Piše: Dubravka Lakić
– U prvih pet takmičarskih dana 68. Kana viđeni su neki od glavnih ovogodišnjih festivalskih aduta i, kako do sada stvari stoje, listu najboljih filmova predvodi mađarski debitant Laslo Nemeš sa „Šaulovim sinom”. Sasvim je moguće da će upravo on biti jedan od favorita kanskog žirija, predvođenog braćom Koen.
Iz mnogo razloga ne bi nikoga iznenadilo ukoliko bi mu čak pripala „Zlatna palma” za najbolji film. I to ne samo zbog toga što je ovo još jedna filmska priča o holokaustu i užasima u logoru Aušvic koji se nikada ne smeju zaboraviti, zbog čega je filmove na ovakvu temu teško izostaviti sa liste nagrađenih. Ovde je, pre svega, reč o izuzetnom ostvarenju koherentne i rigorozno procesuirane režije, u kojem je na prilično originalan način, uz vizuelnu nadmoćnost, ispričana poznata priča (scenaristi su Nemeš i Klara Rojer), ali ovog puta sa prizorima koji kao da su izašli iz Danteovog pakla, koje gledalac duboko proživljava aktivno domaštavajući sve ono što vizuelno izostaje iz optički suženih kadrova.
Nemeš, koji je ispekao zanat i kao autor kratkih filmova, ali i asistent Bele Tara (u filmovima „Prolog” i „Torinski konj”), u „Šaulovom sinu” tematizuje pobunu jevrejskih logoraša (o čemu je već govorio i Klod Lancman u nezaboravnom filmu „Šoah”), fokusirajući se na sudbinu mađarskoj Jevreja Šaula Auslandera, člana logorskog Zonderkomanda. Ovi logoraši bili su zaduženi za čišćenje i provetravanje gasnih komora, paljenje i održavanje peći u koje su se svakodnevno bacala tela ubijenih Jevreja, za vođenje logoraša u smrt, za sortiranje njihove odeće i vrednih stvari, za pranje krvavih podova, za odvoženje i bacanje ljudskog pepela u reku. Za Šaula, baš kao i za druge „zonderkomandovce” ovaj „posao” postaje dnevna rutina pod nadzorom esesovaca, obavlja se bez ikakvih emocija. Sve do trenutka kada među leševima ugleda telo dečaka za kojeg će pomisliti da mu je sin, ali i „božiji glasnik”, kada počinje njegova grozničava borba za sakrivanje tela i sprečavanje njegovog spaljivanja…
Na listu najboljih, do sada viđenih filmova, uz „Šaulovog sina” i poetičan film „Naša mala sestra” Kore Edin, visoko se popeo i „Moja majka”, novi film italijanskog maestra – pisca, reditelja, glumca i producenta – Nanija Moretija. U njemu ovaj autentični autor nudi neku vrstu autorefleksije, snimajući film u filmu i nudeći nekoliko vrsta međusobno isprepletene realnosti.
S jedne strane, tu je realnost stvaralačkih muka, s druge, suočavanje sa smrću majke, a sa treće, realnost današnje Italije u ekonomskoj krizi. Zanimljivo, ovoga puta Moretijev alter ego je žena, rediteljka Margarita (izvrsna Natali Baj). Sebi je namenio sporednu ulogu, tumači lik rediteljkinog brata inženjera, koji ostavlja posao da bi sedeo pored majčinog bolničkog kreveta, ali je zato mušku glavnu ulogu – rolu američkog glumca u Margaritinom filmu – poverio Džonu Torturu. Poigravajući se sa idejom o učešću američkih „zvezda” u italijanskim filmovima, Nani Moreti obezbeđuje i obilje komičnosti u inače dirljivom, emotivnom i delikatnom, dramom nabijenom filmu…
I film „Jastog” grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa, koji je prethodno osvojio svet sa filmom „Očnjak” (manje sa filmom „Alpi”), može se svrstati na ovu listu o kojoj govorim. Reč je o crnoj komediji koja je uprkos svoj jezi i morbidnostima prilično zabavna i dobro kontaktira sa publikom. U „Jastogu”, snimljenom, inače, van Grčke, na engleskom jeziku i uz učešće slavnih glumačkih imena poput Kolina Farela, Rejčel Vajs, Lee Sejdu, Lantimos nudi priču o nesvakidašnjem „logoru” u bliskoj budućnosti, u kojem vladaju totalitarna pravila po kojima su ljudi prinuđeni da žive u parovima (i to samo heteroseksualnim ili homoseksualnim, biseksualnost se ne toleriše).
Taj izolovani „logor” je zapravo stari hotel u koji se smeštaju samci, uz zadatak da za 45 dana pronađu sebi partnera. Ukoliko u tome ne uspeju, zaposleni u hotelu će ih transformisati u životinje koje su sami označili kao poželjne ili će ih eliminisati (ubiti). I koliko god sve ovo delovalo „iščašeno”, Lantimosov „Jastog” prilično dobro funkcioniše kao film u kojem se ogoljavaju društvene konvencije, a bračne i polne komunikacije dovode do totalnog apsurda…
Sinoć je viđen i fino, iako pomalo hladno postavljen film „Kerol” američkog nezavisnog autora Toda Hajnesa, ekranizacija jednog od značajnijih američkih romana 20. veka – „Cena soli”, koji je autorka Patriša Hajsmit objavila 1952. pod pseudonimom Kler Morgan. I dok Hajsmitova u romanu, koji se smatra pionirskom prozom o slobodnoj ljubavi između istog pola, uspešno prenosi izuzetnu snagu i dubinu emocionalne i fizičke intimnosti između dve žene, u filmu Toda Hajnesa snaga toga izostaje. Sve je vizuelno umiveno (vrhunski, inače snimljeno), romantizovano i pomalo sterilno, ali su likovi Tereze Belvit (scenska dizajnerka koja radi na odeljenju igračaka u robnoj kući kako bi zaradila za život) i Kerol (imućne žene pred razvodom i paklom oduzimanja deteta), snažno dočarani zahvaljujući glumačkim izvedbama Kejt Blančet (kao Kerol) i Runi Mare (Tereza)…
Vudi Alen na Kanskom festivalu
U paralelnom takmičarskom programu „Izvestan pogled” viđen je hrvatski film „Zvizdan” Dalibora Matanića, u čijem je nastanku kao manjinski koproducent učestvovala i Srbija. Na sceni u Teatru Debisi uz Matanića i glavne glumce, poklonila se i naša slavna glumica Mira Banjac (izvrsna u ulozi bake), a kao koproducenti su predstavljeni i Miroslav Miša Mogorović i Nenad Dukić. „Zvizdan” je do sada najzreliji Matanićev film, svojevrsni triptih o zabranjenoj ljubavi. Ljubavni parovi iz 1991, 2001. i 2011. godine na razne načine su onemogućavani da ostvare svoju ljubav iza čega zapravo stoji istorija dva susedna sela – hrvatskog i srpskog, opterećena sukobima, netrpeljivošću i netolerancijom. Svaki od tri filma u filmu ima drugačije društveno političko okruženje, ali je emocija ista, kao i želja da se prevaziđe nacionalnost i pronađe čovek i ljubav…
Dubravka Lakić
objavljeno: 18.05.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Progonjene-ljubavi-i-ukradena-srca.sr.html