Jesen je rekla; valjda mora da je tako,
netko umre mlad i nema ga više.
Vičem umrli su
umrli su
nema ih više.
I sve nas je manje u klupi
na kojoj crna tinta polako se briše
urezana Mladost piše.
Pa stanem i gledam,
stisnem play
znam taj film.
U pauzi za suze
krenem polako.
Popijem čaj
od agonije:
srećem ih
srećem.
Nasmiješim se
životu.
I šutim
šutim
nema ih više.
Bojana Guberac