6. Teorijski doprinosi Johna Rawlsa i Ronalda Dwoekina
Crnački pokret za ljudska prava i antiratni protesti su tokom šezdesetih godina sve više počeli da zaokupljaju američke pravnike i filozofe pitanjem definisanja i opravdanja građanske neposlušnosti. Definiciju građanske neposlušnosti koja je svojevremeno naišla na najveći odjek među pravnim i socijalnim teoretičara dao je 1971. godine John Rawls u svojoj čuvenoj knjizi pod naslovom Teorija pravde. Po njemu, građanska neposlušnost je “javni, nenasilni, savešću određeni, ali ilegalni akt koji je često usmeren ka tome da izazove promenu u zakonima ili politici vlade” (Rawls, 1973: 364).
Uskraćivanje poslušnosti zakonu ili aktu vlade nastaje kao rezultat sukoba u građaninu između lojalnosti prema demokratskom poretku, s jedne strane, i njegovog prava da štiti vlastitu slobodu, kao i dužnosti da se suprotstavi nepravdi, s druge strane. Rawls pominje tri uslova koja mora da zadovolji jedan akt da bi se mogao smatrati građanskom neposlušnošću: on 1) mora biti usmeren protiv precizno određenih slučajeva radikalne nepravde; 2) mora uslediti nakon što su iscrpljena sva pravna sredstva kojima bi se regularno moglo uticati na javno mnjenje; i 3) ne sme ugroziti delovanje ustavnog poretka.
U vezi sa prvim uslovom postavlja se pitanje da li postoji samo jedan oblik građanske neposlušnosti, ili se može govoriti o više njih. Iz Rawlsove pozicije bi se moglo zaključiti da postoji samo jedan oblik: građanska neposlušnost zasnovana na pravdi. Za razliku od Rawlsa, Ronald Dworkin se opredelio za drugu mogućnost i ponudio razlikovanje između građanske neposlušnosti zasnovane na (moralnom) integritetu, građanske neposlušnosti zasnovane na pravdi i građanske neposlušnosti zasnovane na politici. Zato se odmah postavilo pitanje da li je potrebno da se za osnovu građanske neposlušnosti uzima, pored pravde, još i moralni integritet (odnosno savest) i politika.
Prvi slučaj po Dworkinu postoji kada građanin iz razloga savesti odbije da izvrši neku dužnost koju mu zakon nalaže (npr. da uzme u ruke vatreno oružje) i bira dobrovoljno kaznu. Građanska neposlušnost zasnovana na pravdi javlja se kada građani (koji u jednom društvu čine manjinu) protestuju da bi skrenuli pažnju većini da svoje interese sprovodi nauštrb prava drugih ljudi . bilo prava manjine u istoj zemlji, bilo prava ljudi u drugim zemljama (kao što je bio npr. slučaj sa nekim oblicima protesta Amerikanaca protiv rata u Vijetnamu). Naposletku, o trećem slučaju (građanskoj neposlušnosti zasnovanoj na politici) radi se kada manjina protestuje da bi skrenula pažnju većini da ne interpretira dobro svoje sopstvene interese (ili .narodne interese., .volju naroda. ili nešto slično), da treba da .spozna svoju grešku. i da, u skladu sa tom spoznajom, promeni politiku koju vodi (Dworkin, 1984; Dworkin, 1985: 110-113).
U ovoj Dworkinovoj klasifikaciji sporni su slučajevi građanske neposlušnosti zasnovane na (moralnom) integritetu i građanske neposlušnosti zasnovane na politici. Sam Dworkin osporava ovaj potonji slučaj, smatrajući ga za potencijalni totalitarizam: u jednoj ustavnoj demokratskoj državi nema tog pojedinca, pa ni manjine, koja može da političkim sredstvima podučava većinu šta su njeni interesi i na koji način treba da ih ostvaruje (Dworkin, 1984: 29). Razlikovanje građanske neposlušnosti zasnovane na pravdi i građanske neposlušnosti zasnovane na politici može se bolje razumeti ako se uzme u obzir Dworkinovo razlikovanje principa (tj. opravdanja odluke koja štiti neko pravo) i politike (tj. opravdanja odluke koja ostvaruje određeni cilj) (Dworkin, 1977: 82 i dalje).16 Ako je povodom ovog pitanja vrlo lako složiti se sa Dworkinom, onda ostaje sporni slučaj građanske neposlušnosti zasnovane na (moralnom) integritetu, na kome se Dworkin ne zadržava mnogo, ali ga svakako smatra potpuno ravnopravnim sa slučajem građanske neposlušnosti zasnovane na pravdi.
Odmah treba reći da je Dworkin nepotrebno uvrstio fenomen odbijanja zakonske obaveze iz razloga savesti pod fenomen građanske neposlušnosti (o čemu će još biti reči u 25. poglavlju). John Rawls, za koga smo videli da građansku neposlušnost zasniva isključivo na razlogu pravde, u tom apelovanju na pravdu ujedno vidi i ključnu razliku između građanske neposlušnosti i odbijanja zakonske obaveze iz razloga savesti – koja može ali ne mora biti povezana sa apelom na pravdu (Rawls, 1973: 369). Uvlačenje savesti u problematiku građanske neposlušnosti otvorilo bi vrata krajnjem subjektivizmu u razlozima za odbijanje zakonske obaveze.
Jer, i dalje važi konstatacija koju je izrekao Franz Neumann u svom radu o ovoj temi: “Nema općenitog pravila koje utvrđuje kada čovjeka njegova savjest opravdano oslobađa poslušnosti zakonima države. Taj problem svatko mora riješiti sam” (Neumann, 1974a: 179). Ako je svaki građanin jedini, krajnji i neprikosnoveni arbitar o tome da li je njegov akt odbijanja zakonske obaveze građanska neposlušnost ili nije, onda ceo koncept dobija potpuno subjektivistički obrat. Međutim, ni to nije ono najgore. Subjektivizam u određenju osnova građanske neposlušnosti vodio bi vakuumu u socijalnoj realnosti i, posebno, državnim institucijama, koji bi jedino mogli da popune sudovi, kao realni arbitri za kvalifikovanje kršenja zakona. Da li se i objektivno, a ne samo subjektivno, radi o građanskoj neposlušnosti (zasnovanoj na moralnom “integritetu”, odnosno razlogu savesti) ili o prekršaju/krivičnom delu, znalo bi se tek po odluci suda nadležnog za dotično kršenje zakona: ukoliko bi sud usvojio argumentaciju da je zakon opravdano prekršen (iz razloga savesti) i izrekao oslobađajuću presudu, onda bi se radilo o građanskoj neposlušnosti, dok bi u protivnom reč bila još jedino o prekršaju/krivičnom delu (Christie, 1982: 164-169). Zato se čini da Ralf Dreier pogađa u srž stvari kada u svom određenju građanske neposlušnosti eksplicitno isključuje odbijanje zakonske obaveze iz razloga savesti, pošto je ono privatnog karaktera i protivreči javnosti čina građanske neposlušnosti (Dreier, 1991b: 64). Slično mišljenje imala je i Hannah Arendt. Iako je u prvi mah razlikovala građansku neposlušnost od .konfrontacije. (pri čemu je prva zasnovana na prigovoru savesti, dok je druga “delanje sa drugima”: Arendt, 1971a: 25), ona se kasnije priklonila mišljenju da prava razlika postoji između građanske neposlušnosti i prigovora savesti. Građanski neposlušnik (civil disobedient) priklanja se zajedničkom mišljenju jedne grupe i dela kao njen član, dok prigovarač savesti (conscientious objector) ostaje usamljen u svom ličnom stavu (Arendt, 1972: 87). I ne samo to: građanski neposlušnik se ne zadovoljava samo time da dela kao član jedne (uže) grupe, nego se obraća mnogo široj grupi (potencijalno celom društvu) i hoće da u njoj proizvede promene. .Ono što moderni filozofi nazivaju ‘građanskom neposlušnošću’ preduzima se kao reformska taktika. Ovde je odbijanje pokoravanju zakona nužno javno, pošto je cilj da se izvrši uticaj na javno mnjenje. (Walker Howe, 1990: 7).
Tako nam ostaje samo građanska neposlušnost za koju se i Rawls i Dworkin slažu da je zasnovana na pravdi (iz čega sledi zaključak da pozivanja na ono što Dworkin naziva moralnim .integritetom. i .politikom. nisu dostatni razlozi da bi se govorilo o građanskoj neposlušnosti). Međutim, pogledamo li Rawlsovu odredbu pravde, koja čini ujedno i polazište za njegovu celokupnu političku i pravnu teoriju, videćemo da ona pruža zapanjujuće malo mogućnosti da se iskoristi u svrhe ozbiljnijeg utemeljenja građanske neposlušnosti. Po Rawlsu, pravda se sastoji od “dodeljivanja prava i obaveza i definisanja odgovarajuće podele društvenih koristi” (Rawls, 1973: 10). Prevedeno na plan građanske neposlušnosti to bi značilo da građanin ima pravo da se suprotstavi svakom zakonu ili političkoj odluci koja odudara od njegovog shvatanja kako pravedno .dodeliti prava i obaveze. ili “podeliti društvene koristi”. Ovakvo shvatanje bilo je često kritikovano zato što prekoračuje pravnu i demokratsko-institucionalnu sferu i zalazi u jednu supstancijalnu regulaciju ishoda društvenih interakcija (upor. Homann, 1988: 186 i dalje). Problem koji na taj način iskrsava tiče se domena pravnog sistema i demokratskih institucija u pravednom uređenju jedne političke zajednice, pošto postojanje jedne apriorno pravedne “podele” određenih dobara može opšta pravna pravila i demokratske institucije učiniti u potpunosti neupotrebljivim. Drugim rečima, pitanje je da li se pozitivno pravo i demokratske institucije mogu zaobići, odnosno ignorisati, da bi se sprovela određena distributivna politika koja se smatra pravednom. Da li je opravdano da manjina uskrati građansku poslušnost svim zakonima i demokratski donetim odlukama koji ne odgovaraju njenoj predstavi o tome kako treba da izgleda pravedna “podela” dobara? Npr. građansku neposlušnost poreskim zakonima Rawls nije preporučivao, ali ne zbog toga što bi u tom slučaju jedni (manjina) nametali svoje viđenje pravedne distribucije dobara drugima (većini), već zato što “apel na javni koncept pravde nije dovoljno jasan” i treba biti ostavljen .poltičkim procesima. (Rawls, 1973: 372). Jednu od svakako najradikalnijih kritika ovakve postavke preduzeo je Robert Nozick u svojoj knjizi Anarhija, država, utopija. Osporavajući svaku mogućnost političke upotrebe tzv. ”strukturalne” pravde (pravde koja deli nekome neka dobra, tj. rezultira u jednom strukturiranom stanju), Nozick se zalagao za .istorijsku. pravdu, kojom bi se po ugledu na Lockea prvobitnom raspodelom stvari mogle opravdati sve kasnije (tržišne) transakcije dobrima (robama) (Nozick, 170 i dalje). Međutim, i ovo shvatanje “istorijske” pravde je naišlo na sasvim utemeljenu kritiku Carole Gould, koja je u opravdanju prvobitne raspodele dobara videla običnu afirmaciju otimačine i krađe, kroz koje se prvobitna akumulacija kapitala uvek odigravala i odigrava (Gould, 1990: 133 i dalje).
Ne ulazeći dalje u ovu problematiku, na ovom mestu možemo samo konstatovati da se iz Rawlsove teorije ne može dobiti odgovor na pitanje šta je pravda, koja predstavlja konstituiens građanske neposlušnosti. Da bi se na to pitanje dobio odgovor biće potrebno napustiti anglosaksonsku diskusiju i okrenuti se diskusiji koja je u proteklih dvadesetak godina vođena u Nemačkoj.
Aleksandar Molnar
16 O ograničenjima primene Dworkinove dihotomije princip-politika na oblast građanske neposlušnosti vidi: Kress i Anderson, 1989.
LITERATURA
Adams Stephen i Ross Jr. Donald (1988): Revising Mythologies. The Composition of Thoreau.s Major Works, Charlottesville: University Press of Virginia
Arendt Hannah (1971a): .Discussion., u: Alexander Klein (ur.): Dissent, Power, Confrontation, New York, itd.: McGraw-Hill Book Company
Berry Jeffrey (1993): .Citizen Groups and the Changing Nature of Interest Group Politics in America., u: Dalton Russell (ur.): Citizens, Protest, and Democracy, The Annals of the American Academy of Political and Social Science, Newbury Park, London i New Delhi: Sage
Blumberg Rhoda Cois (1984): Civil Rights: The 1960s Freedom Struggle, Boston: Twayne Publishers
Brock Peter (1970): Twentieth-Century Pacifism, New York itd.: Van Nostrand Reinhold Company
Brown Judith (1977): Gandhi and Civil Disobedience. The Mahatma in Indian Politics, Cambridge itd: Cambridge University Press
Buzzard Lynn i Campbell Paula (1984): Hoily Disobedience. When Christians Must Resist the State, Ann Arbour, Michigan: Serfvant Books
Case Clarence Marsh (1923): Non-Violent Coercion. A Study in Methods of Social Pressure, London: George Allen & Unwin Ltd.
Chaudhari K. K. (1990): .Civil Disobedience Movement., u: Chaudhari K. K. (ur.): Source Material for a History of Freedom Movement. Vol. XI: Civil Disobedience
Movement April . September 1930, Bombay: Gazetteers Department Government of Maharashtra
Christie George (1982): Law, Norms & Authority, London: Gerald Duckwort & Co.
Dalton Dennis (1993): Mahatma Gandhi. Nonviolent Power in Action, New York: Columbia University Press
Däubler Wolfgang (1983): .Widerstand in der Demokratie. Verfassungsrechtliche Aspekte., u: Gustav-Heine-mann-Initiative: Recht zum Widerstand, Stuttgart: Radius Verlag
Dreier Ralf (1991a): .Recht und Gerechtigkeit., u: Recht . Staat . Vernunft. Studien zur Rechtstheorie 2, Frankfurt am Main: Suhkamp
Dreier Ralf (1991b): .Widerstandsrecht im Rechtsstaat? Bemerkungen zum zivilen Ungehorsam., u: ibid.
Dworkin Ronald (1977): Taking Rights Seriously, London: Duckworth
Dworkin Ronald (1984): .Ethik und Pragmatik des zivilen Ungehorsams., u: Meyer Thomas, Miller Sussane i Strasser Johano (ur.): Widerstandsrecht in der Demokratie. Pro und Contra, Köln: L.80 Verlagsgesellschaft
Dworkin Ronald (1985): .Civil Disobedience and Nuclear Protest., u: A Matter of Principle, Cambridge i London: Harvard University Press
Ebert Theodor (1968): Gewaltfreier Aufstand. Alternative zum Bürgerkrieg, Freiburg im Bresgau: Verlag Rombach
Fleisch Nicolaus (1989): Ziviler Ungehorsam oder gibt es ein Recht auf Widerstand im schweizerischen Rec-htsstaat?, Grüsch: Verlag Rüegger
Gandhi Mahatma (1962a): .On the Duty of Civil Disobediance., u: The
Collected Works. Volume VII: June . December 1907, Delhi: The Publications Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India
Gandhi Mahatma (1962b): .Benefits of Resistance., u: ibid.
Gandhi Mahatma (1962c): .Duty of Disobeying Laws (1)., u: ibid.
Gandhi Mahatma (1962d): .Letter to .Rand Daily Mail. (6. July 1907)., u: ibid.
Gandhi Mahatma (1970a): .To the Indian Critics (1930)., u: The Collected
Works. Volume XLII: October 1929 . February 1930, Delhi: The Publications
Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India
Gandhi Mahatma (1970b): .Speech at Congress Session, Lahore II (31. December 1929)., u: ibid.
Gould Carole (1990): Rethinking Democracy. Freedom and Social Cooperation in Politics, Economy, and Society, Cambridge etc.: Cambridge University Press
Hagen Christine (1990): Widerstand und ziviler Ungehorsam. Politische Philosophie und rechtliche Wertung, Pfaffenweiler: Centaurus-Verlagsgesellschaft
Hansen Klaus (1987): .Henry David Thoreau: Widerstand als Staatsbürgerpflicht., u: Steinbach Peter (ur.): Widerstand. Ein Problem zwischen Theorie und Geschichte, Köln: Verlag Wissenschaft und Politik
Hart Edward et al. (1978): .The Flushing Remonstrance (1657)., u: Weber David (ur.): Civil Disobedience in America. A Documentary History, Ithaca i London: Cornell University Press
Hershey Marjorie Randon (1993): .Citizen.s Groups and Political Parties in United States., u: Dalton Russell (ur.): op. cit.
Homann Karl (1988): Rationalität und Demokratie, Tübingen: J.C.B. Mohr (Paul Siebeck)
Jaschke Hans-Gerd (1991): Streitbare Demokratie und Innere Sicherheit. Grundlagen, Praxis und Kritik, Opladen: Westdeutscher Verlag
Kaufmann Arthur (1991a): .Das Wiederstandsrecht in Geschichte und Grundgesetz., u: Vom Ungehorsam gegen die Obrigkeit. Aspekte des Wiederstands-rechts von der antiken Tyrannis bis zum Unrechtsstaat unserer Zeit, vom leidenden Gehorsam bis zum zivilen Ungehorsam im modernen Rechtsstaat, Heidelberg: Decker & Müller
King Martin Luther Jr. (1997): Papers. Volume III: Birth of a New Age (December 1955 . December 1956), Berkeley, Los Angeles i London: University of California Press
Kress Kenn i Anderson Scott (1989): .Dworkin in Transition., The American Journal of Comparative Law, god. 37. br. 2: 337-351
Laker Thomas (1986): Ziviler Ungehorsam. Geschichte . Begriff . Rechtfertigung, Baden-Baden: Nomos Verlagsgesellschaft
Lewis David L. (1970): Martin Luther King. A Critical Biography, New York i London: Allen Lane the Penguin Press
McAdam Doug i Rucht Dieter (1993): .The Cross-National Diffusion of Movement Ideas., u: Dalton Russell (ur.): op. cit.
Neumann Franz (1974a): .O granicama opravdane neposlušnosti., u: Demokratska i autoritarna država, Zagreb: Naprijed
Nozick Robert (bez godine izdanja): Anarchie, Staat, Utopia, München: Moderne Verlags GmbH
Patel Sardar Vallabhbhai (1994): The Collected Works. Vol. IV (1932-1934) Civil Disobedience Movement and Sardar Patel.s Second Incarceration Deat of Mother and Brother Vithalbhai, New Delhi: Konark Publishers
Ralph James (1993): Northern Protest. Martin Luther King Jr., Chicago and The Civil Rights Movement, London i Cambridge: Harvard University Press
Rawls John (1973): A Theory of Justice, Cambridge, Oxford, London i New York: Oxford University Press
Remelle Kurt (1992): Ziviler Ungeorsam. Eine Untersuchung aus der Sicht christlicher Sozialethik, Münster: Aschendorf
Schneider René (1964): Das Widerstandsrecht in Staatsrecht und Staatstheorie der Gegenwart, Winterthur: Verlag P. G. Keller
Schulke Filip i Ortner McPhee Penelope (1986): King Remembered, New York i London: W. W. Norton & Co.
Thoreau Henry D. (1973a): .Resistance to Civil Government (1849)., u: The
Writings of Henry D. Thoreau. Volume 3: Reform Papers, Princeton, New Jersey: Princeton University Press
Thoreau Henry D. (1973b): .Slavery in Massachusetts (1954)., u: ibid.
Thoreau Henry D. (1973c): .A Plea for Captain John Brown (1859)., u: ibid.
Walker Howe Daniel (1990): Henry David Thoreau on the Duty of Civil Disobedience, Oxford: Clarendon Press
Watley William (1985): Roots of Resistance. The Nonviolent Ethic of Martin Luther King Jr., Valley Forge: Judson Press
Weber David (1978): .General Introduc-tion., u: Weber David (ur.): op. cit.