Ako je Bog pravio čoveka po svom naličju, najverovatnije u tom trenutku nije njega imao na umu. Kao ni njegovo lice, neuglednu dugu kosu i prosedu bradu, a ponajmanje njegov samoživi karakter. Ne odstupajući od svog uobičajenog ponašanja, slobodno vreme troši na žvrljanje po svojoj misterioznoj svesci kojoj niko sem njega nema pristup. Učešće u ovoj debati uzeće davanjem krajnje neprikladnih komentara.
Pola četiri je popodne, ručak u bolnici za duševna oboljenja završen je pre tačno trideset minuta. Pacijenti, kojima je ova ustanova neretko i jedina adresa prebivališta, neobavezno iznose svoje teorije o tome kako izgleda život u komi i buđenje iz nje.
— Kako bih ja voleo da se nađem u takvom stanju. Ne radiš ništa, drugi brinu o tebi i iznova i iznova se pitaju kakvim li prostranstvima sada lutaš. Tvoje je samo da spavaš. — primetio je najmlađi i najlenji među probranom gospodom koga čitav život muči akatizija, te bi koma za njega došla poput odmora na nekom udaljenom, egzotičnom mestu.
— Ne zanemarimo ni to da ti s vremena na vreme poprave i jastuk. Mora da je baš muka ako to neko ne bi činio. Vrat može da strada. — mudro je poručio gospodin koji je ovde dospeo zbog alkoholizma, a ostao zbog savršenih uslova. Nikada nije video niti jedan razlog zbog koga bi iko ikada poželeo da pobegne. Još kad bi se služio alkohol, bio bi to mali raj na zemlji.
— Verovatno možeš da vidiš i budućnost i sve mrtve i Isusa. — zaključio je dugonogi ćutljivi starac koji sebe naziva profesorom.
— Mene je jednom tako Isus pomazio po kosi kad je nestala struja u selu. Iskočio iz mraka i pomazio me po kosi — radosno je uzvratio akatistični mladić.
— Nema šanse da je bio Isus — odmahnuo je rukom ljubitelj alkoholnih napitaka.
— Ajde, ko je bio? Ko je bio?! Prosvetli me, pametnjakoviću.
— Biće da je šizofrenija — uskočio je brzinom svetlosti sedi čovek iz invalidskih kolica pokraj prozora i na tren zastao sa pomeranjem grafitne olovke.
Ova dosetka razvila je osmeh od uveta do uveta na njegovom licu te je blistao od zadovoljstva kao četrdeset petogodišnja usedelica koja je upravo uhvatila bidermajer i sad se ponosno šepuri naočigled mlađih suparnica.
Mladić je pitao ostale koga bi prvo voleli da vide kada otvore oči: ženu, majku, ili možda brata i sestru?
— Ženu jedino u slučaju da u rukama nosi šest frapea od jagode i karte za koncert Elvisa Prislija. — prvi je odgovorio čovek iz ugla praveći akrobaciju sa kolicima, okrenuvši se za 360 stepeni.
Jednominutni grohotni smeh zamenila je tišina. Svi su razmišljali o svojim majkama, sestrama, ženama, a neki i na taj frape od jagode.
Samotni čovek iz ugla iscepao je jedan papir iz mora žvrljotina, načinio avion i kao da ga oslobađa svih ovozemaljskih muka, bacio ga kroz prozor.
Rasprava je gotovo uminula, jedva se čulo još poneko suludo nagađanje:
Možda mu je u početku loše ali nakon nekog vremena refleksno pomera kažiprst i posle šest ili sedam meseci povrati se u još boljem stanju, recimo zna savršeno mađarski ili može momentalno da ti odgovori koliko je 86 puta 32 puta 49.
Dok neko dete skakuće podignutih ruku, pokušavajući da dohvati avion, sedi čovek odvozi svoje prevozno sredstvo za koje nije potrebna vozačka dozvola već samo nepažnja glavnog tehničara koji je zadužen za brigu o tim stvarima.
Sve što je pisalo u unutrašnjosti aviona, bilo je:
Biološke lutke
Satkane od krvi i mesa
Na nevidljivim koncima
vise
Biološke lutke
Satkane od izvetrelih želja
i većinom uobraženih strahova
Čije se noge krute kad god treba da se
zapleše.
Aleksandar Hranisavljević