Bio jednom jedan lav

Ili je še­rif?
Na­ro­gu­šen i ljut sav…
Ili je Mu­gi, jed­no­stav­no ta­kav?
Ho­ću da ka­žem, mo­žda i ni­je ljut i na­ro­gu­šen, mo­žda se on ta­ko osmje­hu­je. La­vlji osmi­jeh… da se na­je­žiš.
I ni­je sa­mo je­dan. Ima ne­ko­li­ko la­vo­va u na­šoj ma­loj ca­re­vi­ni, u na­šem ve­li­kom zo­o­lo­škom vr­tu.
Eto, re­ci­mo pod­go­rič­ki še­rif. Kad do­sto­jan­stve­no ho­da mi iz strip-ge­ne­ra­ci­je sje­ti­mo se Va­ja­ta Er­pa, ču­ve­nog mar­ša­la, ili nas pod­sje­ti na Džo­na Vej­na, ču­ve­nog ve­stern su­per­he­ro­ja, ko­ji je i ču­ve­nim ho­dom po­ka­zi­vao ču­ve­nu moć. Opa­ki li­ko­vi. Mi­slim, br­zi na re­vol­ve­ru.
Imao sam pri­vi­le­gi­ju da dva-tri pu­ta pro­đem po­red pod­go­rič­kog su­per­he­ro­ja, slav­no­ga še­ri­fa i da se, ona­ko bo­ja­žlji­vo, za­gle­dam u nje­go­vo li­ce. Na tom mar­kant­nom li­cu bi­la je is­pi­sa­na ci­je­la isto­ri­ja Di­vljeg za­pa­da. U tom po­gle­du bi­lo je sve­ga, od opa­ke su­ro­vo­sti, vuč­je gla­di, do ču­de­sne sa­o­sje­ćaj­no­sti ko­ja su­per­he­ro­ji­ma ni­je do­zvo­lje­na, pa je se oni, po lo­gi­ci stva­ri, br­zo­met­no ra­to­si­lja­ju. Sa­o­sje­ćaj­nost me­đu aj­ku­la­ma i hi­je­na­ma, to ne mo­že da bu­de! Da­kle, ri­jet­ki tre­nu­ci raz­nje­žu­ju­će sa­o­sje­ćaj­no­sti vr­lo br­zo, re­vol­ve­ra­ški mu­nje­vi­to, za­mje­nju­ju se pri­rod­nim sta­njem su­ro­vo­sti i oho­lo­sti ko­je je uvi­jek, ra­di ve­ćeg šme­ka, ople­me­nje­no ču­ve­nim ka­u­boj­skim, za­pra­vo, še­ri­fov­skim ci­ni­zmom.
Htje­doh re­ći, ta­kvi pr­vo pu­ca­ju, pa vas ža­le, od­no­sno opla­ku­ju ci­ni­zmom ili stu­de­nim sar­ka­zmom. Ču­de­san je to soj.
Sva­ki de­talj na li­cu su­per­he­ro­ja je dr­žav­na taj­na. On je, da upro­sti­mo stvar, čo­vjek ko­ji sve zna. Da pro­sti­te – taj­no­vi­dac. To je, slo­ži­će se sa mnom obič­ni puk, po­seb­na moć, ču­de­sna ha­ri­zma ko­ja pro­sto-na­pro­sto isi­ja­va sa li­ca sva­kog, pa i na­šeg, slav­nog Še­ri­fa. Elem, kad ga vi­di­te ili ka­da se iz­lo­ži­te opa­sno­sti za­gle­da­nja še­ri­fov­ske per­so­ne, na­me­će se za­klju­čak – za ovog su­per­he­ro­ja ne­ma taj­ni! On zna sve o sva­ko­me, on zna, što je za­pre­pa­šću­ju­će, sve i o Nje­mu, vr­hov­nom, mi­slim. A ako zna sve o Nje­mu, on­da je nje­go­va moć­nost ne­pri­ko­sno­ve­na či­nje­ni­ca.
To su vam jed­no­stav­no, ka­ko bi ku­kav­na ra­ja za­klju­či­la, ho­da­ju­ći spo­me­ni­ci. Pod­go­rič­ki še­rif je ho­da­ju­ći spo­me­nik sa ot­ko­če­nim kol­tom i le­de­nim du­bi­na­ma u bron­za­nom po­gle­du. Pre­šao sam, htje­doh da ka­žem, na dru­gu stra­nu uli­ce ka­da sam se bez pred­u­mi­šlja­ja su­sreo sa njim. Po­bje­gao sam da­le­ko, i sa­da iz da­lji­ne ovo pi­šem. Si­la Bo­ga ne mo­li.
Še­rif je, ka­žu upu­će­ni u pro­ble­ma­ti­ku Di­vljeg za­pa­da, ne­ko­li­ko pu­ta, brk u brk, skre­sao Vr­hov­nom sve u li­ce. I ta­da je, opet ka­žu upu­će­ni u ve­stern-eg­zi­sten­ci­ja­li­zam, is­pod ple­ha­ne PG zvi­je­zde imao ot­ko­če­ni re­vol­ver, ili le­vor ka­ko se to obič­no ka­že u na­šem tra­di­ci­o­nal­nom ve­ster­nu. Skre­sao mu je, a šta mu je skre­sao, osta­la je taj­na. Vr­hov­ni je na­kon tog kre­sa­nja is­ka­pio bo­cu či­va­sa, a Še­rif je u ja­ro­sti svo­joj is­pra­znio svoj kolt pu­ca­ju­ći u bi­stro­o­ko pod­go­rič­ko ne­bo. Od­je­ci tog pran­gi­ja­nja još tu­ma­ra­ju iz­nad Go­ri­ce i za­glu­šu­ju sluh dru­go­va po ka­bi­ne­ti­ma. Ne di­raj u zmij­sko gni­je­zdo, pro­sik­tao je Vr­hov­ni za­lu­đen stra­hom u ogle­da­lu.
Vi­di­te sa kim ima­te po­sla, bra­ćo pod­go­rič­ka. Opa­snost je nje­go­vo ime.
Ka­žu da se Še­rif otva­ra, žar­gon­ski re­če­no, ili ras­pek­me­zi, na­rod­ski re­če­no, po­ne­kad u po­sli­je­po­noć­nim sa­ti­ma, ka­da ga gre­šnog i sil­nog spo­pa­da­ju utva­re mno­go­po­či­nje­nih gri­je­ho­va. Sa­svim ra­zu­mlji­vo, jer, po­bo­gu, i ho­da­ju­ći spo­me­ni­ci sa ple­ha­nom zvi­je­zdom su, na kra­ju kra­je­va, lju­di! Ka­žu da je i drug Ti­to bio čo­vjek, ma­kar u tre­nu­ci­ma cir­ka­nja i još po­ne­kad. Elem, Še­ri­fo­ve ri­je­či se ta­da pom­no slu­ša­ju, pam­te i za­pi­su­ju. One su slu­žbe­na taj­na ko­ja, kao i sva­ka taj­na, na­đu taj­no­vi­ti put do uši­ju u mra­ku. Še­rif je ta­ko u po­sli­je­po­noć­nim ča­so­vi­ma na­dah­nu­ća ili­ti klo­nu­ća go­vo­rio, uz ri­ta­nje svo­je er­ge­le i pran­gi­ja­nje svo­jih po­moć­ni­ka:
Ni­je zmi­ja otrov­na sa­mo kad uje­de! Ču­ste li me do­bro!? Zgra­bio je po­tom za re­ve­re ne­kog od po­noć­nih ka­u­bo­ja, pa je sa lu­di­lom u se­de­fa­stom oku na­sta­vio:
Vi­še vo­lim da me lju­di mr­ze zbog ono­ga što je­sam ne­go da me vo­le zbog ono­ga što ni­je­sam! Utu­vi­te to do­bro, ma­mla­zi! La­jav­ce po uli­ca­ma i ka­bi­ne­ti­ma br­že umi­ri ko­mad hlje­ba ne­go go­mi­la ka­me­nja!
U ja­ro­sti svo­joj je sru­čio vi­ski u li­ce za­pre­pa­šće­nom bar­me­nu. On­da je na­sta­vio:
Ni­je va­žno šta go­vo­re iza tvo­jih le­đa, va­žno je da ka­da se okre­neš, svi za­ni­je­me! Ovo da upam­ti­te, sto­ko se­ljač­ka! Ni­je­su opa­sni oni ko­ji su moć­ni ne­go oni ko­ji su osve­to­lju­bi­vi!
Po­sli­je ovih ri­je­či svi po­noć­ni ma­mla­zi sa ple­ha­nim zvi­je­zdi­ca­ma su po­te­gli kol­to­ve.
Še­rif je iz­be­zu­mljen vi­ski­jem i u ču­de­snom, re­kli bi­smo di­ja­bo­lič­nom za­no­su te no­ći, re­kao još i ovo:
Vi­še vri­je­di voj­ska ma­ga­ra­ca ko­ju pred­vo­di lav, ne­go voj­ska la­vo­va ko­ju pred­vo­di ma­ga­rac! I tač­ka!
On­da se za­pu­ca­lo.
A on­da je sve la­vo­ve ne­ko gu­mom iz­bri­sao.
Stra­šno, stra­šno…