Baskervillski pas je kriminalistički roman Arthura Conana Doylea, postupno izdavan u magazinu Strand 1901. i 1902. Radnja se događa u Dartmooru 1889. Za vrijeme pisanja Doyle je imao vremena istražiti pustopoljinu i potpuno je opisati. U romanu Holmes i Dr. Watson istražuju kletvu koja je povezana s Baskervillskim psom.
Močvara oko Fox Tora je bila glavna inspiracija za “Grimpenski ugođaj” romana. Imanje Baskerville je ili imanje Hayford ili Brook, koji su u blizini Buckfastleigha.
Misli se da je zbog Doyleovog stanovanja u Birminghamu ime Baskerville došlo od Birminghamskog tiskara Johna Baskervillea. Ideje novinara pod imenom Bertram Fletcher Robinson bile su jako važnje u tumačenju ovod Doyleovog djela i doživjele su veliku slavu. Baskervillski pas je zasigurno jedno od Doyleovih najznačajnijih djela.
Ovoje je ujedno i djelo gdje se ponovno pojavio Sherlock Holmes koji je dosadio Doyleu. Razlog povratka je najvjerojatnije želja protagonista i Holmesov veliki uspjeh.
Radnja
Holmes i Watson dobili su zadatak od Mortimera da pomognu u rjašavanju slučaja obitelji Baskerville. Mladi Sir Henry Baskerville bio je novi nasljednik i došao je u London. Otišao je na imanje, a s njim je išao Watson. Watson je istraživao pustopoljinu i tu upoznao mještane. No neznano za Watsona tu je došao i Holmes. Kada je Watson to otkrio naljutio se, no pomogao mu je i skupa su ubili pas koji je ubio Charlesa Baskervillea i njegovog gospodara i tako uništili kletvu.
I dio
SKUPOCENI ŠTAP
Šerlok Holms, koji je obično izjutra vrlo dockan ustajao, sem ako nije — što se često događalo — probdeo celu noć… Šerlok Holms je sedeo sada za stolom i doručkovao. Ja sam stojao na prostirci kraj kamina i držao u ruci štap koji je sinoć zaboravio naš posetilac. Bilo je to lepo debelo parče
drveta sa okruglom drškom, nalik na policijski pendrek. Ispod samog dugmeta na štapu bio je srebrni prsten, širok jedan palac, i na njemu je pisalo:
„Džejmsu Mortimeru, M.K.C.S. od njegovih prijatelja iz C.C.H.“
Bio je to pravi staromodni štap domaćeg lekara, dostojanstven, grub, pouzdan.
— Dakle, Vatsone, šta misliš o štapu?
Holms mi je sedeo leđima okrenut i ja se začudih kako je mogao zaključiti čime se zanimam:
— Otkuda znaš šta ja radim? Izgleda mi zaista kao da imaš oči na potiljku.
— Ako ih i nemam, imam pred sobom sjajan srebrni ibrik za kafu, odgovorio mi je on. Ali reci mi, Vatsone, šta misliš o štapu našeg posetioca. On nas, na žalost, nije našao i mi ne možemo ni da slutimo šta od nas hoće, te tako ova slučajno zaboravljena uspomena dobija izvesno značenje. Kaži mi kako po ovome štapu zamišljaš toga čoveka.
— Mislim, rekao sam služeći se što sam bolje umeo metodom koju je moj prijatelj upotrebljavao prilikom svojih istraga, dr Mortimer je stariji lekar sa dobrom praksom. To je ugledan čovek, jer su mu njegovi poznanici i klijenti ovo dali kao znak svog poštovanja.
— Dobro! reče Holms. Odlično!
— Dalje: ima verovatnoće da je on seoski lekar koji dobar deo svojih bolesnika obilazi pešice.
— Zašto?
— Zato što je njegov štap, mada je isprva bio vrlo lep, sada tako izlizan da ne bih mogao pretpostaviti da bi ga gradski lekar toliko upropastio.
Gvozdeni kraj štapa pokazuje jasno da je štap bio na dužim marševima.
— Vrlo pametno smišljeno! primeti Holms.
— Dalje, ovo „Prijatelji iz S.S.N.“ pretpostavio bih da su inicijali nekog lovačkog kluba čijim je članovima ukazivao on lekarsku pomoć, pa su mu poklonili ovu malu uspomenu.
— Zaista, Vatsone, ti prosto samog sebe nadmašuješ, reče Holms, zavalivši se u svoju stolicu i zapalivši cigaretu. Smatram za dužnost da kažem da si u knjigama u kojima si moje skromne podvige tako ljubazno opisivao isuviše potcenio svoje sopstvene sposobnosti. Ti sam možda, nisi
neka velika svetlost, ali zato pališ druge svetlosti. Ima ljudi koji, istina, nisu geniji, ali su obdareni značajnim darom da podstrekavaju genija drugih ljudi. Priznajem, dragi moj mladiću, ja sam tvoj veliki dužnik.
Tako veliku hvalu još nikada dosad on nije izgovorio i moram priznati da su mi njegove reči bile vrlo prijatne, jer sam se često ranije ja i pomalo ljutio zbog toga što se on pokazivao tako ravnodušan prema mome divljenju i mojim pokušajima da skrenem pažnju javnosti na njegov rad.
Bio sam gord zbog toga što sam njegov sistem tako razumeo i naučio da ga mogu i sam primeniti.
U to Holms uze ovaj štap iz moje ruke i sada ga on razgledaše nekoliko minuta dobro otvorenih očiju. Tada on sa izrazom velikog interesovanja ostavi cigaretu, priđe sa štapom do samog prozora i pregleda ga još jednom pomoću lupe.
— Zanimljivo mada vrlo jednostavno, rekao je Holms kada je opet seo u svoj omiljeni ugao divana. U svakom slučaju, štap nam daje podatak, dva. Daje nam bar polaznu tačku za više zaključaka.
— Da ja nisam štogod propustio? upitao sam, skoro malo uvređen.
Mislio sam, da nisam prevideo ništa što je od važnosti.
— Bojim se, dragi moj Vatsone, da su tvoji zaključci najvećim delom pogrešni. Kada kažem da mi ti daješ podstreka, mislim time — biću iskren — da me ti svojim pogrešnim zaključcima često dovodiš do istine. Ipak, u ovom slučaju nisi sasvim na pogrešnom putu. Ovaj čovek je u svakom
slučaju seoski lekar i ide mnogo pešice.
— Dakle imao sam pravo.
— Utoliko si imao.
— Ali to je sve!
— Ne, ne, dragi Vatsone, nije sve, naprotiv. Ja bih, na primer, pretpostavio da je lekar poklon dobio pre od neke bolnice nego od nekog lovačkog udruženja, te da ono H znači Hospital, a ona slova C.C. predstavljaju skraćenicu od Charing Cross.
— Možda imaš pravo.
— Verovatnoća za to govori. I kada odatle pođemo, imamo osnovu na kojoj možemo sagraditi predstavu o ovome svome nepoznatom posetiocu.
— Dobro. Ako pretpostavimo da S.S.N. znači Charing Cross Hospital, kakve dalje zaključke možemo izvesti odatle?
— Zar ne bi sam mogao da dođeš na to? Ti znaš moj metod. Primeni ga.
— Pade mi na pamet samo vrlo jednostavan zaključak da je ovaj čovek radio najpre u gradu, pre nego što je počeo praksu na selu.
— Mislim da u svojim zaključcima možemo ići i malo dalje. Pogledaj slučaj sa ovog gledišta: u kojoj se prilici obično daje ovakav poklon? Kad se prijatelji skupe da ovakav dar predadu? Očevidno u trenutku kada dr Mortimer napušta bolnicu da počne svoju sopstvenu praksu. Znamo da je poklon napravljen. Mislimo da je ovaj čovek iz bolnice otišao na selo.
Idemo li prema tome u svojim pretpostavkama daleko, ako kažemo da mu je poklon predat prilikom njegovog odlaska?
— Zvuči sasvim verovatno.
— Sad je jasno da on nije bio među glavnim bolničkim lekarima, jer takvo mesto dobija samo onaj lekar koji već ima dobru praksu u Londonu, a takav ne bi išao na selo. Ko, to jest šta je onda on bio? Kad nije pripadao glavnim lekarima, a bio ipak u bolnici, onda je služio svakako kao asistent,
ako ne i kao neki stariji kandidat medicine. Otišao je pre pet godina — datum je ispisan na štapu. Tako nestaje tvog ozbiljnog porodičnog lekara starijih godina, dragi moj Vatsone, a pojavljuje se mlad čovek ispod trideset godina, ljubazan, bez sujete, rasejan — i sopstvenik jednog psa koji je — mogu samo toliko reći — veći od jazavičara, a manji od doge.
Smejao sam se s nevericom, dok se Šerlok Holms zavalio na svome divanu i puštao male prstenove dima.
— Protiv tvojih poslednjih tvrđenja ne mogu ništa da primetim, rekao sam, ali nije nam teško da dobijemo nekoliko podataka o godinama ovoga čoveka i njegovom dosadašnjem radu.
Sa police na kojoj su stajale moje medicinske knjige uzeh Medicinski kalendar i otvorih njegov imenik. Bilo je tu više Mortimera, ali ono što smo znali o svom posetiocu moglo se primeniti samo na jednog. Pročitao sam naglas ove redove:
„Mortimer, Džejms, M.R.C.S., 1882, Grimpen, Dartmor, Devonšir. Od 1882. do 1884. godine asistent u Čaring Kros Hospitalu. Dobio je Džeksonovu nagradu za uporednu patologiju za svoj rad „Je li bolest atavizam?“ Dopisni član Švedskog patološkog društva. Napisao je Misli o atavizmu (Lanset, 1882). Da li napredujemo? (Psihološki list, mart 1883). Opštinski lekar za Grimpen, Torslaj i Haj Berou.“
— O tvom lovačkom klubu ovde ništa ne piše, Vatsone, reče Holms s pomalo pakosnim osmehom, ali je on odista seoski lekar, kao što si vrlo oštroumno zaključio. Čini mi se da su moje pretpostavke potpuno potvrđene. Sad, što se tiče karaktera našeg nepoznatog posetioca. Kažem ti, ako se ne varam, on je ljubazan, bez sujete i rasejan. Iskustvo me uči da samo ljubazni ljudi dobijaju ovakve poklone od prijatelja. Dalje, da samo onaj ko je bez sujete napušta London i odlazi u selo i, najzad, da samo rasejan čovek umesto svoje posetnice ostavlja svoj štap, pošto je prvo posedeo četvrt časa u čekaonici.
— A pas?
— Imao je običaj da nosi štap za svojim gospodarem. Pošto je štap težak, pas ga je čvrsto stezao u sredini i otisci njegovih zuba veoma su jasni. Čeljust, sudeći po razmaku tragova njegovih zuba, suviše je široka za jazavičara, a nedovoljno široka za jednu dogu. Možda je to — da, pogodio sam! — to je lovački pas mrke dlake.
Govoreći to, Holms je ustao i šetkao po sobi gore-dole. Najzad je zastao kraj prozora. U zvuku njegovog glasa bilo je toliko uverenja da sam ga pogledao iznenađen.
— Ali, prijatelju, kako možeš to da tvrdiš sa tolikom izvesnošću?
— Iz prostog razloga što taj pas stoji pred našim vratima, a, evo, i njegov gospodar već zvoni. Molim te, ostani ovde, Vatsone. On je tvoj kolega, a tvoje prisustvo može mi svakako biti i od koristi. Sad, Vatsone, dolazi dramatični sudbinski trenutak. Čuješ korake na stepenicama. On
ulazi u tvoj život i ti ne znaš nosi li ti dobro ili zlo. Šta želi dr Džejms Mortimer, čovek od nauke, od Šerloka Holmsa, specijaliste za zločine?… Napred!
Spoljni izgled našeg posetioca bio je iznenađenje za mene, jer sam ja očekivao nekog tipično seoskog lekara. Bio je to, međutim, visok, tanak čovek s velikim kljunastim nosem, koji je virio između dva oštra, dosta bliska siva oka. Te oči gledale su kroz stakla zlatnih naočara. Odelo je po
kroju odgovaralo njegovom položaju, ali bilo prilično iznošeno; kaput se već uglačao, a pantalone bile iskrzane na manšetama. I pored njegove mladosti, dugačka leđa već su mu se pogurila. Idući, pružao je glavu napred s ljubaznim izgledom. Još pri ulasku, pade njegov pogled na štap
koji je Holms držao u ruci i on mu priđe s radosnim usklikom.
— Tako se radujem, zaista! reče on. Nisam znao tačno da li sam ga ostavio ovde ili u parobrodskoj agenciji. A zaista ne bih želeo da izgubim ovaj štap.
— Poklon, kao što vidim! primetio je Holms.
— Da.
— Od Čaring Kros Hospital?
— Od nekoliko prijatelja prilikom mog venčanja.
— A, šteta! uzviknu Holms vrteći glavom.
Mortimer s izvesnim iznenađenjem pogleda Holmsa kroz svoje naočari.
— Zašto šteta?
— Pa vi ste naše pretpostavke malo poljuljali.
Prilikom svoga venčanja, velite?
— Da. Oženio sam se i zato napustio bolnicu, a s njom i sve nade na udobnu praksu. Morao sam da osnujem svoju sopstvenu kuću.
— E, pa, u tom slučaju, mi uglavnom nismo baš na tako pogrešnom putu! reče Holms. A sada, gospodine doktore Džejmse Mortimere…
— Nisam doktor, dragi gospodine, nego običan praktični lekar, s medicinom bez doktorata.
— Ali očevidno čovek oštra duha.
— Učenik na polju nauke, g. Holmse, početnik koji skuplja školjke na obali velikog nepoznatog mora vasione. Mislim da govorim sa g. Šerlokom Holmsom, a ne sa…
— Ne, ovaj gospodin je moj stari prijatelj, dr Vatson.
— Radujem se što sam se upoznao s vama, gospodine doktore. Čuo sam često gde pominju vaše ime u vezi s vašim prijateljem. Vi me neobično zanimate, g. Holmse. Nisam kod vas prosto očekivao takvu dolikokefalnu lobanju i jedno takvo izrazito supraorbitalno razvijeno čelo. Nemate li ništa protiv toga da prstima opipam vašu lobanju? Gipsani model vaše lobanje, poštovani gospodine, bio bi ukras svakog antropološkog muzeja sve dok ne bude mogao da stekne original. Ne želim da kažem ništa neprilično, ali priznajem: meni se sviđa vaša lobanja.
Šerlok Holms rukom ponudi našeg neobičnog posetioca da sedne, a tada reče:
— Vi ste, kao što primećujem, entuzijast u toku svojih misli, baš kao i ja. Vidim po vrhovima vaših prstiju da vi sami zavijate cigarete. Izvolite, upalite jednu.
Naš gost izvadi duvan i papir iz džepa i sa veštinom koja je iznenađivala zavi cigaretu. Njegovi dugi prsti bili su tako pokretni i nemirni kao pipci nekoga insekta.
Holms je za to vreme ćuteći sedeo, ali po kratkom, oštrom pogledu koji je s vremena na vreme upravljao na našeg posetioca video sam da ga on mnogo zanima.
— Pretpostavljam g. Mortimere, kazao je najzad, da mi vi niste ukazali čast da me posetite sinoć i danas samo s namerom da opipate moju lobanju?
— Ne, g. Holmse, ne — mada sam srećan što sam u isto vreme imao prilike za to. Došao sam vam, g. Holmse, zato što priznajem da sam nepraktičan čovek, a nalazim se iznenada pred vrlo ozbiljnim i neobičnim problemom. Pošto smatram da ste, priznajem, u Evropi drugi autoritet u…
— Zbilja, gospodine doktore? A smem li vas pitati ko ima čast da bude prvi? upitao je Holms malo suvim glasom.
— Za naučnika koji strogo naučno misli ima neobično veliku draž metoda g. Bertiona.
— Zar onda ne bi bilo bolje da njega zapitate za savet?
— Rekao sam, gospodine: za naučnika koji strogo naučno misli. Ali na praktičnom poslu u svojoj veštini vi ste usamljeni, to je opšte priznato. Mislim da nisam, bar namerno nisam…
— Ne govorimo više o tome! odgovori Holms. Mislim, g. Mortimere, da biste bolje učinili ako bez zaobilaženja ispričate koje je vrste problem za čije rešenje tražite moju pomoć.
Artur Konan Dojl