Piše: Ivana Matijević
Božo Koprivica, u funkciji predsednika žirija Ninove nagrade, kako je već pisano sa ovog mesta, istupio je smelo na proglašenju dobitnika ovog najprestižnijeg domaćeg književnog priznanja pre desetak dana.
On je, iskoristivši tu poziciju, nazvao Aleksandra Vučića “svakosatnim klepetalom” koje, ne znajući nikad ništa da radi, samo kmezi i sluša svoje papagaje Malog i Vulina, i pozvao Beograd da pruži otpor toj, kako je rekao, pošasti.
Ovo je kazao i povodom toga što je njegov izbor za najbolji roman bila ne nagrađena knjiga Dejana Atanackovića “Luzitanija” (o kojoj je na preksinoćnoj dodeli takođe lepo govorio), već roman Mire Otašević “Gorgone” u kome je tema, prema njegovim rečima, poziv na otpor svakom zlu. Božo Koprivica je ne prvi put i ne jednom istupio na ovakav način, što su zabeležile ove novine i još po koji redak medij. To je i bio povod za razgovor sa njim vođen preksinoć nakon dodele Ninove nagrade, a netom iza vikenda u kome su za sada nepoznati počinioci crnom bojom prefarbali murale sa likovima poznatih partizanovaca. Na početku razgovora, kao jednog od najprivrženijih navijača ovog kluba, pitali smo ga šta misli ko je to i zbog čega učinio.
- To je jedan od dokaza da buja fašizam u Beogradu. Teška je reč, ali tako je. Ne mislim uopšte da su to uradili navijači Zvijezde i ne bih voleo da su to oni. Ja sam partizanovac, ali ne bi mi smetalo da bude nekih murala sa likom Šekularca, Moke Slavnića, Rajka Mitića, Branka Stankovića, Vladimira Beare, Aćimovića, Pižona. Mislim da je to uradila neka organizacija koja nije samo uperena protiv Partizana. Ljudi iz tog pokreta Grobarskog treš romantizma, koje sam ja sve upoznao, ekonomski su obezbijeđeni i oni bez ičega vole Partizan. A sadašnja uprava ih je potpuno diskvalifikovala. Oni stoje sada na Istoku i ja ću da pređem na Istok i ako ne znam da gledam utakmicu sa Istoka, nego sa Zapada. Ako bi to bili navijači Partizana i takvi koje bi oni odnjegovali i vaspitali, onda bi bili u pravu jer se oni razumiju u fudbal. Ali sad se ne gleda to, nego vođe navijača. Problem je što tu postoje neki majmuni koji su orijentisani ka – ne mogu da kažem da je SNS, ali je činjenica da je to organizacija koja nema veze sa Beogradom. Nije to Beograd.
- Je l’ isti odgovor onda i za to otkud su se navijači Hajduka, iz Hrvatske, našli na Partizanovim tribinama?
- To su tzv. kriminalci, mada ja navijače ne mogu tako da nazovem, povezani, i ja mislim da je taj incident tempiran, pogotovo posle izjava da je to da se ruši vlast. To je organizovano zato što jedna grupa navijača skandira “Vučiću, pederu” i to tim drugim, koji su instrument vlasti, ne ide u prilog i njima je jedini zadatak ne da navijaju za Partizan, pa i ako navijaju, već da ne bude tog skandiranja pogrdnog.
Ja sam bio prisutan na košarci kad se to prvi put dogodilo. Duško Vujošević pokazao mi je poruku – “Zar sam ja ovo zaslužio?” sa optužbom da je Duško to organizovao. Pa valjda on ima pametnija posla – da gleda kakvo je stanje na utakmici, kakav je ritam…
- Šta ćemo sa tim što je ova vlast do te mere osetljiva na sve što joj se uputi kao kritika?
- Ne treba obraćati pažnju, ovo je ozbiljan grad. Ako oni imaju trećinu, ne znam koliko, treba, pogotovo mlađa generacija, da se bavi svojim poslom. I ovo što opozicija priča – on ima neke monstruozne ideje oko propagande, to su samo igrokazi, to se najbolje pokazuje onog trenutka kad oni posjećuju partizanska groblja i te spomenike, tu grama iskrenosti nema jer oni su u biti četnici oni najgori. Ja protiv četnika koji nisu napravili zločine nemam problem, sa oficirima koji su služili kralju i zakleli se kralju ali su se suprotstavljali okupatoru. I Srbija u dva svjetska rata može svakome u oči da pogleda od svih država i nacija, i ako je bila u tad okviru Jugoslavije, ali oni ne znaju to da istaknu. Počinje ovde da buja – i ovo je dio toga – antisemitizam onog trenutka kad se prebrojava ko je stradao na Sajmištu. Do 1942. stradali su u tom logoru samo Jevreji i to ne lijevo orijentisani, nego djeca, žene. I ta priča kako je taj logor bio u NDH, ali je njemu logističku podršku davala Nedićeva vlast.
- A poziv na otpor koji ste uputili na proglašenju dobitnika Ninove nagrade – kakav otpor Beograd više može da pruži? Posle svih ovih jelki koje šljašte, svega što se gradi u ovom gradu, gde je taj Beograd koji će da pruži otpor?
- To što si ti ogorčena, ja razumijem. Ali, ima u ovom romanu Mire Otašević ljudi koji su pružali otpor – Johan Rukeli, čuveni bokser, stoji u ringu, a već je počeo pogrom nad Jevrejima, pošto je bio tamnoput i odrastao u nekoj vrsti džeza, obojio je kosu u žuto, nije uputio nijedan udarac, ali je izdržao dok ga protivnik nije nokautirao, srušio ga je u petoj rundi, ali je izdržao četiri runde. Hajde i mi da izdržimo četiri runde.
Beograd je grad koji je prošao i gore stvari. Veliki gradovi to prolaze. Dugo ovo traje, mladi ljudi odlaze… Ali uvijek u ovom gradu ima neka sila – kao u onom Kavafijevom – “ima nešto u ovom gradu”, kao u pjesmi Kavafijevoj – neću da napustim ovaj grad. Vlast pojma nema, ona ne ide na bazare, utakmice, ne ide u pozorište – da li si vidjela nekad nekog od ovih aktuelnih – sporadično, dođe Dačić, ali šta on zna o pozorištu. I sad, treba da se ponašamo na nivou tijela – tog dana kad treba izaći, treba poslušati tijelo, ono zna da pruža otpor, ono više pamti. Istuširati se, oprati zube, sve što je normalno i izaći, nije važno koja je to politička opcija, samo da se ova pošast počisti. Jer nikad primitivniji nije bio Beograd, nikad, u svakodnevnom ponašanju. Nema niko da ti kaže pardon, u liftu neće niko vrata da ti pridrži…
- A ovo što se opozicija maltene čitava večeras pojavila na dodeli Ninove nagrade, šta misle oni da time postižu? Jel’ to sebi pribavljaju auru kulturnih i prosvećenih za razliku od ovih drugih ili…?
- Ima među njima kulturnih i prosvećenih koji idu u pozorište, ali ima malo i grebanja o tu situaciju očekivanja da li će nešto da se desi zato što sam Nin ono pruža otpor. Ali, daj da se smisli nešto novo, odnosno da se kaže mladim ljudima biće to, to i to, i onda se to ispoštuje. Jer za mene je najveća investicija – ne to, ti ćeš sad da otvaraš radna mjesta, pa da daješ stranom investitoru 10.000, ne znam čega, eura – najveća investicija ste vi, mladi ljudi, oni koji će da naprave ovo, da ostanu i da prave. Moraju da se naviknu i u politici – mladi ljudi jedino mogu da izvade stvar. Jer, nije isto moje tijelo sad i ono koje je bilo od 20, 25 ili 30, 35 godina. Nije ni žrtva. Ne može Hamleta da igra neko sa 45 godina, ne vjerujem tome na sceni (možda može Glogovac, ali taj mi se “Hamlet” ne dopada, ime neke druge probleme, ukinut je peti čin). Nema te žrtve iz petog čina. Ne verujem tome.
- A prepoznajte li vi u nekome od tih koji su se pojavili večeras, ko, kažete, ide u pozorište, čita, nadamo se, knjige, nekoga ko može da povede taj otpor ovdašnjoj vlasti? Jel’ ima neka opcija koja se vama čini ubedljivo?
- U ovoj raspodjeli snaga ja ću da glasam za Đilasa iako nije normalno da to otkrivam. Ima neku spontanost. Iskreno je govorio i kad su bile LGBT parade. Nije on bio protiv toga, nego je protiv manifestacije toga, da ta parada bude pod policijskom prismotrom. Za mene je u tom smislu bio mnogo hrabriji gest Jovana Ćirilova, koji je na jednom CK (Centralnom komitetu) ’66. tražio prava za homoseksualce, to je bio otpor.
- Šta mislite o Inicijativi Ne da(vi)mo Beograd? Kad pominjete mlade ljude tu je, recimo, mlad svet, ovo drugo je sve poznato, i Đilas je poznat…
- Mislim sve najbolje o toj inicijativi.
- Mislite da oni mogu da postignu nešto?
- Sami za sebe ne mogu, ali, ako im se pruži podrška, naravno da mogu. Ali da podrška bude prava, ne ono – simpatični su nam, ali nećemo da ih podržimo. Ili da bude to na više nekih, ružna je reč, frontova. Više bih volio da je to ujedinjen otpor. Nemoj samo da se između sebe – kod ljudi treba tražiti ono što je najbolje. Dobar čovjek kod ljudi traži ono što je najbolje. Ne može čovjek čitavog života da ima uzlaznu liniju. Nema ni u književnosti ni u umjetnosti. Ima i Tolstoj “Vaskrsenje”, nije to “Rat i mir”, nije to “Ana Karenjina”, nije to “Smrt Ivana Iljiča”, i Šekspir ima “Zimsku bajku”, ja sad ne tražim grešku, ali nije to “Magbet”, nije “Kralj Lir” ili “Bura”.
- Osim što ste kao predsednik Ninovog žirija dobili priliku da kažete to što ste rekli, da se sa tog mesta važnog za kulturu to čuje, šta vam je još bilo bitno u tom predsednikovanju, osim činjenice da ste verovatno pročitali gro korpusa savremene srpske književnosti?
- Bilo bi važno da sam uspio, mada je to sada po nekim propozicijama nemoguće, da ta nagrada ima, i dobro bi bilo i za nju, jugoslovenski karakter. Volio bih da tu budu zastupljeni romani ovog jezika koji svi razumijemo. Dakle bio bi Semezdin Mehmedinović, pa Edin Spahić, čak bih uveo i to da mogu slovenački pisci u dobrom prevodu, pa Ildiko Lovaš, pa Oto Tolnai, genije koji može da dobije Nobelovu nagradu i koji je jedan od omiljenih, najboljih pisaca mađarskih. Znaju Mađari šta je književnost.
- Imate vi meni još nešto da kažete, hoćete još nešto o Vučiću?
- Mogu da kažem da ga ne treba odviše ozbiljno uzimati. Glupo je ozbiljno to govoriti – njegova strategija, propaganda, kako je on majstor ne znam čega, izbora. On podsjeća na dječaka, ima to kada je kraj školske godine, neki iždžikljali dječak iz sedmog osnovne igra sa klincima drugi, treći, ali to traje tri minuta. Jer ima klinaca koji izvrsno igraju i on služi ko budala. Pravi mangup, peti, šesti razred, sedmi, osmi, on igra sa gimnazijalcima – ja sam tako dobijao batina. Moraš da prođeš tu školu. I još nešto. To je floskula – kako je važno domaće vaspitanje. Šta će moja djeca da budu nego smradovi ako sam ja smrad. A na ulici je ipak škola – jači ne bije slabijeg, vulgarnog dobacivanja nije bilo nikad jer svako je mislio da to može da bude njegova sestra, ni slučajno nije bilo da se ne pomogne starijoj ženi. I treba to što smo naučili na ulici, baš me briga da li će ovo neko pogrešno da protumači, treba da pokažemo tu hrabrost. Nikad na ulici nije bilo – brat gleda kako mu se brat bije – da on priskoči da pomogne, bilo je nekog viteštva, a gdje je sad viteštvo?
Partizan vode ljudi koji hvale Vučića
Mora publika da učestvuje u igri tako što razume stvari, razume šta neko igra – šta je dobar centaršut, pas, volej, a ne sad ja pjevam neke pjesme, bilo za bilo protiv. To dolazi odatle što sad Partizan vode ljudi koji koriste svaku izjavu da pohvale – eto moram ponovo da ga pomenem – Aleksandra Vučića.
Klej protiv Frejzera
Klej u borbi protiv Frejzera. Klej je prvi put pristao da se bori na klinč, na ono u čemu je Frejzer bio majstor. U 14. rundi ga je ovaj srušio, Klej je napravio napor, plakao sam tada iako sam bio mator, već student, napor sam vodio u njegovim zenicama, samo da vlada situacijom. Nije se uplašio fizički, samo ga je bio strah da digne ruke u gard i da vlada situacijom.
U Jugoslaviji 50, a sada 180 romana u izboru
U onoj Jugoslaviji dobijali smo 40-50 romana a sad se dobije 180 romana. U toj državi, koja je kobajagi određivala urednika i koji su bili lijevo orijentisani, lijevo orijentisani u plemenitom smislu, u smislu Benjamina, gledajte koja su bila imena tih izdavača: Veselin Masleša, Otokar Keršovani, August Cesarec, urednici Nolita su bili: Miloš Stambolić, pa je bio Vasko Popa, pa je bio Zoran Mišić, pa je bio Jovan Hristić, pa Bora Radović, pa Ivan V. Lalić, pa Mirjana Stefanović, pa izvrstan urednik Milica Nikolić, genije, koja je prva govorila o nekim modernim ruskim piscima. A sad objavljuju urednici, tetke, rođaci, rodice, pa zahvalnice na kraju.
Nije ti to trebalo
Ninovu nagradu za hrabrost ja bih dao čovjeku koji je Ćulibrka oslobodio kad ga je napao onaj Stefanović. Kad je mog velikog prijatelja, jednog od najhrabrijih i najduhovitijih ljudi, velikog pjesnika Predraga Lucića Tuđman direktno tužio a sudija u Zagrebu ga je oslobodio, e, takvim ljudima treba dati priznanje. To je hrabrost. I meni su govorili, a ti i sama znaš da sam ja neke stvari govorio i u Vremenu i u Danasu – nije ti to trebalo. Šta znači to “nije ti to trebalo”? Vreme je da pokažemo solidarnost.
Ne možeš stalno da budeš Hamlet
Najvažnija stvar, Ivana, jeste profesionalizam. Najvažnija stvar kada neko nešto radi je da je prisutan – kad ti i ja razgovaramo, da se gledamo u oči. Ako neko dođe na probu, ne može on dobro da radi ako je tog dana – ja razumijem tu neku egzistencijalnu borbu – radio seriju. On može da bude raspoložen, da hoće, ali ne može na nivou tijela da bude prisutan. Nemoguće poslije osam sati, četiri sata iscrpljujućeg snimanja. Mislim da je potrebna organizacija, iako ja nisam neki dobar organizator, ali to je nedostatak beogradskih pozorišta. Mora svako pozorište da ima strategiju – radićemo Čehova, pa će najbolji glumci da igraju epizode, da pomognu, da ima te neke vrste solidarnosti. Ima i toga, jer ne možeš stalno da budeš Hamlet, budi i Horacije, pa češ biti, šta ja znam, Ujka Vanja, tako rade veliki glumci. Kao što kod pametnih reditelja – iz tog iskustva možemo i otpor da pružimo – epizodne uloge igraju veliki glumci jer inače se predstava raspe.
Strah je prirodan
Mora da bude erosa u tom otporu. Sarajevo su najviše voljeli pod blokadom. I, naravno, strah je potpuno prirodan. Čovjek treba da se sjeti Stevana Filipovića, sada se potcenjuje taj gest – a ‘ajde da mi stavimo tu klupicu ispod tvojih stopala kobajagi, da te obezbijedimo, da ti ništa neće biti, pa da vidimo.
Siledžije koji su dirali novinare
Oni mogu da urade nešto ako je deset ljudi na ulici, ako je 100.000, ako je 500.000… Kakve su te siledžije koji su dirali novinare… zato što niko njoj nije pritrčao, da je došlo njih deset i rekli – šta vi hoćete, ne moraju oni da budu te građe, to su prazni mišići. Što nas je više, to je bolje. Treba da slušamo mlade ljude i mudrost je ovih vođa opozicije i bilo koga da pitaju mlade ljude – šta biste vi radili, nije to sramota, slušati mlađe.