Film Blonde je, nakon premijere na filmskom festivalu u Veneciji, od nedavno dostupan gledaocima na Netflix platformi. Film je inspirisan životom Norme Jean (umetnički Marilyin Monroe) i snimljen prema istoimenom delu književnice Joyce Carol Oates. Režiser Andrew Dominik i protagonisti filma mesecima unazad upozoravaju da film nije biografski i da je u pitanju fikcija. Doduše, sa brojnim elementima iz života Jean. Izgleda da je upravo dihotomija stvarnog i izmišljenog doprinela podeljenosti kritike i publike u oceni filma. Ove ocene imaju dve strane – film je za jedne pamflet, dok je za druge ozbiljno delo koje zaslužuje priznanja, naročito za glavnu glumicu (Anu de Armas).
Imajući u vidu da se film pretežno bavi nasiljem, eksploatacijom i tamnom stranom slave, ali i društvenog položaja žene, uznemirenje javnosti dobro ukazuje na neuralgične tačke sveta u kome živimo.
Negativna, medijski dominantnija i glasnija kritika tvrdi da je film „nekrofilična zabava“ namenjena ponovnom iskorišćavanju lika Marylin Monroe. Kako nešto što je nekrofilično može biti zabavno, ostaje nejasno. Internet je pun analiza u kojima je reditelj Andrew Dominik optužen da je Monroe sveo na objekat, bespomoćnu žrtvu Holivuda, da je zanemario njenu inteligenciju, umetnički talenat, poslovne ambicije i društveni aktivizam. Sve ovo uprkos upozorenjima da film ne teži da prikaže celokupni život glumice, a pogotovo ne da to učini na osnovu istorijskih činjenica. Dodatno, Jean je u filmu nebrojeno puta prikazana kao izuzetna glumica, inteligentna, osećajna i obrazovana žena, ali previše lepa da bi joj okruženje priznalo ove kvalitete.
Reditelju je pripisano da je fizičkim i emocionalnim nasiljem nad Jean u filmu i sam postao nasilnik. Po banalnosti se posebno izdvaja tvrdnja da je režiser snimio film isključivo kako bi Jean dodatno seksualno objektivizirao, kako bi joj „virio pod suknju“, što stvarno (u reprodukciji čuvene scene podizanja bele haljine u The Seven Year Itch) što metaforički, korišćenjem njene lepote i tela kroz film.
Posebna vrsta zamerki se odnosi na glavnu glumicu kojoj se nije moglo prebaciti da je glumački podbacila (naprotiv), ali joj se zato mogao pripisati „akcenat koji se povremeno čuje“ i „koji utiče na celokupni doživljaj filma“. De Armas je Kubanka koja je ulogu odigrala na nematernjem jeziku, za šta se posebno spremala blizu godinu dana. Na zamerke o akcentu ona odgovara podatkom da je i sama Jean tokom karijere vežbala različite akcente i menjala ih u filmovima, dok je specifičan ton njenog glasa ostajao nepromenljiv. De Armas se zato najviše koncentrisala na ovaj aspekt njenog govora.
Tu su i nesuvisle optužbe da film podržava američki pokret protiv abortusa, iako je nad Jean u filmu izvršen prisilni abortus, uprkos njenom izričitom protivljenju, a zarad očuvanja profita filmske industrije koja ne toleriše trudnice i porodiljska odsustva. Film nije zauzeo stranu u ideološkim rovovima za i protiv abortusa, već je kao liniju razdvajanja prihvatljivog i neprihvatljivog pri prekidu trudnoće označio ženinu odluku. Kako je Jean i u stvarnosti želela dete, prekid trudnoće mimo njene volje doveo je do filmske pretpostavke o trajnoj patnji čija vizuelizacija kritici nije prijatna. Ta patnja se javlja kao vagina u koju nasilno prodiru lekari i medicinski instrumenti, kao odvajanje fetusa od materice, kao krv. Za mnoge je to bilo previše.
Negativne kritike, kao ona u The New York Timesu, deluju kao su unapred napisane i kao da nedovoljno korespondiraju sa događajima na ekranu. Ukoliko pak nisu bile unapred pripremljene, postavlja se pitanje – šta je dovelo do visoke moralne uznemirenosti filmom i zgražavanja nad njegovim sadržajem.
Čini se da je do uzrujanosti dovela specifična pomešanost stvarnog i izmišljenog. Duhove je uznemirila mogućnost da su neki događaji mogli biti stvarni (iako nisu ili ne možemo znati da li su stvarni). Primera radi, u filmu Monroe svoju prvu ulogu dobija tako što je silovana i na taj način umetnički „otkrivena“. Ideja da je jedna od najvećih filmskih zvezda 20. veka karijeru započela na taj način jeste uznemirujuća, ali nije nerealna. Ovu realnost možemo zasnivati, ako ni na čemu drugom, onda na priči o holivudskom producentu H. Weinsteinu osuđenom za dva slučaja silovanja u sličnim okolnostima.
Kritičari Blonde kao da su prespavali scene koje će, moguće, ostati upamćene na duži rok – poput one u kojoj bosonoga Jean juri za poštanskim dostavljačem da bi mu uručila bakšiš. Mašući novčanicom dolara u visoko podignutoj ruci, već u sledećem trenutku očigledno je da u njoj drži jedinu zastavu savremenog sveta – novac.
Propustila je kritika da primeti da jedan od muzičkih lajtmotiva koje je otpevala Monroe (Every baby needs a da-da-daddy to keep her worry free) nije omaž klišeu ženske potrage za moćnim i bogatim muškarcem, kao i da prevazilazi simboliku traženja oca u osobama suprotnog pola (koje jeste obeležilo život Jean). Tema se kroz film pojavljuje i u svojoj trećoj, sarkastičnoj dimenziji – muška zaštita nije stvarna želja žena; i ne, one ne traže uvek svog oca u muškarcima. Društvo je to koje ih prisiljava da imaju zaštitnike, da im snishodljivo, ali podsmešljivo, pevuše ovu pesmu, kako bi emotivno i fizički preživele u njihovom svetu. To je stvarnost žena bilo da žive u Holivudu, Iranu ili Srbiji (gde silovatelji na tacni ne dobijaju samo mlade glumice, već i medijski prostor i slavu).
Preplitanje činjenica i realistične fikcije u Blonde je ono što je priču učinilo istinitom, odnosno autentičnom u celini. To je verovatno ono što je filmska ekipa želela i što je uplašilo deo publike. Ona se zatim ostrvila na navodne seksističke namere režisera koji je samo napravio film koji se može kategorizovati kao horor u podvrsti – ženski horor. U njemu sve izgleda preterano i strašno iako nam savest (i iskustvo) govore da su makar neki njegovi segmenti istiniti. Povlačenje granica između stvarnog i nestvarnog, zastrašujućeg i svakodnevnog dodatno otežava glamurozna javna slika Monroe.
U pozitivnoj kritici koju je objavio Guardian autor zaključuje da Blonde uopšte nije film o Monroe; da glavna junakinja samo nosi njenu garderobu. Drugim rečima, svi događaji su mogli biti deo života bilo koje druge žene. To je ono što je uključilo alarm javnosti. Pokazuje se da je ona neuobičajeno osetljiva na necenzurisanu sliku nasilja nad ženama – čak i kada se ovo nasilje dešava na filmu.
Watched by everyone, seen by none, motiv je trejlera filma Blonde. Taj motiv se nesumnjivo odnosi na Normu Jean, napušteno i povređeno dete, koje je odraslo u istu takvu odraslu osobu, osuđenu na samouništenje. Možda nije slučajno da se dosadašnja kritika na trejlerovski način odnosila prema filmu u celini – gledali su, ali nisu videli. Možda jer je koncept holivudskog sjaja i uspeha u medijima, iako okrnjen, i dalje snažan. Ostaje nada da će obična publika videti više i dalje i naći odgovor na pitanje koje elemente ženskog horora vidi svaki dan, oko sebe.
Sofija Mandić
Peščanik.net, 11.10.2022.