Ako smo još u stanju da osećamo, ako nam pore nisu prekrivene tvrdokornim slojem, bliskost ljudskog prisustva nas uzbuđuje, hrabri nas, shvatamo da je drugi čovek taj koji nas uvek spasava. A to što smo doživeli ovo starosno doba – dugujemo drugim ljudima koji su nam, sve vreme, spasavali život. U ovim godinama svoga života s bolom mogu da kažem da je, svaki put kada smo propustili neki susret s ljudima, nešto u nama atrofiralo ili se slomilo. Često nismo spremni za istinski susret jer druge ljude prepoznajemo samo u meri u kojoj definišu naše biće i naš način osećanja, ili pak prepoznajemo samo one koji doprinose ostvarenju naših projekata. Čovek nije u stanju da se zadrži u susretu s drugim ljudima zato što je prezauzet poslom, obavezama, zato što je obuzet ambicijama. I zato što veličina grada prevazilazi njegove moći. Tada do nas ne dopire drugo ljudsko biće, ne vidimo ga. Bliži nam je onaj neznanac sa kojim opštimo putem kompjutera. Na ulici, u prodavnicama, u beskonačnim poslovima koje obavlja, čovek zna – apstraktno – da je okružen ljudskim bićima, ali u konkretnim situacijama prema drugima se ophodimo kao prema bilo kome ko može da nam posluži i pruži nam neophodnu informaciju ili da bude u funkciji naše ambicije. U odnose sa ljudima ne unosimo osećanja, kao da smo prekriveni nekim zaštitnim slojem za odbranu od ljudskih stvari, koje nam „odvraćaju” pažnju. Drugi nam smetaju, oduzimaju nam vreme. A to sve gura čoveka u užasnu usamljenost, kao da okružen tolikim ljudima, ili upravo zato, tone u autizam.
Gledao sam filmove u kojima je ljudska otuđenost i usamljenost tolika da ljudi kreću u potragu za ljubavlju preko monitora. A da i ne govorimo o onim, od Japanaca izmišljenim veštačkim maskotama, ne znam kako se zovu, koje treba paziti, kao da su žive, jer imaju „osećanja” i treba im pričati. Kakvo je to đubre i kako je žalosno kad čovek pomisli da je to za mnoge ljude jedini način na koji ispoljavaju svoju ljubav! To je opaka igračka, ako se ima u vidu koliko je u današnjem svetu napuštene dece i koliko je plemenitih životinja na putu da bude istrebljeno.
Još imamo vremena da stvari preokrenemo kada je reč o napuštenoj deci i ubijanju životinja. To uverenje treba da osnaži toliko da preraste u našu obavezu.
Život je sam po sebi otvoren, čak i u slučaju onih koji su oko sebe podigli bedeme, mračnije i od najmračnije tamnice. Život koji pulsira traži bilo kakav izlaz, makar to bio onako malen prostor kakav je dovoljan jednom otkucaju srca da bi nastavilo da živi, kako bi na taj način prokrčio put do pravih susreta, kao što vode za vreme plime umeju da probiju i najjače-brane. Izlaz može da bude i nekakva bolest, ili pak bilo kakav čudesni događaj u životu: pojava nekoga ko će da nas voli uprkos našem bezizlazu, kao kap koja neprestano dubi visoku stenu. A tada osoba, koja je bila najusamljenija i najzatvorenija, upravo zbog toga što je dugo živela bez ljubavi, koja joj je toliko nedostajala, može biti i najsposobnija da je pruži drugima. Otuda se događa da su osobe, koje su iskusile najveću usamljenost, one koje najvećom pažnjom umeju da obaspu voljeno biće. Ljubav je ono na šta nikada unapred ne možemo da računamo, ono što uvek spada u domen čudesa. Upravo to, u šta smo se toliko puta u životu uverili, koliko god se ne dopadalo nekim psiholozima, učvršćuje nas u uverenju da naše društvo, toliko obolelo i dehumanizovano, može da iznedri jednu novu religioznu kulturu, kao što je predskazao Berđajev,5 početkom XX veka.
Medicina je jedna od oblasti u kojoj može da se uoči suprotan talas, koji podriva ovo tragično verovanje u apstrakciju. Ako je 1900. godine neki vrač lečio ljude sugestijom, lekari su ga ismevali, jer su u to vreme verovali samo u materijalne stvari, kao što su neki mišić ili kost; danas i sami upražnjavaju upravo ono što su nekada smatrali sujeverjem, ali se to sada zove „psihosomatska medicina”. Njima je, međutim, dugo vladao fetišizam mašina, razuma i materije i ponosili su se velikim uspesima nauke samo zato što je, umesto doba u kome su harale velike boginje, nastupilo vreme u kojem ljudi mahom obolevaju i umiru od raka.
Glavna zabluda koja je vladala u medicini izvire iz filozofske osnove tri poslednja stoleća,6 iz naivnog razdvajanja duše i tela, iz prostodušnog materijalizma koji je uzrok svake bolesti tražio u somatskom. Čovek, međutim, nije samo fizički objekat lišen duše; nije čak ni obična životinja: on je životinja koja, ne samo što ima dušu, nego ima i duh i prva je od životinja koja je izmenila svoju životnu sredinu zahvaljujući kulturi. Kao takav, on je ravnoteža – nestabilna – između svog sopstvenog tela i svoje fizičke i kulturne sredine. Bolest, verovatno, predstavlja narušavanje te ravnoteže, što ponekad može da bude izazvano nekim somatskim podsticajem, a ponekad, opet, može da bude podstaknuto nekim psihičkim, duhovnim ili društvenim faktorom. Nije nimalo nemoguće da suštinski uzročnik bolesti današnjice, kao što je rak, leži u neravnoteži koju su tehnika i moderno društvo stvorili između čoveka i njegove životne sredine. Zar nije rak jedna vrsta prekomernog i vrtoglavog uvećanja?
Geološke promene dovele su do izumiranja čitavih vrsta živih bića i, kao što ogromni gmizavci nisu uspeli da prežive velike promene koje su se zbile krajem mezozoika, mogućno je da ljudski rod neće biti u stanju da nadživi katastrofalne promene savremenog sveta. Jer, te su promene toliko užasavajuće, toliko duboke i, povrh svega, toliko vrtoglave, da one koje su dovele do nestanka gmizavaca deluju beznačajno. Čovek nije imao vremena da se prilagodi naglim i velikim promenama, kojima su ga njegova tehnika i njegova zajednica okružile; i ne bi bilo smelo tvrditi da su bolesti savremenog doba sredstva, kojima kosmos pribegava da bi prodrmao ovaj oholi ljudski rod.
U današnje vreme postoje telefonski brojevi namenjeni samoubicama. Jeste, mogućno je da ima nešto što bi čovek mogao da kaže onome kome je život prestao da bude najveća svetinja. Ja sam često sam u situaciji da primam ljude koji se nalaze na ivici ponora. Ali je indikativno to da ima onih koji su prinuđeni da gest prijateljstva potraže putem telefona ili kompjutera, ne mogavši da ga nađu u svome domu, na radnom mestu, na ulici, kao da smo smešteni u kliniku sa rešetkama, koje nas razdvajaju od drugih ljudi. I da nam tada, pošto smo lišeni bliskosti koju pruža jedan zagrljaj ili sedenje za istim stolom, ne preostaje drugo nego obraćanje „sredstvima komunikacije”.
Isto tako, čoveku je mnogo bolje da umre u sopstvenom krevetu, okružen ljubavlju, poznatim glasovima, licima i stvarima, nego u ambulantnim kolima, koja poput bolida jure ulicama kako bi čoveka na samrti smestili u nekakvu sterilisanu salu, umesto da ga puste da na miru ispusti dušu.
Sa divljenjem pamtim imena nekih starih lekara čiji je sam dolazak bolesniku značio izlečenje. Koliko je samo podsmeha izazvala ova sjajna istina! Letnja je noć, mesečina s vremena na vreme obasja zemlju. Idem pešice prema svojoj kući alejom magnolija i palmi, jasmina i ogromnih stabala araukarije,7 i zastajem da osmotrim splet koji je puzavica izatkala na pročelju ove kuće koja se već pretvorila u jednu dragu ruševinu, sa istrulelim i iskrivljenim drvenim roletnama; a, ipak, ili upravo zbog starosti slične mojoj, shvatam da je ne bih menjao ni za kakav dvorac na svetu.
U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što osećamo da je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo. Sudbina, kao uostalom sve što je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno već se oživotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rođenju nekog siromaška na periferiji neke imperije.
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa čak ni duboka razmimoilaženja, nisu plod slučajnosti, već su nam na tajanstven način predodređeni. Koliko sam se samo puta u životu začudio što u tolikom mnoštvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan način, vuku konce naše sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne te iste knjige! Nikada nisam saznao da li ih prepoznajemo zato što smo već tragali za njima, ili smo tragali za njima zato što su već bili nadomak naše sudbine.
Sudbina se ispoljava putem znakova i nagoveštaja, koji nam se isprva učine beznačajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog značaja. Tako se dešava da u životu često poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka određenom cilju, ponekad vođeni našom najočiglednijom, ali u drugim prilikama, možda i bitnijim za naš život, nekom snažnom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj način, jesu, ili su bile, ili će da budu, od odlučujuće važnosti za našu sudbinu, voljom koja ide u prilog našim prividnim htenjima ili ih osujećuje, pomaže ili odmaže našim težnjama i često, što nas još više začuđuje, vremenom dokazuje da je budnija od naše svesne volje.
Ima trenutaka kada nam se naši životi pričinjavaju kao nepovezani prizori, jedan pored drugog, poput nežnih, lelujavih i paperjasto laganih listova nošenih pomahnitalim i besmislenim vihorom vremena. Moje pamćenje se sastoji od delića života, nepomičnih i neprolaznih: vreme između njih ne protiče, a događaji koji su se zbili u davna vremena međusobno su povezani ili objedinjeni čudnim antipatijama i simpatijama. Ili možda izbijaju na površinu svesti spojeni besmislenim ali snažnim vezama, kao što su neka pesma, neka šala ili neka zajednička mržnja. Kao što i sada, za mene, ona nit koja ih povezuje i čini da se javljaju jedan za drugim, jeste nešto divlje u traganju za nečim apsolutnim, nešto zbrkano što povezuje reči kao što su sin, ljubav, Bog, greh, čistota, more, smrt.
Ja, međutim, ne verujem u sudbinu kao fatum, kao što je to u grčkoj tradiciji, ili kao što veli naš tango: „Od sudbine niko ne pobeže.” Jer da je tako, zašto bih vam ovo pisao? Mislim da nam je sloboda namenjena da bismo ispunili određenu misiju u životu; a bez slobode ništa nema svrhe. Štaviše, mislim da je sloboda, koja nam je nadohvat ruke, veća od one koju se usuđujemo da okusimo. Dovoljno je čitati istoriju, tu veliku učiteljicu, da bi se videlo koliko je puteva čovek uspeo da prokrči svojim rukama, u kojoj meri je ljudsko stvorenje menjalo tok stvari. Svojim pregalaštvom, ljubavlju, fanatizmom.
Ali, ako se povedemo za onim što nas okružuje, nećemo moći da budemo solidarni ni sa čim i ni sa kim, bićemo svedeni na onaj jezivi izraz kojim se naziva čovek današnjice, „atom kapsula”, to biće koje oko sebe stvara druge slične kapsule u koje se zatvara, u svoj funkcionalni stan, u onaj ograničeni deo posla koji je u njegovoj nadležnosti, u satnicu iz svog rokovnika. Ne možemo da zaboravimo da su nekada setva, lov, sakupljanje plodova, izrada zanatskih rukotvorina rad u kovačnicama ili u krojačkim radionicama, ili pak u seoskim zadrugama, okupljali ljude i objedinjavali ih u celokupnost njihove ličnosti. A naslućeni početak tog razjedinjenja naveo je radnike u XVIII veku da se pobune protiv mašina, da požele da ih spale. Danas ljudi teže masovnom povezivanju kako bi se prilagodili rastućoj i apsolutnoj funkcionalnosti, koju sistem zahteva u svakom trenutku. Ali u okolnostima života u velikim gradovima, gde se ljudsko biće oseća kao ponešeno vihorom, poput peska u pustinji kojom je protutnjao tornado, i navike da gleda televiziju, pri čemu čovek prihvata da bude šta biti mora, ne osećajući nikakvu odgovornost, ugrožena je sama čovekova sloboda. Na ozbiljnost ovakvog stanja stvari upozorio je Jinger8 rekavši: „Ako vukovi zaraze gomilu, pitanje je dana kad će stado postati horda.”
Ernesto Sabato
5 Berđajev, Nikolaj Aleksandrovič (1874-1948), ruski filozof, predstavnik hrišćansko-spiritualnog shvatanja sveta i života.
6 Knjiga Otpor objavljena je 2000. godine te se „tri poslednja veka” odnose na prošli milenijum.
7 Araukarija, američko crnogorično drvo.
8 Jinger, Ernst (1895-1998), nemački književnik, predstavnik metafizičkog realizma.