Alkoholizam je porok; tome jedva da treba nešto dodati. Ipak, alkoholizam nije najstariji – a bogami ni najopasniji – porok: blud je i stariji i opasniji: zavist je starija i mnogo opasnija. Zato – i ne samo zato – treba nešto reći u odbranu alkoholizma. Snaga poroka, naime, leži u uživanju koje pruža: njegova slabost, međutim, ne leži u snazi vrline, kako se inače misli, već u snazi karaktera

Vrlina je – sama po sebi – postala sumnjiva stvar: suviše svetaca i licemera pozivalo je u krstaške ratove protiv alkohola. Sveci su, kako je svojevremeno primetio Džordž Orvel, sumnjivi sve dok se ne dokaže suprotno. Primer američke prohibicije najbolji je dokaz za to.

Problem s vrlinom trezvenosti je u tome što, kao svaka vrlina, poziva na potpuni bojkot alkoholnih pića. Vrlina trezvenosti htela bi da svi pijemo sumnjive voćne sokove od kojih se posle podriguje, švepsove i slične gadosti. (Kafa je drugo: kafa služi za trežnjenje, stimulaciju i uživanje, ali o tome drugi put). Kada je Tvorac prvi put uočio potrebu za alkoholom i izlio na Noja svoju previšnju naklonost tako što ga je naučio da pravi vino, mora biti da je na umu imao nešto pametno. Kao i inače s Tvorcem, namera je – izgleda – bila da čoveka – svoje nesavršeno delo – savrši još jednim iskušenjem. Dat nam je prorok, ali i pravilo za njegovo upražnjavanje. Uz svaki porok ide odgovarajuća vrlina: vrlina koja spada uz alkoholizam nije trezvenost, već umerenost.

Za razliku od sirovih, primordijalnih vrlina, kakve su – recimo – hrabrost, vernost i tako to, umerenost je civilizovana, kultivisana vrlina, nešto do čega se dolazi nagomilanim i dobro staloženim iskustvom. Uzmimo Italijane: je li nekada neko video pijanog Italijana? To ne postoji, iako Italijani uredno piju ceo dan. To je zato što italijanska civilizacija postoji bez prekida tokom poslednjih tri hiljade godina.

Kako, dakle, treba piti, a da to ne postane porok, ili – kako se to danas kaže – “problem s pićem”? Pre svega treba u sebi i sa sobom raščistiti zašto pijemo. Piti treba zbog uživanja u piću i ni zbog čega drugoga; ozbiljni ljudi piju zato da pamte, a ne zato da zaborave. Najmizerniji od svih alkoholičarskih izgovora je upravo taj: “Pijem da zaboravim”. “Pijanci piju da zaborave”, kaže veliki francuski filozof Andre Gliksman u knjizi “Glupost”, “ali nikada ne zaborave da piju”. Čovek koji pije da zaboravi dostojan je prezira svoje žene i ostalih bližnjih (koji ga snalazi bez izuzetka): on odbija da se suoči sa svojim životom. To je poraz i dno; mehanizam prirodne selekcije. Ovo, možda, zvuči bezdušno, ali izgleda da je namera bila baš takva: slabiji primerci propadaju za nauk jačima. Drugačija racionalna svrha poroka i vrline teško bi se mogla naći.

Neka se, dakle, za flašu ne hvataju oni koji nad svojim životom nemaju kontrolu. Alkoholna euforija (ta reč izvorno znači trenutak naglog uzbuđenja pred smrt) ume da bude dragocena podrška pri apsorbovanju stresa; ume da stimuliše stvaraoca kad posrne (ali samo do izvesne mere!); može da ulepša lepe trenutke i delimično olakša teške; ne može samo da promeni naš život, sve i da se ne treznimo nikad. Alkohol je sredstvo, a ne cilj. Zna se da je Vinston Čerčil pio litar viskija na dan i da ga to nije nimalo ometalo u razmišljanju, donošenju i sprovođenju odluka; Orson Vels je bio sličan slučaj. Pisac ovih redova imao je, jednom davno, sreću da upozna čoveka koji pije desetak litara vina dnevno i nikada nije pijan. Reč je o vrednom i bogatom domaćinu, seljaku iz okoline Đakova, čoveku koji, pri tom, sam pravi svoje vino. Njegov život je sređen i veoma aktivan: ustane u četiri da namiri konje, pa pojede veliki sendvič i zalije ga s pola litra vina; onda odrema do šest, pa doručkuje jači doručak i zalije ga sa još litar vina; ode da ore, pa užina oko jedanaest i popije još vina; i tako do večere i sedeljke u kafani s komšijama. Čovek je krupan i snažan, mnogo radi i sve je u najboljem redu.

Alkohol je, dakle, sredstvo, uteha koja nam je data i način da sebe održimo pod kontrolom. Zloupotreba je naš problem i nema te društvene represije koja ga može rešiti umesto nas. Kao i drugi poroci (opijum i marihuana padaju prvo na pamet), alkohol je test našeg karaktera: odgovor na pitanje – jesmo li zaslužili slobodu izbora koja nam je data.

Miloš Vasić

“Vreme” br. 2, 5. novembar 1990.