1
Suviše dugo smo zajedno, Serenissima,
U godinama i u nejednakom ubrzanju
Naših rasula, kraljice mora;
Umorio se duh nad vodama, a kako i ne bi
Ovo oko, otežalo od pamćenja iznutra
(Tako pamti plod), gde slike tvoje vrve
Kao crvi. Pozlatila si mi mrežnjaču
Svetlošću tvoga vazduha nad Lagunom,
Nozdrve napunila bolesnim mirisima
kanala u koje mrve se fasade
Neprovetrenih palata, zarobila si vazduh
Kojim sećanja mi dišu, u sitne mehure
Staklenih tvojih đinđuva. Bila je to ljubav
I mržnja na prvi pogled: ja skoro još dečak,
Udaren u pleksus pred najzad stvarnom slikom
Najlepšeg od trgova – a ti se naprosto
Ponašaš u skladu sa prirodom svojom
I iskustvom, i stavljaš me zelenog
U svoj nezasitni herbarijum, pored toliko
Znanaca iz časova bdenja. Tvoje me čudo
Podseća da treba preispitati značenje bajki
U svetlosti tvoje istine, naslućene
U noćnim morama letopisaca, peno
Mutna i zlatna na kresti talasa
Što tutnji u naporu da sustigne početak
I bude veče i bude jutro: dan drugi.
2
Vizantija (ja sam samo jedan od skutonoša
njene popljuvane senke) nije znala da boluje
Od raka na Laguni, sve dok joj metastaze
Nisu razjele jetru, pluća, osrčje i budućnost
U silovanoj utrobi. Smešiš se, Serenissima,
Među bezubim krilatim lavovima, kao
Bogorodica među preunikama, u svetogrđu.
Crna su ova slova, kao crni lak na gondoli
Što klizi kroz ljuske naranči i ino đubre
Tvojih kanala. I zlatna, kao zagasito zlato
Bazilike, čiji podovi prskaju
Na nevidljivim šavovima, po kroju godina.
Pa ipak, reći ćeš, zar nisam htela
Da mi Longena u srce ukroji hram,
Možda samo za ljubav ljubavi jednog pesnika,
Skjavona, koji o ljubavi je znao
Neke tajne, inače pod pečatom.
Ali
Kupola tvoja slaže se u te
Santa Maria della Salute,
Srdit je umorni duh nad vodama
I srdžba njegova tutnji i tutnji u aritmičnom disanju
Raspamećene plime. Smešiš se, Serenissima,
I kažeš: jesi li kada razmišljao o smrti
U Veneciji? Tamo ima ostrvo i groblje
Gde počiva drugi jedan pesnik, koji je rekao:
Šta istinski voliš traje,
ostalo je šljaka.
Gledaj me kao šljaku, ali me pamti
Kao plamen, samo kao plamen.
3
Stepenik po stepenik, pa na trg –
(Tako su ulazili ambasadori carstava)
Prljava voda. Ona iz rasklimatanih temelja
Od skamenjenih stabala (Oprosti, majko sveta…)
Ona vetrom gonjena sa plitke pučine Jadrana
Na tri zbunjena ulaza Lagune, otrovane
U Margeri. Tako bolesno stoleće vrši pravdu
I kažnjava drskost lepote, oslovljene
U ništavilu, između dva ogledala.
Vidim te razjedenu izmetom golubova, kraljice,
I mrakom što raste iz žila tvojih voda.
PAX TIBI MARCE EVANGELISTA MEVS
Makar da ti se kosti ljuljaju na plimi
I zlato nad njima drhti, i drago kamenje
U zlatu drhti. A četiri konja iz Carigrada
Šire nozdrve, razdraženi mirisom
Četiri jahača iz Patmosa.
Aqua alta.
Ja ću da odem prvi. Tvoje rasulo
Sporije se ubrzava, Serenissima.
Evo, moj crni pas mi liže ruku;
Čudan neki blagoslov, u sumrak
Aprilskog dana. Suviše dugo smo zajedno,
ljubavi i mržnji dve razne prolaznosti.
I neka nam se smiluje duh nad vodama,
U svoj svojoj odsutnosti, neka se smiluje.
Ivan V. Lalić