Naknadna čitanja
Piše: Miroslav Radonjić
Riđi irski cinik i, uz Oskara Vajlda, bez sumnje najveći engleski dramski pisac XX veka, Džordž Bernard Šo, napisao je za pamćenje: „Budite do poslednjeg daha pustolov duha i postaćete kadri da preskočite svoju senku zauvek.“ Baš tako do poslednjeg daha. Poput danas već kultnog filma Žan-Lika Godara.
Uostalom, kako drugačije do vaskolikom pustolovnošću duha razumeti i protumačiti rešenost Miroslava Antića da smogne snage i preskoči vlastitu senku zauvek, postajući tako, u isto vreme, pesnik, novinar, romansijer, bokser, pisac scenarija i filmski reditelj, lutkar, tehnički direktor pozorišta, šahista, džudista, dramski i radio-dramski pisac, prvi autor i crtač stripa u nekim lokalnim novinama („Pančevac“) tadašnje Jugoslavije, slikar ali i pisac epigrama, vajar, duborezac, majstor za strugom, tesar, moler, projektant, zidar, a da ništa od toga ne bude prolazni incident.
O tome i o koječemu još, o stasavanju, školovanju, življenju, boemiji, smrti, traganju i trajanju Miroslava Antića hoće da nâs radoznale pouče, da nas upute i nauče dve samo naizgled, na trenut različite, a tako komplementarne i akribične knjige. Jedna, ona Radovana Popovića, danas bez ikakve dvojbe jednog od najznačajnijih, ako ne baš i najznačajnijeg našeg književnog biografa, Antić njim samim, nastala 2000, a drugo izdanje 2009. godine, kao logični kraj, kao završni interpunkcijski znak, kao uzvičnik, konačno kao 16. knjiga Antićevih Sabranih dela, u izdanju „Prometeja“, i druga dr Draška Ređepa Ulepšavanje nevidljivog – Hagiografija o Miroslavu Antiću („Oslobođenje“, Sarajevo, 1988), kao tek jedna od četiri knjige i, bez preterivanja, bar još najmanje četiri stotine četrdeset i četiri ogleda, studije, eseja koja je i koliko je napisao o Antiću. Dakle, usudio bih se da kažem, njegovog Ekermana.
Iako je bio usmenjak prvog reda, Antić je svojim celokupnim stvaralaštvom superiorno, rečito i uzbudljivo demantovao zagrcnuta mišljenja ondašnjih delilaca književno-kritičke pravde i krivde da vreme njegovog razrastanja i domašenosti nije vreme poezije. Demantovao ih je ne samo stihom i tvrdnjom da svako vreme pripada poeziji, nego i tiražom svojih knjiga, postajući naš najobjavljivaniji au¬tor, čiji se broj meri i ispisuje sa sedam cifara. Pa, samo je Plavi čuperak doživeo preko šezdeset izdanja, a tiraž njegovog prvog objavljivanja u ondašnjem Sovjetskom Savezu, bio je milion i dve stotine hiljade primeraka.
Taj raspričani usmenjak i pregnantni pesnik, koji je s mnogih razloga tvrdio za sebe, ne jednom, da je „dečak iz stvarnosti“, a onda i da je „odnekud sa zvezde, sav stvoren od svetlosti“, on koji je tako superiorno razgradio san i javu, po sopstvenom priznanju nikada nije napisao prvu pesmu. Negu, drugu. „Prvu sam“, veli, „prepisao od Desanke Maksimović, u trećem razredu osnovne škole.“ Ali se nije libio da kaže i ovo: „Na mene su svi uticali – i Milovan Glišić, i Lao Ce, i Boš, i Brojgel, i Sveto pismo, i Tolstoj, i Fokner, i moja majka Melanija.“ Naravno, i Cesarić. No, pre svih, čini mi se, Tin Ujević. Uostalom, nije li baš Ujević napisao onaj prastih: „Na ovom svijetu samo sanja jeste“, toliko presudan da java Miroslava Antića bude nalik snu, ali i da ga pouči, da ga opomene kako ih – javu i san, dakako – valja razgrađivati? Otuda je, slutim, ovaj strasnik i prkosnik života i znao da kaže: „Nismo mi različiti. Različite su naše zapanjujuće sličnosti.“ I to on, koji je tvrdio i kazivao da je „govor opasna umetnost“.
I, uopšte, to obično, tek naizgled mirno, a opet ciklično i uzbudljivo pesničko tkanje umelo je, namah, da zbuni logikom spirale, koja je i te kako išla u prilog jednom novom, drugačijem, matićevskom viđenju – iskosa. Jer, „pesma nije dovršena stvar“. Tako je gledao na stvaralaštvo, tako na život, tako na snohvatice koje je uobličavao, uvek nove i drugačije. „Imam ukupno sedam autobiografija. Mislim, sjajnih. I one se neprekidno prave kao i istorija. Međutim, sećanje je važno. Ono je, pre svega, ono što se nije dogodilo, a nosimo u sebi. Uostalom, šta će mi biografija koju sam već doživeo? Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati… Ja ne slikam kad živim. Ja ulepšavam nevidljivo.“ Otuda one druge, drugačije, izmišljene priče o „herojskoj“ očevoj smrti, o Majakovskom koji je recitovao satima u Pozorištu na Taganki (osnovanom, inače, tek 1964. godine), o Konjoviću koji je njegov portret slikao uljem preko dva i po (!) sata, o beležnici Mikloša Radnotija koju je poklonio njegovoj ženi, o novosadskom mlinu, pored nekadašnjeg Žeželjevog mosta, o kome je radoznalim bugarskim turistkinjama pripovedao da je to naš novi hotel. O tome da je važno videti kišu kako pada uvis! I tako dalje, i tako redom, jer „samo je stvarnost neistinita. Važno je da dokažeš, a ne da kažeš“.
„Inače“, veli Antić, „mogao bih i dalje da budem autor mnogobrojnih svojih autobiografija. Najdraža autobiografija bila bi mi ona koja bi počinjala sa mojom smrću, a završavala se mojim rođenjem.“
Možda i zbog toga što se pred kraj često sećao stihova Jiržija Volkera, onog češkog pesnika koji je bio jako u modi i kod nas uoči Drugog velikog rata, naročito u devojačkim spomenarima, „Ne bojim se smrti, smrt nije zla. Smrt je samo zagrljaj nekog drugačijeg života. Umiranja se bojim.“
Ove mudre i dragocene knjige uvode nas i vode tako upravo tom antićevskom razglednicom jave i sna. Jedna, Popovićeva, sva od Antića i iz Antića, kako joj i samo ime kaže. Druga, dr Draška Ređepa, sačinjena iz tri celine: „Oblikovanje neizvesnog“ (razgovori), „Herojstvo zaborava“ (eseji), „Svečanost postojanja“ (dnevnički predsmrtni razgovori, tzv. Plava sveska), uz završnu belešku „Kraja nema“, prepuna pregnantnih sudova i lirskih diskusija, u kojoj su sačuvani – zašto i to ne reći – mnogi onovremeni tekstovi, članci, intervjui, ali i pisma Antiću. Kao i slike, skice i razglednice koje je pisao isključivo sebi ili ih poklanjao Ređepu.
Duboko zamišljene nad stvaralaštvom pesnika, nimalo, ni slučajno čak, olako smišljene zbog trenutka, one Antića s pravom promovišu u našeg savremenika. Poput pesnika samosvojnog, koji je voleo retko, a i počesto, prijatelju i sagovorniku da kaže i ovo:
„U celom svetu kad pišu bajke – bio jednom, bilo jednom, uveravaju te da je to istina.
Jedino u Zakavkazju počinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruješ ako hoćeš, a možda i ne moraš.
Kad je reč o meni – stvar treba završiti zakavkaski:
Bio jednom, a možda i nije bio…“
Bajka, ili… java nalik na san?