon mora biti viši. Ako su naši državni zakoni u sukobu sa federalnim, državni zakon odstupa. Viši zakon uvek poništava niži zakon, koji je sa njim u sukobu. Nije li tako u svim slučajevima? Ako me federalni zakon obavezuje da činim ono što mi savest zabranjuje, zar moja savest ne treba da bude viši zakon? Može li Kongres Sjedinjenih Država da ukine zakon savesti ili zakon Hrista?” (cit. prema Walker Howe, 1990: 8). Prirodni zakon je za Thoreaua bio zakon savesti, koji čoveku dolazi direktno od Boga. A Bogu treba služiti “pokoravanjem onom jedinom i jedino pravednom ustavu, koji je On, a ne neki Jefferson ili Adams, upisao u tvoje biće” (Thoreau, 1973b: 103). Božji ustav, sa svim njegovim “elementarnim ljudskim pravima. jeste iznad ljudskog ustava, pozitiviranih osnovnih prava čoveka i presuda američkog Vrhovnog suda” “Onaj ko je otrkio istinu dobio je svoj zadatak od izvora višeg nego što je najviša pravda na svetu, koja može da primeni samo pravo. On otkriva da je sudija nadređen sudiji” (Thoreau, 1973b: 98).
Kao što smo mogli da vidimo, Thoreau je svoju koncepciju građanske neposlušnosti izgradio na pretpostavci moralne superiornosti manjine koja je u stanju da spozna Bogom data i neprekršiva “elementarna ljudska prava” i da onda, u skladu sa tom spoznajom, preduzme adekvatne korake u garantovanju tih prava svakom pojedinom članu društva. U početku, Thoreau je smatrao da je pravi put zaštite elementarnih ljudskih prava “miroljubiva revolucija”, tj. opstrukcija države od strane celokupne moralno superiorne elite (koja bi se zbog svoje neposlušnosti obrela u zatvoru i na taj način moralno ugrozila državu). Međutim, s vremenom je on ovaj stav promenuo. U kasnijim spisima Thoreau je podržavao upotrebu sile u borbi protiv ropstva zato što se i situacija u Americi pogoršala.
Novi Zakon o odbeglim robovima obavezivao je građane severnih država da pomažu u hvatanju odbeglih robova iz južnih država i predviđao kazne ako se to ne čini. Dakle, da bi bio lojalan državljanin Amerike, za severnoameričkog liberala više nije bilo dovoljno da toleriše robovlasnički sistem u južnim državama. Sada su se i sami severnjaci morali angažovati na njegovom delovanju. Suočen sa ovim novim obavezama koje je država postavljala pred njega, Thoreau se opredelio za novi odgovor državi: “Ja ne želim da ubijam, niti da budem ubijen, ali mogu da predvidim okolnosti u kojima bi za mene obe stvari bile neizbežne” (Thoreau, 1973c: 133). To će pre svega biti kada se pojedinac suoči sa mogućnošču da pomogne odbeglom robu. U toj situaciji dopušteno je ne samo nasilje nego i ubistvo robovlasnika.
Pored promene odnosa prema nasilju, Thoreau je promenio i mišljenje i o samom sprovođenju “otpora”: moralni pritisak na državu kroz odlazak u zatvor pripadnika moralno superiorne elite odbačen je i zamenjen usamljeničkom akcijom moralno superiornog pojedinca koji sada svim sredstvima, uključujući i nasilje, pomaže drugom pojedincu izloženom državnoj represiji.
Aleksandar Molnar
3 U zborniku Jenki u Kanadi prvi put su obuhvaćeni svi Thoreauovi antirobovlasnički i reformski članci.
4 Ne postoje nikakvi dokazi da je pre 1846. Thoreau došao u kontakt sa nekim sakupljačem poreza, tako da nije ni bio u prilici da aktivno manifestuje svoj protest.
5 Iz ovog rata Amerika je izašla kao pobednica 1848, što joj je omogućilo da anektira Teksas, Kaliforniju, Nevadu, Jutu, Arizonu i Novi Meksiko.
Nastaviće se