Razgovarala: Miona Kovačević
Umetnički direktor i selektor Festa, kome je ovo poslednja godina mandata, otkrio je za “Pop & kulturu” sve najvažnije detalje koje krije 46. Međunarodni beogradski filmski festival. Govori i o revolucionarnim promenama koje je napravio po preuzimanju funkcije.
Ovogodišnji 46. Fest biće održan od 23. februara do 4. marta na osam lokacija u deset beogradskih dvorana. Festival će biti svečano otvoren u Sava centru u 19h dodeljivanjem Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti mađarskom reditelju Ištvanu Sabu i projekcijom filma “Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju” Martina Mekdone.
Domaći dobitnik Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti biće uručen našoj glumici Nedi Arnerić, dok će priznanja za dosadašnje stvaralaštvo dobiti ruski reditelj Karen Šahnazarov i britanski autor Roland Džofi. Svi oni, kao i pojedini članovi žirija, imaće u okviru programa “Fest klasik” svoje retrospektive.
Kako izgleda međunarodni takmičarski program?
- Na naše veliko zadovoljstvo on obiluje više nego zanimljivim filmovima koje smo birali godinu dana na različitim festivalima. U njemu će se naći 16 ostvarenja. Film koji se nekako izdvaja iz celokupne svetske prošlogodišnje produkcije i koji se, nažalost, jako dobro čita u našoj sredini i u regiji je „Uvreda” Zijada Duerija iz Libana, koji je ujedno i najveće iznenađenje u takmičarskom programu jer niko nije mogao pretpostaviti da će biti nominovan za Oskara. Taj film zaslužuje, naravno, i nominaciju, pa i nagradu, ali s obzirom da je izostalo prepoznavanje od strane onih koji dodeljuju Zlatni globus (koji su uvek lakmus za Oskara) ja sam se osmelio da taj film svrstam u takmičarsku selekciju Festa. A onda je pravo niotkuda izborio nominaciju. To, naravno, neće biti razlog menjamo sadržaj takmičarskog programa koji nam nudi i najnoviji film Branka Šmita, „Agape” sa Goranom Bogdanom, Pavlom Čemerkićem i Denisom Murićem u izuzetno važnim ulogama za njihove karijere. Kada smo kod regionalne kinematografije, u programu ćemo, uz rusko-srpsko-poljsku koprodukciju „Dovlatov”Alekseja Germana, sa našim izuzetnim Milanom Marićem u naslovnoj ulozi, imati i svetsku premijeru jedne intimističke priče „Comic Sans” Nevija Marasovića. Tu je najnoviji film Paola Đenovezea, „Pravo mesto”, čiji su „Savršeni stranci” prošle godine bili jedan od najvećih pozitivnih iznenađenja Festa kao i izuzetan najnoviji film mađarske autorke Marte Mesaroš, „Severna svetlost”. Film „Niko, 1988” Suzane Nikjareli o poslednjim godinama života čuvene pevačice i članice „Velvet Underground”, priča nam o jednoj ideologiji života koju, nažalost, danas sve ređe prepoznajemo u nekome ko se bavi tom vrstom umetnosti. Raduje me što će publika moći da vidi i kineski film „Anđeli nose belo”Vivijen Kju. Sjajan film iz Irana je „Bez datuma i potpisa”Vahida Džalilvanda. An Fontejn predstavlja se ostvarenje „Marvin” u kojem briljira naš prošlogodišnji gost, mladi francusko-britanski glumac Finegan Oldfild (Nokturama). Pomenuo bih i danski film „Šarmer” Milada Alamija koji na jedan, na filmu do sada neviđen način, govori o temi socijalizacije migranata u Zapadnoj Evropi ali i „Sezonu lova” Natalije Garahjole, jedan od verovatno najboljih filmova prošle godine iz Argentine koji govori o odnosu oca i sina u sredini koja, baš kao i nihov odnos, nije uobičajena.
Skrenuo bih paznju i na film „Rok” koji potpisuje mladi ruski reditelj Ivan Šahnazarov.
Mislim da članovima žirija uopšte neće biti lako. O nagradama će odlučivati reditelji reditelji Mila Turajlić, Milčo Mančevski i Jovan Jovanović, glumac Gordan Kičić i Elma Tataragić, scenaristkinja i umetnička direktorka Sarajevo film festivala.
Da li je neki od tih filmova otkupljen za bioskopsku distribuciju?
- Samo jedan. Siguran sam da će ih, možda, neka nagrada motivisati da se ta situacija pormeni. To je još jedna važna uloga festivala: da afirmiše i pospe neku festivalsku zlatnu prašinu po nečemu što po pravilu ne mora da bude komercijalno. Zato se i trudim da na Fest svake godine dovedem što je moguće više takvih filmova, koji bez festivala teško da bi bili prisutni u ovoj nelojalnoj konkurenciji sa bioskopskim repertoarom kojim dominiraju najkomercijalniji filmovi.
Kad smo kod onih komercijalnijih filmova, za koje naslove očekujete da će privući najveću pažnju?
- Osim filma koji otvara Fest, mislim da će to biti aktuelni kanski pobednik, „Skver” Rubena Estlunda, „Skrivena ljubav” (Call Me By Your Name) Luke Gvadanjina kao i „Oblik vode” Giljerma del Tora ovenčan sa 13 nominacija za Oskara. Siguran sam da će izuzetan i, slobodan sam da kažem, film karijere Fatiha Akina, „Niotkuda”, privući veliku pažnju kao i najnoviji filmovi Romana Polanskog (Prema istinitoj priči), Pola Tomasa Andersona (Fantomska nit), Pola Šrejdera (Iskušenik), Mišela Azanavisijusa (Siloviti), Benoe Žakoa (Eva), Lin Remzi (Zaista, nikada nisi bio ovde), Rolanda Džofija (Oproštaj), Kornela Mundruca (Jupiterov mesec). Posebno bih istakao najnoviji film „Legenda o konkubini” izuzetnog kineskog autora Čena Kajgea.
Šta donosi srpski takmičarski program?
- Nažalost samo pet naslova. Voleli bismo da ih ima više ali ove godije smo se odlučili da presečemo i da se isključivo takmiče premijerni filmovi. Nije bila laka odluka, no ovo je dobra platforma za buduća izdanja s obzirom da su ulaganja u našu kinematografiju veća i s pravom očekujemo da u ovoj sezoni, a naročito u narednoj, srpski film bude ne samo kvalitativno već i kvantitativno bolji. Ove godine takmiče se „O bubicama i herojima” Petra Pašića, „Horizonti”Svetislava Dragomirovića, „Banditi u potrazi za mamom” Koste Ristića, „Ederlezi Rising” Lazara Bodrože i „Izgrednici” Dejana Zečevića. U žiriju će biti kompozitor Alen Sinkauz, glumci Katarina Radivojević i Miloš Timotijević i reditelji Lordan Zafranović i Damjan Kozole.
Hoće li biti dokumentarnih filmova?
- Između ostalih, biće dokumentarni film o Keriju Grantu, zatim o životu Vitni Hjuston koji, sa par godina vremenske distance, svima nama daje odgovore na neka pitanja koje smo sasvim sigurno sebi često postavljali, zatim „Rijuči Sakamoto: Koda”, izuzetan film koji preporučujem (ima samo nekoliko projekcija) o životu jednog od najvažnijih kompozitora filmske umetnosti – to stvarno ne sme da se propusti. S obzirom da smo u svetu muzike, ljubiteljima sastava The Smiths i Morisijevog stvaralaštva preporučujem „Morisi: Engleska pripada meni”, pa, uz pomenuti film o Niko, evo, primećujem da ima dosta muzike i to me raduje. (Poslednja dva navedena filma nisu u programu Dokufest).
Nema samo mračnih tema?
- Mračne teme dominiraju ali ne moraju do kraja, i u stvarnosti i na filmu, da zadrže tu boju. Sve je to promenljivo i zavisi od junaka.
Publiku će svakako zanimati da li stižu svi kandidati za Oskara koje još nismo imali prilike da vidimo?
- Naravno. Pored gorepomenutih, „Oblika vode” i „Zovi me svojim imenom”, na programu su „Ja, Tonja” sa Margo Robi, „Lady Bird” Grete Gervig sa Siršom Ronan, „Advokat” Dena Gilroja sa Denzelom Vošingtonom kao i odlično ocenjeni, premda bez nominacija, „Borba polova” Džonatana Dejtona i Valeri Faris sa Emom Stoun i Stivom Karelom, „Filmske zvezde ne umiru u Liverpulu” Pola Mekgigana sa Džejmijem Belom i Anet Bening koji ima tri BAFTA nominacije.
Ove godine dodela Oskara je 4. marta, samo par sati nakon zatvaranja Festa, a ne na pola festivala, pa će publika prvi put imati priliku da viditi baš sve favorite. Šta vi mislite, da li će se između „Oblika vode” i „Tri bilborda” voditi glavna trka za najbolji film?
- Iskreno, uz sve uvažavanje svih nominovanih filmova, mislim da jedini koji apsolutno, potpuno zaslužuje Oskara jeste „Skrivena ljubav”. Sa druge strane, jedan sasvim drugačiji, maestralan film koji zaslužuje najvišu ocenu je „Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”. Kada ga pogledate, odmah znate da je to – to. Za „Skrivenu ljubav” nisam očekivao da će ući u trku za Oskara, očekivao sam da će imati kultni status i eventualno nominaciju za najbolji adaptirani scenario. Drago mi je što je ušao u najuži izbor i pored toga što ima znatno manje nominacija od očekivanih. Mislim da se ne treba iznenaditi ako trijumfuje taj film ukoliko nema neke računice a ona, nažalost, uvek postoji. Ili možda samo tako izgleda. To nikada nećemo znati.
Koji od filmova iz programa Festa je vaš lični favorit?
- Voleo bih da skrenem pažnju na naslov za koji mislim da će nakon prikazivanja na Festu postati jedan od onih filmova koji će publika u ovoj sredini obožavati: „Vernost” Mihaela Roskama ili, u engleskom prevodu, „Trkačica i zatvorska ptičica” sa Adel Egzarkopulos i Matijasom Shonartsom u glavnim ulogama. Voleo bih da mi vaši čitaoci poveruju i budu među prvima koji će da ga pogledaju. Ovaj film prosto kao da je napisan, režiran i odglumljen po ukusu publike u Srbiji. Zvuči čudno, ali uz punu odgovornost to tvrdim. Takođe, „Eva” Benoe Žakoa sa Izabel Iper i Gasparom Ulijeom rimejk je izuzetno značajnog istoimenog filma Džozefa Losija iz 1962. sa Žanom Moro i Virnom Lizi. Film se prikazuje samo par dana posle Berlina, baš kao i najnovije ostvarenje Malgožate Šumovske, „Lice”, jedne od najznačajnijih evropskih autora. Skrenuo bih pažnju na još jedan zanimljiv film, „Egzorcizam” Dalibora Matanića. Može dosta da uplaši ljude koji ga gledaju ali ga toplo preporučujem. Iskoristio bih ovu priliku da pažnju čitalaca „Blica” skrenem na jedan mali ali film koji zasigurno najavljuje velikog reditelja u skoroj budućnosti. Mislim na libanskog sineastu Mazena Kaleda i njegov film „Žrtva”.
Koji film biste ocenili kao najkontroverzniji ili najšokantniji?
- Sve zavisi kako za koga.
Za ovu sredinu?
- Teško je šokirati ovu sredinu. Bojim se da su to uradili moji prethodnici davnih dana, jer ne treba zaboraviti da je ovo 49. godina od osnivanja Festa i njegovo 46. izdanje. Tematika nekog filma, istina, može da šokira. Najnoviji film Fransoe Ozona, „Dvostruki ljubavnik” definitivno je najšokantniji. Reč je o devojci (Marin Vakt) koja je u vezi sa blizancima, a tumači ih Žeremi Renije. Glavni glumac će verovatno moći da vam nakon projekcije filma ponudi bolji odgovor od mene zbog čega je to tako šokantno.
Koja nam još iznenađenja Fest sprema?
- Fest 2018. neće biti imun na jednu tehničku inovaciju – virtuelnu realnost (VR) pa smo u okviru programa Play UK, koji organizujemo zajedno sa Britanskim savetom odlučili da prikažemo i revijalnu selekciju VR filmova. Ima još mnogo iznenađenja, ali ne bih sve otkrivao.
Šta ćemo gledati na zatvaranaju Festa?
- Festival 4. marta u 19h u Sava centru zatvara film „Ja, Tonja” o olimpijskoj klizačici Tonji Harding dok je poslednja zvanična projekcija film „Lice” Malgožate Šumovske u 22h. Nadamo se da će, kada ga budemo gledali, uz ime filma ove poljske autorke stajati i neka od nagrada iz Berlina. Inače, nagrade za Srpski film biće proglašene 2. a za Glavni program 3. marta.
Ove godine ističe vam četvorogodišnji mandat. Od gradskih vlasti zavisi da li će ga produžiti ili ne, ali koliko ste vi zadovoljni postignutim?
- Izazovno, naporno i lepo. Međutim, sada sam daleko spokojniji nego prve godine. Ja sam postao umetnički direktor Festa tako što sam dobio poziv tadašnjeg gradskog sekretara za kulturu, današnjeg ministra za kulturu i informisanje Vladana Vukosavljevića, a da se nismo ni poznavali. Došao sam na razgovor i on mi je saopštio da je pričao sa mnogim ljudima iz sveta filma do čijeg mišljenja drži i da mu je većina rekla, te da je i njegovo mišljenje da bih ja mogao dobro da radim taj posao. Kada mi je sve saopštio uputio mi je pogled koji nije odavao utisak da je potpuno uveren u to (smeh), ali već nakon mog prvog Festa mi je rekao da mu je drago što je doneo takvu odluku i da prepoznaje neku atipičnu angažovanost i agilnost koja dovodi do toga da sprovedem sve ono što zamislim.
Menjati Fest, naš najvažniji festival, nije bilo lako. Promena koncepta od revijalnog u takmičarski je nešto što sam ja zagovarao još početkom prethodne dekade. Pokušaja i delimičnih usmeravanja u tom pravcu je bilo i ranije, međutim, svi su se plašili da naprave ključni korak strahujući od reakcija javnosti, misleći da treba da zadržimo ulogu u kojoj prikazujemo nešto što su drugi ocenili kao najbolje, bez da i Beograd bude mesto gde će neki žiri odlučivati o tome šta je najbolje. Meni je to uvek bilo inferiorno, moram da priznam. Vukosavljević je tada umeo da prepozna novi koncept i u potpunosti stane iza njega. Na kraju mandata sam mu zahvalan na tome i mislim da je naš novi koncept i ugled koji smo vratili festivalu nešto što će u budućnosti biti isticano kao jedan od prelomnih trenutaka funkcionisanja našeg Festa u ovim dekadama. Ispostavilo da je posle tri godine takmičarski program više niko ne dovodi u pitanje. A filmovi koji pobeđuju na Festu – podsetiću, do sada su to bili „Vuk”, „Dnevnik jedne tinejdžerke” i „Ne gledaj mi u tanjir” – godinu dana nakon toga dobijaju nominacije za Oskara, bivaju kandidati svojih zemalja za Oskara ili pobeđuju na drugim festivalima. Ljudi ne samo odavde već i iz drugih zemalja polako se opredeljuju da svetske premijere održe upravo u Beogradu, dakle, taj takmičarski koncept i te kako ima smisla.
Fest će u budućnosti, kao i svi veliki svetski festivali, sasvim sigurno trpeti određene evolutivne promene, ali ukoliko toga nema onda prosto takve manifestacije (ili ljudi) prestaju da budu preterano zanimljvi publici a ona je bila i ostaće najbitnija.
Sve o programu ovogodišnjeg Festa možete pogledati na zvaničnom sajtu.
https://www.blic.rs/kultura/vesti/jugoslav-pantelic-kako-smo-promenili-fest/xsb6tm6