4. Neposlušnost prema vlastima zbog rasne diskriminacije (III) – Martin Luther King JR.
Sa Martinom Lutherom Kingom Jr. istorija građanske neposlušnosti ponovo se vraća na tlo Sjedinjenih Američkih Država. Priča o Kingu je priča o borbi za crnačku emancipaciju, koja se zaoštrila polovinom pedesetih godina 20. veka. Nakon što je u Americi ukinuto ropstvo, nastalo je vrlo nedefinisano stanje u kojem su crnci (uglavnom u južnim državama) nesumnjivo predstavljali građane drugog reda. Razuđeni sistem rasne diskriminacije i rasizma onemogućavao je crncima da uživaju u tekovinama slobode i blagostanja, koje je Amerika proklamovala kao svima dostupne. Diskrepancija izmeđ u realnosti i proklamacija dovela je do toga da crnci prestanu da se osećaju srećni zbog toga što više ne žive u ropstvu i da počnu da streme mnogo supstancijalnijoj jednakosti sa belcima. Protestne akcije (sit-in i slično) u službi cilja crnačke emancipacije u Americi započele su još četrdesetih godina, u organizaciji Kongresa rasne jednakosti (CORE), ali su tek početkom šezdesetih godina počele da privlače pažnju celokupne američke nacije (Ebert, 1968: 238). Prelomni događaj na ovom putu desio se 1. decembra 1955, kada je jedna crnkinja u autobusu u Montgomeriju (Alabama) odbila da ustupi mesto jednom belcu (shodno segregacionim pravilima koja su tada važila u javnom saobraćaju Montgomerija). Kada je zbog toga uhapšena, crnci su prvo organizovali bojkot svih autobusa, da bi zatim pristupili i osnivanju Udruženja za unapređenje Montgomerija, na čijem se čelu našao mladi anabaptistički sveštenik Martin Luther King Jr.
Odmah po preuzimanju funkcije vođe protesta, King postaje svestan glavne dileme celog poduhvata. Pred svoj prvi govor u toj funkciji 5. decembra 1955, on ovu dilemu formuliše na sledeći način: .Kako da održim govor koji će biti dovoljno militantan da zadrži moje ljude u pozitivnoj akciji, a opet dovoljno umeren da održi ovaj bunt u kontrolisanim i hrišćanskim granicama. (King, 1997: 5). Tu dilemu on će rešiti tokom 1956, paralelno sa pronicanjem u Gandhijevo učenje. Još početkom te godine, on je imao telesnu gardu sa oružjem, i nije nagoveštavao nikakav nenasilni protest. Tih prvih meseci 1956. Glenn Smiley i Bayard Rustin počinju da nagovaraju Kinga na odustanak od svakog oblika nasilja i priklanjanje nenasilju. To vrlo brzo daje rezultate: 26. marta 1956. King daje izjavu: .Mi smo u Montgomeriju otkrili metod koji crnci mogu upotrebiti u svojoj borbi za političku i ekonomsku jednakost ….. Borimo se protiv nepravde pasivnim otporom. I uspeva. ….. Mali smeđi čovek u Indiji – Mohandas Gandhi – upotrebio ga je da smrska britansku vojnu mašinu. Gandhi je mogao da prekine političku i ekonomsku dominaciju Britanaca i obori Britansku imperiju na kolena. Hajde sada da upotrebimo ovaj metod u Sjedinjenim Državama. (King, 1997: 210).9
Kao reakcija na ove akcije Udruženja za unapređenje Montgomerija, usledila je povećana represija belih stanovnika Montgomerija nad Kingom i ostalim aktivistima. To je prinudilo Kinga na inoviranje dotadašnje tradicije građanske neposlušnosti. Paralele između američkih crnaca i Indijaca pod britanskom kolonijalnom vlašću mogle su se ticati samo obespravljenosti,10 dok je u svemu ostalom Gandhijeva situacija bila drugačija od Kingove. Indijci su bili brojno nadmoćni u odnosu na Britance (u razmeru 1000: 1) i to im je ulivalo snagu. Osim toga, oni su u Indiji bili “domaći” i mogli su Britancima sa puno prava da kažu ”idite kući”. Sa crncima je u SAD bilo obrnuto: bili su manjina (u razmeru 1: 9) i nisu bili “domaći”. Štaviše, kao potomci robova koje su belci vekovima prinudno dovlačili iz Afrike, oni su sa ukidanjem robovlasničkog sistema postali “stranci”, kojima se umesto pružanja gostoprimstva vikalo: “idite kući” (Watley, 1985: 112-113).
Pošto se nije mogao obrušiti na celokupan američki sistem kao Gandhi na britanski, King je morao mnogo više da uvažava dostignute tekovine demokratske ustavne države. On nije, niti je mogao nameravati da sruši američku vlast i uspostavi neku novu crnačku državu. Sve na šta je mogao pretendovati bilo je osiguravanje crncima onih prava koja već imaju belci (Schulke i Ortner McPhee, 1986: 80). Zbog svega toga King je u opravdanju bojkota autobusa u Montgomeriju bio prinuđen da odustane od poziva na “više principe” bilo koje vrste, 11 i da se jednostavno obrati Vrhovnom sudu SAD sa zahtevom za zaštitu osnovnih prava crnaca. Bojkot autobusa i masovne demonstracije bile su zato prvenstveno sredstvo dodatnog pritiska na Vrhovni sud, od koga je jedino mogla doći spasonosna intervencija. No, upravo to se pokazalo kao najbolja taktika, pošto je Kingov zahtev Vrhovni sud usvojio 13. septembra 1956, proglašavajući protivustavnom segregaciju u autobusima cele države Alabame.
Ta taktika se pokazala uspešnom i kasnije je poslužila kao model za druge akcije, koje će voditi u međuvremenu osnovana Konferencija južnog hrišćanskog rukovodstva sa Kingom na čelu. Organizacija demonstracija, protesta, marševa i drugih oblika građanske neposlušnosti biće neprestano sredstvo pritiska na sve američke nosioce vlasti da dejstvo ustavom propisanih osnovnih prava čoveka protegnu i na crnce. U tom smislu, King je smatrao da crnci čine glavnu snagu ustavnosti i zakonitosti u SAD, i to upravo zato što preduzimaju akcije građanske neposlušnosti. .Ali mi moramo uvideti da crnac danas, kada demonstrira na ulici, ne upražnjava građansku neposlušnost zato što osporava Ustav, Vrhovni sud ili zakone Kongresa. Umesto toga, on hoće da ih podrži. On može kršiti lokalne opštinske uredbe ili zakone država, ali to su zakoni koji su u suprotnosti sa osnovnim federalnim pravom. Svojom direktnom akcijom crnci razotkrivaju tu suprotnost. Građanska neposlušnost – ili bi u ovoj situaciji pre trebalo da kažem negrađanska poslušnost, pošto počiva na nepravednim osnovama . jeste ono što čine segregacionisti. (King, 1978: 221).
Protiv “negrađanske poslušnosti” segregacionista mora se delovati demonstracijama, marševima i protestima, jer je to jedini način da se njihove pozicije razmrdaju. “Mora postojati nešto više nego što je izjava široj zajednici; mora postojati sila koja narušava njeno delovanje do jedne ključne tačke. (King, 1978: 222). Šta god to bilo, mora biti nenasilno, jer jedino nenasiljem građanska neposlušnost ima šanse na uspeh.
Što se toga tiče, King je imao velikih problema da svoje sledbenike privoli na metod nenasilja. Glavni protivargument argumentu nenasilja glasio je da je samoodržanje, a to znači i samoodbrana osnovno pravo čoveka i da samim tim i crnci imaju prirodno pravo da uzvrate nasiljem na nasilje belaca (Blumberg, 1984: 176). To je bio veoma jak kontraargument (naročito kada se uzme u obzir sve ono što je u prvom delu ove knjige rečeno o istoriji prava na otpor tiraniji). Međutim, King se u borbi za osporavanje argumenta samoodržanja, tj. samoodbrane, držao Gandhijevog stava da metod nenasilja budi humanost kod protivnika i da zato (u jednoj demokratskoj ustavnoj državi) nema potrebe da se poseže za merama kontranasilja. Neugrožavanjem i neuzvraćanjem nasilja kod protivnika je trebalo postepeno graditi odnos tolerancije i saosećanja, zbog čega se nisu mogli postići neposredni rezultati. Borba nenasiljem mogla se voditi samo na dugi rok, strpljivim “gutanjem” tuđeg nasilja i otvorenom patnjom, kako bi se nepravda učinila vidljivom (Schulke i Ortner McPhee, 1986: 89). Zato je i King probleme sa svojim sledbenicima rešio tek kada su ovi mogli da uoče prve uspehe metoda nenasilja – a to je (srećom!) bilo već prilikom donošenja presude Vrhovnog suda o protivustavnosti segregacije u autobusima Alabame.
Uprkos svim razlikama između Indije i Sjedinjenih Američkih Država, King je Gandhijev metod nenasilnog protesta smatrao kompatibilnim sa američkom tradicijom građanske neposlušnosti. Po njegovom mišljenju, američka nacija je nastala upravo iz građanske neposlušnosti, jer bostonska čajanka, kojom su započeli revolucija i otpor Britancima u 18. veku nije bila ništa drugo do masovna građanska neposlušnost (King, 1978: 217).12 U kasnijoj američkoj istoriji su abolicionisti, koji su se borili protiv robovlasničkog sistema, takođe praktikovali građansku neposlušnost. Uopšte, smatrao je King, čitava istorija SAD predstavlja istoriju građanske neposlušnosti. Na drugoj strani, građanska neposlušnost je za njega bila sredstvo za ostvarenje Hristove doktrine ljubavi. Po Kingovom mišljenju, identifikacija protesta sa hrišćanskim principima pripada staroj američkoj tradiciji.
I ne samo to. U hrišćansku tradiciju spada i .pravo da se protestuje za pravo.. King zato kaže: “Ako smo mi u krivu, onda je Vrhovni sud ove nacije u krivu. Ako smo mi u krivu, onda je Ustav Sjedinjenih Država u krivu. Ako smo mi u krivu, onda je i svemogući Bog u krivu. Ako smo mi u krivu, onda je Isus Hrist bio običan utopistički sanjar, koji se nikada nije spustio na zemlju. Ako smo mi u krivu, onda je pravda laž” (King, 1997: 6-7). U maju 1956. King crnački protest poistovećuje sa .demonstracijom snage hrišćanske ljubavi da nadvlada nepravdu i zlo. (King, 1997: 21). Kasnije on svoj cilj naziva stvaranjem zajednice ljubavi (beloved community) u kojoj neće biti ugrožen dignitet nijednog čoveka. Do takve zajednice ljubavi stiže se samo opštečovečanskom ljubavlju (agape), koja je nešto sasvim različito od erosa i filije. Ona znači da treba voleti svakog čoveka zato što ga i Bog voli (Schulke i Ortner McPhee, 1986: 78-79). Naposletku, King je verovao u Božje proviđenje i u to da Bog upravlja svetskim događanjem. Često se pozivao na biblijski tekst o egzodusu Jevreja iz Egipta kroz Crveno more ka obećanoj zemlji i u tome video paradigmu za buduću pobedu crnačkog protesta (Watley, 1985: 24).
Iz svega što je do sada rečeno ne sme proizaći utisak da je za Kinga Thoreauova koncepcija građanske neposlušnosti bila nebitna. Na Thoreaua se King nadovezuje svojom kritikom zakona. Po Kingovom mišljenju, američki zakoni su za crnce nepravedni jer sami nisu učestvovali u njihovom donošenju (King, 1978: 216). Ako pojedinac smatra da je zakon koji mu nešto nalaže nepravedan, onda on ne treba da sluša taj zakon i mora biti spreman da prihvati kaznu za svoju neposlušnost, .ostajući u zatvoru sve dok se zakon ne promeni. (King, 1978: 216). Thoreauova ideja bojkota moralno superiorne elite dolazi jasno do izražaja u Kingovoj konstataciji da što su zatvori puniji onima koji sprovode građansku neposlušnost, to je njihova poruka jasnija (King, 1978: 222). Time King zaista u sebi sjedinjuje i Gandhijev nenasilni metod protesta (najširih masa) i Thoreauovu “miroljubivu revoluciju. (moralne elite), dodajući svemu tome jednu novinu . apel za zaštitom osnovnih prava čoveka koje reguliše ustav, razrađuje legislativa, a štiti Vrhovni sud. Kod Kinga se tako prvi put javlja građanska neposlušnost kao oblik sprovođenja konzervativne konstitutivne vlasti stricto sensu u jednoj demokratskoj ustavnoj državi.
I zaista, nigde se ne mogu bolje videti rezultati Kingove borbe za crnačku emancipaciju nego na polju zaštite osnovnih prava čoveka. Pod uticajem crnačkog Pokreta za ljudska prava, američki Kongres je donosio zakone o građanskim pravima u ovoj materiji 1957, 1960, 1964 i 1965. Donošenjem poslednja dva zakona, crnci su stekli puno glasač ko pravo i samim tim počeli su da se politički angažuju. U 1963. bilo je svega 50 crnaca na izbornim funkcijama u južnim državama, 1984. bilo ih je 3.498 . više nego u severnim državama. Iste godine 255 crnaca dobilo je rukovodeće funkcije u gradskim vlastima. Sličan trend se može pratiti i na federalnom nivou: 1970. je bilo 9 crnaca u Predstavničkom domu, a 1984. je taj broj narastao na 21, dok je Jesse Jackson postao prvi crnac koji se kandidovao za predsednika SAD (Schulke i Ortner McPhee, 1986: 266-267).
Interesantno je da je početak Kingovog kraja bio vezan za odustajanje od borbe za osnovna prava čoveka i podizanje zahteva za ekonomsku jednakost (Ralph, 1993: 214). No, treba odmah reći da to nije bila njegova samovoljna odluka. U uslovima hladnoratovske psihoze, pometnje izazvane ratom u Vjetnamu, kao i porasta anticrnačkog raspoloženja u javnosti (sve se češće čula teza: što više prava crncima to više nereda po ulicama) bilo je već veoma teško sprovoditi građansku neposlušnost u starom stilu. Predsednik Lyndon Johnson je 1966. Kongresu ponudio novi Zakon o građanskim pravima (koji je crncima garantovao slobodu prometa nekretnina), pozivajući Amerikance da i dalje proširuju svoje shvatanje ljudskih prava. Međutim, ta inicijativa je zapela 19. septembra u Senatu (nakon što je prošla u Predstavničkom domu). To je nateralo Kinga da se početkom 1967. uključi u antiratnu kampanju, videći u ratu u Vjetnamu glavni uzrok poremećaja u američkoj politici. No, taj angažaman još više okreće (sve više nacionalistički i militaristički raspoloženo) javno mnjenje protiv njega, tako da on na kraju kreće u radikalnu i gotovo očajničku akciju iznuđivanja “radikalne redistribucije ekonomske i političke moći”u Americi (Ralph, 1993: 213). Dospevajući tako na vrhunac svoje nepopularnosti, King postaje žrtva atentata, koji će označiti prekretnicu u crnačkim nastojanjima da postignu ravnopravnost. Kada je 1968. napokon usvojen Zakon o građanskim pravima u oblasti slobode prometa nekretnina, mnogi su ga shvatili kao homemoraciju Kingu i njegovim izvornim idejama.
Aleksandar Molnar
nastaviće se
9 Iako će kasnije Thoreaua pominjati kao svoj uzor, King je za svoje akcije morao imati bazu u masi i zato je bio upućen mnogo više na Gandhijevu koncepciju nenasilne građanske neposlušnosti (Remelle, 1992:89). Sa Gandhijevim učenjem King se inače upoznao već na Univerzitetu Pensilvanija. Tamo je 1948. profesor George Davis držao predavanja o Gandhijevom konceptu satyagraha, nailazeći na veliki odziv i interesovanje studenata. Sam King je, pod uticajem ovih predavanja, odmah pokupovao gomilu Gandhijevih knjiga i knjiga o njemu i dao se na proučavanje, iako još uvek nije bio “preobraćen na gandizam” (Lewis, 1970:34). Pa ipak, pošto su već tada kod njega uhvatile korena Hegelove ideje o progresivnom kretanju istorije ka sve široj slobodi, on je počeo da uočava mogućnost nenasilja kao .metoda. za ostvarenje ovog imanentnog cilja istorije. Kasnije, početkom 1956, kada se kod njega desio potpuni zaokret, on će se u potpunosti predati izučavanju Gandhijevog učenja po kojem je ljubav jedina snaga koja protivnika pretvara u saveznika (King će čak provesti mesec dana u Indiji kako bi se bolje upoznao sa Gandhijevim učenjem i sledbenicima). To je bila “formula” koja je trebalo da bude implementirana i u borbi američkih cranaca za emancipaciju.
10 Tako je npr. crnački geto King često nazivao “domaćom kolonijom”, u kojoj se surovo eksploatišu crnci.
11 To se naročito odnosi na ideje o .regeneraciji. kroz nenasilje, kojima je, kao što smo imali prilike da vidimo u prethodnom odeljku, Gandhi u poslednjim godinama života sve više naginjao.
12 King se, naravno, nije želeo upuštiti u sve razlike koje su njegov koncept građanske neposlušnosti odvajale od tradicije prava na otpor tiraniji i revolucije.