Delo Žila Verna
Parodija
Glava 1
GOVOR
— Ja sam završio, džentlmeni! — reče Džon Lund, mladi član Kraljevskog geografskog društva, i umoran se svali u fotelju. U sali za sednice odjeknuo je najbešnji aplauz, uzvici „bravo”, i sala se zatresla. Džentlmeni počeše jedan za drugim prilaziti Džonu Lundu i rukovati se s njim. Sedamnaest džentlmena, u znak svog zaprepašćenja, slomilo je sedamnaest stolica i uganulo osam dugih vratova koji su pripadali osmorici džentlmena, od kojih je jedan bio kapetan „Katavasije” — jaxte od 100.009 tona.
— Džentlmeni! — progovori potreseni mister Lund. — Smatram za najsvetiju dužnost da vam zahvalim na paklenom strpljenju s kojim ste odslušali moj govor koji je trajao 40 sati, 32 minuta i 14 sekundi! Tome Bekase — obrati se on svome starom sluzi — probudite me za pet minuta. Ja ću spavati za vreme dok mi gospoda budu opraštala što se usuđujem da spavam u njihovom prisustvu!!
— Razumem, ser! — reče stari Tom Bekas. Con Lund zabaci glavu i odmah zaspa. Džon Lund je bio rodom Škotlanđanin. Nigde se nije školovao, ništa nije učio, ali je sve znao. Pripadao je broju onih srećnih priroda koje do saznavanja svega što je lepo i veliko dolaze pomoću svoga uma. Oduševljenje koje je izazvao svojim govorom bilo je potpuno zasluženo. U toku 40 sati on je gospodi predlagao da razmotre veliki projekt koji je kasnije doneo veliku slavu Engleskoj i pokazao koliko daleko može dosegnuti ljudski um! Bušenje Meseca ogromnom burgijom — eto šta je bilo predmet izlaganja mistera Lunda.
Glava 2
TAJANSTVENI NEZNANAC
Ser Lund nije odspavao ni tri minuta. Nečija teška ruka mu se spustila na rame i on se probudio. Pred njim je stajao džentlmen visok 48 i po stopa, tanak kao koplje i mršav kao osušena zmija. Bio je potpuno ćelav. Sav odeven u crno, na nosu je imao četiri para naočara, a na grudima i leđima po termometar.
— Hajdete za mnom — zagrobnim glasom izgovori ćelavi džentlmen.
— Kuda?
— Pođite za mnom, Džone Lunde!
— A ako ne pođem?
— Tada ću biti prinuđen da probušim Mesec pre vas.
— U tom slučaju, ser, stavljam vam se na raspolaganje.
— Vaš sluga će nas pratiti!
Mister Lund, ćelavi džentlmen i Tom Bekas napustiše salu za sednice, i sva trojica krenuše osvetljenim londonskim ulicama. Oni su išli vrlo dugo.
— Ser — obrati se Bekas mister Lundu — ako je naš put dugačak koliko i ovaj džentlmen, mi ćemo onda, na osnovu zakona trenja, ostati bez svojih đonova.
Džentlmeni su počeli da razmišljaju i pošto su kroz deset minuta zaključili da su Bekasove reči duhovite, naglas se nasmejaše.
— S kim imam čast da se smejem, ser? — upita Lund ćelavog džentlmena.
— Imate čast da idete, smejete se i govorite sa članom svih geografskih, arheoloških i etnografskih društava, magistrom svih nauka koje su postojale ili postoje, članom Moskovskog artističkog kružoka, pokroviteljem škole za kravlje babice u Sautemptonu, pretplatnikom Ilustrovanog đavola, profesorom žuto-zelene magije i gastronomije na budućem Novozelandskom univerzitetu, direktorom Bezimene opservatorije, Vilijamom Bolvanijusom. Ja vas vodim, ser, u …
Džon Lund i Tom Bekas se pokloniše pred velikim čovekom, o kome su tako mnogo slušali i u znak poštovanja oboriše glave . . .
— Ja vas vodim, ser, u svoju opservatoriju koja se nalazi dvadeset milja odavde. Ser! Ćutanje krasi čoveka. Potreban mi je drug u mome poduhvatu, čiji ste značaj u stanju shvatiti samo dvema poluloptama vašeg mozga. Moj izbor je pao na vas. .. Posle vašeg četrdesetočasovnog govora teško da ćete zaželeti da stupite sa mnom u bilo kakve razgovore, a ja, ser, ništa ne volim toliko koliko svoj teleskop i dugotrajno ćutanje. Nadam se da će vaša naredba zavezati jezik vašem sluzi, ser. Živela pauza!!! Ja vas vodim … Vi nemate ništa protiv toga.
— Ništa, ser! Preostaje mi jedino da požalim što nismo hitriji i što pod stopalima imamo đonove koji staju novaca i …
— Ja ću vam kupiti nove čizme.
— Zahvaljujem vam, ser.
Ko od čitalaca bude goreo od želje da se bliže upozna sa misterom Vilijamom Bolvanijusom, taj neka pročita njegovo izvrsno delo „Je li Mesec postojao pre potopa? Ako je postojao, kako to da i on nije potonuo?” Uz delo je priložena i zabranjena brošura „Način na koji se vasiona može samleti u prah i istovremeno ne propasti”, koju je Bolvanijus napisao godinu dana pre smrti. U tim se delima ličnost ovog izvanrednog čoveka ogleda na najbolji mogući način.
U njima se, između ostalog, opisuje, kako je on proživeo dve godine u australijskim tršćacima gde se hranio rakovima, žabokrečinom, jajima krokodila, i za te dve godine nijednom nije video vatru. Dok je bio u tršćacima, on je izumeo mikroskop, sasvim sličan našim običnim mikrospopima i otkrio kičmeni stub u riba iz vrste „Riba”. Pošto se vratio sa svog dugog korisnog putovanja, nastanio se na nekoliko milja od Londona i potpuno se posvetio astronomiji. Kako je bio popriličan ženomrzac (tri puta se ženio, pa je zato i imao tri para najdivnijih razgranatih rogova) i ne želeći da bude otkriven, dok ne dođe vreme, živeo je kao asketa. Posedujući prefinjeni um diplomate, dosetio se da učini da njegova opservatorija i njegovi radovi budu poznati jedino njemu. Na žalost, i na nesreću svih dobronamernih Engleza, taj veliki čovek nije doživeo do naših dana. Prošle godine je preminuo tiho; dok se kupao u Nilu, progutala su ga tri krokodila.
Glava 3
TAJANSTVENE PEGE
Opservatorija u koju je on uveo Lunda i starog Toma Bekasa (sledi najduži i najdosadniji opis opservatorije, koji je prevodilac, ekonomišući mestom, i vremenom, našao za potrebno da ne prevede … stajao je teleskop, koji je Bolvanijus usavršio. Mister Lund priđe teleskopu i poče da gleda u Mesec.
— Šta vi tamo vidite, ser?
— Mesec, ser.
— A pokraj Meseca šta vidite, mister Lund.
— Imam čast da vidim samo Mesec.
— A ne vidite li blede pege, koje se kreću oko Meseca?
— Do đavola, ser! Nazovite me magarcem ako ne vidim te pege! Kakve su to pege?
— To su pege koje se vide samo kroz moj teleskop. Dosta! Ostavite teleskop! Mister Lund i Tome Bekase! Ja moram, ja hoću da znam kakve su to pege! Ja ću uskoro biti tamo! Idem prema tim pegama. Vi me sledite!
— Ura! Živele pege! — viknuše Džon Lund i Tom Bekas.
Glava 4
SKANDAL NA NEBU
Već posle pola sata mister Vilijam Bolvanijus, Džon Lund i Škotlanđanin Tom Bekas leteli su prema tajanstvenim pegama pomoću osamnaest balona. Oni su sedeli u hermetičkim zatvorenoj kocki u kojoj se nalazio komprimirani vazduh i preparati za proizvođenje kiseonika. Ovaj grandiozni, dosad neizvedeni let počeo je noću uoči 13. marta 1870. godine. Duvao je jugozapadni vetar. Magnetna igla je pokazivala NWW (sledi, najdosadniji opis kocke i 18 balona) … U kocki je carovalo duboko ćutanje. Džentlmeni su se umotavali u ogrtače i pušili cigare. Tom Bekas, ispružen na pod, spavao je kao kod svoje kuće. Termometar je pokazivao temperatupu ispod 0. U toku prvih 20 časova nije bila izrečena nijedna reč i nije se dogodilo ništa naročito. Baloni su prodrli u oblast oblaka. Nekoliko munja pojurilo je za balonima, ali ih nisu dostigle zato što su oni pripadali Englezu. Trećeg dana Džon Lund se razboleo od difterije, a Toma Bekasa je obuzeo splin. Kocka se sudarila s balonom i pretrpela snažan potres. Termometar je pokazivao -76 — Kako se osećate, ser? — najzad prekide ćutanje Bolvanijus, obrativši se petog dana ser Lundu — Zahvaljujem vam, ser — odgovorio je dirnuti Lund. — Vaša pažnja me dira. Užasno se mučim A gde je moj verni Tom? — On sedi u uglu, žvaće duvan i trudi se da liči na čoveka koji se odjednom oženio sa deset žena. — Ha, ha-ha, ser Bolvanijuse! — Zahvaljujem vam, ser! Mister Bolvanijus nije ni stigao da stegne ruku mladome Lundu kad se dogodilo nešto užasno. Odjeknuo je strašan tresak. Nešto je lupilo, odjeknulo kao hiljadu topovskih pucnjava, začula se buka, besno fijukanje. Zapavši u prostor s razređenim vazduhom, bakarna kocka nije izdržala unutrašnji pritisak i pukla je, a njeni ostaci su poleteli u beskrajno prostranstvo. To je bio užasni, u istoriji vasione jedinstven trenutak!! Mister Bolvanijus se uhvati za noge Toma Bekasa, a ovaj za noge Džona Lunda, i sva trojica su brzinom munje jurnula u nepoznatu provaliju. Baloni su se odvajali od njih i oslobođeni tereta zavrteli i uz tresak pucali. — A gde smo mi, ser? — U eteru … — Hm. Ako smo u eteru, kako ćemo disati? — A gde je snaga vaše volje, ser Lund? — Misteri! — viknu Bekas. — Imam čast da vam saopštim da mi, iz nekih razloga, ne letimo naniže, već naviše! — Hm… Do sto đavola! Znači, mi se više ne nalazimo u oblasti Zemljine teže . .. Nas privlači k sebi naš cilj! Ura-a! Ser Lunde, kako se osećate. — Zahvaljujem vam, ser! Ja gore vidim Zemlju! — To nije Zemlja, već jedna od naših pega. Sad ćemo se razbiti o nju. Traras!!!!
Glava 5
OSTRVO JOVANA HOFA
Prvi se osvestio Tom Bekas. Protrljao je oči i počeo da razgleda prostor u kome su ležali on, Bolvanijus i Lund. On svuče čarapu i stade njome trljati džentlmene. Džentlmeni nisu oklevali da se osveste. — Gde smo? — upita Lund. — Vi ste na ostrvu koje pripada grupi letećih! Uraaa! — Uraa! Pogledajte gore, ser. Pomračili smo Kolumbovu slavu. Nad ostrvom je letelo još nekoliko ostrva … (sledi opis slike koju mogu razumeti samo Englezi) … Pođoše da razgledaju ostrvo. Ono je bilo široko… dugačko … (brojke i brojke, neka idu s milim bogom!). Tomu Bekasu je pošlo za rukom da pronađe drvo čiji je sok podsećao na rusku votku. Čudno je što je drveće ovde bilo niže od trave? Ostrvo je bilo pusto. Nijedno živo biće do sada nije dotaklo njegovo tlo. — Ser, pogledajte šta je ovo? — obratno se mister Lund ser Bolvanijusu, podignuvši nekakav zamotuljak. — Čudno … Zapanjujuće … Poražavajuće …! — poče mrmljati Bolvanijus. Ispostavilo se da je zamotuljak — saopštenje nekakvog Jovana Hofa, napisano na jednom od varvarskih jezika, čini se na ruskom. Kako su ovamo dospela ta saopštenja? — Prrrokletstvo! — povika Bolvanijus. — Ovde je neko bio pre nas! Ko je mogao biti ovde? Prrrokletstvo! Oooo! Smoždite, gromovi nebeski, moj veliki mozak! Dajte mi ga ovamo! Dajte mi ga! Progutaću ga zajedno sa njegovim … I mister Bolvanijus, podigavši ruke naviše, strašno se nasmeja. U njegovim očima je zasijao sumnjivi plamen. On je poludeo.
Glava6
POVRATAK
— Uraaa — vikali su stanovnici Avra, preplavivši sve njegove kejove. Vazduh je brujao od njihovih radosnih uzvika, zvonjave i muzike. Crna masa, koja im je svima pretila smrću, nije se spuštala na grad, nego u zaliv. Brodovi su požurili da se sklone na otvoreno more. Crna masa, koja im je toliko dana zaklanjala sunce, uz trijumfalno klicanje naroda i treštanje muzike, pljusnula je u zaliv i poprskala ceo kej. Čim je pala u zaliv, ona je potonula. Minut kasnije zaliv je već bio otkriven. Talasi su ga brazdali u svim pravcima… Na sredini zaliva koprcala su se tri čoveka. To su bili ludi Bolvanijus, Džon Lund i Tom Bekas. Požurili su da ih prihvate u čamce. — Mi pedeset sedam dana nismo jeli! — promrmlja, mršav kao gladni slikar, mister Lund i ispriča im sve. Ostrvo Johana Hofa sada više ne postoji. Ono je, primivši tri odvažna čoveka, postalo teže i izašlo iz neutralne zone, Zemlja ga je privukla i potonulo je u Avrski zaliv.
EPILOG
Džon Lund se sada bavi problemom bušenja Meseca. Već je blizu vreme kad će Mesec krasiti rupa. Rupa će pripadati Englezima. Tom Bekas sada živi u Irskoj i bavi se poljoprivredom. On gaji kokoši i šiba svoju jedinu kćer, koju spartanski vaspitava. Njemu nisu tuđi ni naučni problemi: on se strašno ljuti na sebe zbog toga što je zaboravio da sa letećeg ostrva ponese seme drveća čiji sok podseća na rusku votku.
Anton Pavlovič Čehov