Poglavlje 2
PITANjE
Pitanje je i suviše obimno da bismo ga sada razmatrali i zato ga moramo ostaviti na stranu i pustiti da se samo od sebe oblikuje. Ono što ono ostavlja za sobom je muzika. Kada slušam ploče Sex Pistolsa-a ne čini mi se da je pogrešno smatrati njihov trenutak jednim od velikih događaja u istoriji. Kada slušam “Anarhiju u UK” i “Tela”, Elvis Kostelov Ovogodišnji model, Clash i “Potpunu kontrolu”, Buzzcocks i “Dosadu”, X-Ray Spex i Adolescente bez klica, Essential Logic i “Probudi se“, Raincoats i “Bajku u super marketu”, Wire i Stolice nedostaju, Mekons i “Nikad nisam učestvovao u pobuni”, Joy Division “Ideal za život” i Nepoznata zadovoljstva, Slits i “Jednom u dnevnoj sobi”, Gang of Four i “Kod kuće je turista” i “Uzvrati poklon”, Au pairs i “Puzač po pločniku”, Kleenex i “U“ i (pošto je kompanija Kimberli-Klark naterala ovaj bend da promeni ime) Liliput i “Prelom”, Adverts i Prelazak preko Crvenog Mora sa Adverts (na koricama, mrlja oko foto-kolaža stambenog bloka i belog oglasnog panoa na kome slovima birokratskog tipa piše “Zemlja meda i mleka”: ovaj zvuk bio je hiljadugodišnji od samog početka, garantovano je vodio slušaoca u obećanu zemlju ili na četrdeset godina u divljinu), kada to slušam sada, naročito kada slušam The Roxy London WC2 (jan.-apr. 77), traljavi živi album na kome se iza razgovora za stolom i lomljave stakla mogu čuti razne grupe javnih govornika koje, pre nego što Džoni Rotn nije najavio sebe kao Antihrista, nisu čak ni postojale u svesti onih koji su ih smislili – kada slušam ovaj relativno mali opus koji je sada prognan u kante s polomljenim pločama, na police za jeftine ploče, na rasprodaje za kolekcionare, ili buvlje pijace – imam osećaj strahopoštovanja zbog činjenice koliko je ta muzika dobra i koliko ostaje nepromenljiva.
Ono što ostaje nepromenljivo kod ove muzike je njena želja da promeni svet. Ova želja je očita i jasna, ali iza nje je priča koja je beskrajno složena – složena poput međuigre svakodnevnih kretnji koje opisuju način na koji svet već funkcioniše. Ova želja počinje sa zahtevom da se ne živi kao objekat, već kao subjekat istorije – da se živi kao da stvari zaista zavise od naših postupaka – i taj zahtev onda izbija na “slobodnu ulicu”. Proklinjući Boga i državu, rad i dokolicu, dom i porodicu, seks i igru, publiku i samu sebe, ova muzika nakratko je omogućila da se sve ove stvari dožive tako kao da nisu prirodne činjenice, već ideološke konstrukcije: stvari koje su jednom napravljene, pa se stoga mogu i izmeniti, ili u potpunosti eliminisati. Postalo je moguće videti te stvari kao neslane šale, dok je sama muzika mogla da izbije u prvi plan kao još bolja šala. Muzika je došla u prvi plan kao ne koje je postalo da, onda ponovo ne, a onda ponovo da: ništa nije istinito izuzev našeg ubeđenja da je svet koji od nas traže da prihvatimo lažan. Ako ništa nije istinito, sve je moguće. U pop miljeu, areni koju društvo održava da bi proizvodila simbole i da bi ih uništavala, u jedinom miljeu u kome niko tako kao Džoni Rotn nije imao priliku da ga čuju, sva pravila bivaju odbačena. U tonovima koje pop muzika do tada nikada nije čula, čuli su se zahtevi koje pop muzika do tada nije postavljala.
Zbog Džoni Rotnove nemoguće objave – u jednom smislu, on je od prvog trenutka kada je bio primećen bio bedni matorac na kiši koji pokušava da izgovori svoje sulude reči (“Želim da uništim prolaz-ni-ke”, krešti taj Antihrist, čitajući iz svog uprljanog letka) – tinejdžeri su vrištali filozofiju, kriminalci su pisali poeziju, a žene demistifikovale žensko biće; lepuškasta Jevrejka po imenu Sjuzen Vitbi promenila je ime u Lora Lodžik i zauzela scenu kluba “Roksi” u atmosferi nasilja i pometnje. Svi su vikali mimo melodije, a onda i mimo stiha, mimo harmonije, mimo ritma, mimo takta, sve dok vika nije postala prvi princip govora – a ponekad i poslednji. Stare kletve koje su u sebi nosile zaboravljena prokletstva, koja su i sama sadržavala zametnute želje, utisnute su u komade plastike od 7 inča u uverenju da će to neko slušati, i da će neko dešifrovati kodove za koje ni oni koji su ih izgovarali nisu znali da ih prenose.
Počeo sam da se pitam odakle dolazi taj glas. U jednom određenom periodu, koji počinje krajem 1975, na jednom određenom mestu – Londonu, a onda širom UK i zatim mestima i gradovima po celom svetu – došlo je do negacije svih društvenih činjenica, koja je dovela do tvrdnje da je sve moguće. “Video sam Sex Pistols , rekao je Bernard Samner iz Joy Division, “bili su užasni. Mislim, bili su sjajni. Poželeo sam da ustanem i da i ja budem užasan.” Izvođači su pravili budale od sebe, odricali su se roditelja i pljuvali na publiku koja je onda pljuvala na njih. Počeo sam da se pitam odakle dolaze ti postupci. Bio je to, konačno, samo umetnički iskaz, ali takvi iskazi, iskomunicirani i primljeni u bilo kom obliku su retki. Ja sam znao dosta o rok’n’rolu, ali ovo nisam zmao. Da li taj glas i ti gestovi dolazi niotkuda, ili ih je nešto indukovalo? Ukoliko su bili indukovani, šta ih je onda indukovalo?
Grejl Markes
Nastaviće se