Čarls Simić rođen je u Beogradu 9. maja 1938. Otišao je u SAD
1954. godine. Jedini je značajniji američki pesnik našeg porekla.
O svom detinjstvu u Beogradu napisao je izvanredna sećanja. Studirao
je na Čikaškom i Njujorškom univerzitetu. Došao je iz Čikaga u
Njujork 1959. godine.
Napisao je mnogo izvanrednih pesama
posvećenih tom gradu. Od 1973. godine živi i predaje u Nju
Hempširu. Za svoj pesnički rad dobio je više priznanja i nagrada,
od kojih su među najznačajnijima Makarturova za „genijalnost”
1983. godine, i čuvena Pulicerova za poeziju 1990. godine.
Dobio je i nekoliko uglednih nagrada za svoje prevode
jugoslovenske poezije. Prevodio je Ivana Lalića, Branka Miljkovića,
Slavka Mihalića, Milorada Pavića, Ljubomira Simovića. Pre svega je
poznat po svojim prevodima poezije Vaske Pope u više tomova. Njegova
uloga u upoznavanju američke čitalačke publike sa našom poezijom
je jedinstvena po svom kvalitetu i značaju. Sa Strendom je bio i
urednik antologije evropskih i južnoameričkih pesnika Druga
republika, koja je izašla 1976. godine. Prvu knjigu pesama, Šta
kaže trava, objavio je 1967. godine u San Francisku.
Krajem
šezdesetih godina na američkoj pesničkoj sceni pojavila se nova
generacija pesnika, koja se okrenula čitanju i prevođenju stranih,
evropskih i južnoameričkih pesnika. Simić je deo te generacije.
Veoma je plodan pesnik.
Gotovo redovno, svakih godinu-dve, nekad i dva puta u jednoj
godini, objavljuje po zbirku. Već sâm obim tog dela od preko
petnaest knjiga poezije čini ga nezaobilaznim glasom američkog
pesništva. Ali i jednim od najlucidnijih i najupečatljivijih.
Njegova poezija je dobila mnogo
pohvala od kritike i dosta
podražavalaca, ali je zbog svoje kriptičnosti i enigmatičnosti
često teško odrediva. Tako, poznata pesnikinja Dajan Vokoski, mada
očarana njegovim pesmama, na jednom mestu kaže: „Nisam još
odlučila da li je Čarls Simić veliki živi nadrealistički pesnik
Amerike,
pisac za decu, religiozni pisac ili je prostodušan.”
Njegova bogata pesnička zadužbina građena je od elemenata
folklora, sećanja, detinjstva, primordijalne svesti, preverbalne
komunikacije. Ona je ispunjena mrtvom prirodom, običnim predmetima,
stvarima, ali i čudovištima iz bajki. Njegova knjiga Klasični
balski plesovi može, recimo, da se čita kao niz pesničkih
bajki, ali bez dobrih vila i srećnog kraja. Čar Simićeve poezije
je u tome što nam, s jedne strane, daje novi, neobičan uvid u
obično, svakodnevno kao što su stolice, stolovi, noževi i
viljuške, i da nam, s druge strane, približi i demistifikuje
neobično: bogove i đavole, veštice i vile. On vrši dvostruki
pomak u našoj percepciji. Pomera granice logike i podele između
jave i sna. On na tematskom planu verbalizuje naše strahove i naše
snove. Njegov iskaz je pritom uzdržan, gotovo mangupski nonšalantan,
„mrtav-hladan”. Sintaksa mu je jednostavna kao u nekom praktičnom
priručniku, čak i kada je scena koju opisuje nadrealistički košmar
ispunjen obezglavljenim lutkama na invalidskim kolicima i majkama
koje se pridržavaju noževima umesto štulama. Slike koje Simić
postiže svojim svedenim, često i šturim jezičkim sredstvima uvek
su upečatljive. A glas u pesmi, njegova pesnička persona, često je
glas zdravog razuma pred užasnim avetima i skrivenim terorom
modernog sveta. Neki u tome vide i tragove njegovog istočnoevropskog
senzibiliteta, kafkijanskog duha i ironije. Međutim, njegova lirika
zadire isto toliko duboko u američku psihu i tradiciju koja polazi
od priča strave i užasa,
od Poa. Ali i od slepstik komedije i
kamenog lica Bastera Kitona usred opšteg haosa. Njegov poseban dar
je dar za humor. Najčešće crn. Za epigramski stih. Često u obliku
zagonetke i dosetke. U jeziku i smislu. Tragičan ili komičan. Surov
ili nežan. Ali uvek je iznenađenje. Udarac ili poljubac, kako
primećuje jedan kritičar. Nikad se ne zna. Kod Simića je sve
moguće.
Simića toliko dugo poznajem da ne mogu ni tačno da se
setim kada i kako smo se upoznali. Imamo i mnogo zajedničkih
prijatelja. Ipak, čini mi se da je to bilo u Beogradu, jednog leta,
pre desetak godina u stanu njegove tetke. Stanovali smo prekoputa, u
istoj ulici. Sećam se da je tada njegova tetka objasnila Čarliju i
Milošu, mom mužu, da su oni neki dalji rođaci. Oni nisu ništa
znali o tome. Čarli deluje simpatično, skromno, nepretenciozno. Na
prvi pogled može da prođe kao tipičan kolečski profesor sa
naočarima tankih, okruglih okvira, sa pomalo iznošenim sakoom od
tvida i udobnim, somotskim pantalonama. Ali ispod koga se odmah
otkriva jedna druga, nekonvencionalna strana, jedan izuzetno živ duh
i temperament, vrcav humor i rezak jezik. Uvek je spreman da pomogne
drugima. Sećam se da mi je svojevremeno pomogao oko sastavljanja
izbora iz naše savremene poezije na engleskom, pregledao neke moje
prevode, poslao mi svoje, Pope i Mihalića. Sećam se i da smo
zajedno učestvovali kao gosti na Međunarodnoj konferenciji o
prevođenju na Barnar koledžu Kolumbijskog Univerziteta. Govorili
smo o prevođenju naše književnosti na
engleski. O mukama i
lepotama tog posla. Ali više smo čitali prevode. Jer, mislim da se
tu slažemo, više verujemo u sam čin prevođenja nego u teoriju o
tome kako se to radi. Njemu sam prvom javila kada je Vasko Popa umro.
I to prijateljstvo prema Vasku je jedna od stvari koje su nam
zajedničke.
Komička vizija
Razgovor sa Čarlsom Simićem
(Njujork–Stratford, januar
1991)
Maja Herman Sekulić: Ti si rođeni Beograđanin. Nedavno si objavio sećanja na detinjstvo u Beogradu. Iako spadaš među najuglednije savremene američke pesnike, kritika ne propušta da pomene tvoj „istočno” ili „srednjoevropski senzibilitet”. Kako se ova dva sveta prepliću u tvojoj poeziji?
Čarls Simić: Teško je reći. Ja sam gusta supa; kobasica
napravljena od mnogo bogova i đavola. O tzv. istočnoevropskom
senzibilitetu ne razmišljam. Jugoslaviju sam napustio pre trideset
šest godina. Kao petnaestogodišnjak. Vraćao sam se samo dva puta u
kratke posete. Moje pesme su
uglavnom o Americi. Ako američko
iskustvo posmatram iz različitog ugla, to je zbog tog mog porekla.
Maja Herman Sekulić: Književnu karijeru počeo si kao prevodilac jugoslovenskih pesnika, Vaska Pope, Ivana Lalića i drugih na engleski. I danas prevodiš sa srpskohrvatskog i sigurno si jedan od najboljih prevodilaca na engleski i jedan od retkih pravih „ambasadora” jugoslovenske poezije. Kako si se opredelio da se posvetiš tom teškom i često nezahvalnom poslu?
Čarls Simić: Nije bilo drugog izbora. Pročitao bih pesmu, strašno bi mi se dopala i pristupio bih poslu. Neke stvari sam radio po narudžbini, ali većinu prevoda sam radio iz ljubavi. U stvari, nisam počeo karijeru kao prevodilac. Moje prve pesme na engleskom objavljene su 1959. godine, mnogo pre nego što sam se ozbiljno posvetio prevođenju.
Maja Herman Sekulić: Da li su jugoslovenski pesnici kojima si se bavio uticali na neki način na tebe? (Brodski je, pre nekoliko dana, govoreći o Popi, pomenuo njegov uticaj na tebe.) Ako jesu, koji, kako, zašto?
Čarls Simić: Bez sumnje. Prevod je najbliže moguće čitanje književnog teksta, najimaginativniji uvid u pesnički zanat. To je neka vrsta šamanizma. Useliš se u „drugog”. Gledaš čudne prizore. Govoriš jezicima. To je zastrašujuće i zabavno. Mnogo sam naučio od ovih „opsednutosti”. S druge strane, treba da se shvati da sam poslednjih dvadeset godina predavao, a poslednjih četrdeset godina čitao američku književnost. Te druge uticaje treba isto uzeti u obzir.
Maja Herman Sekulić: Znam da lično pišeš samo na engleskom. Kako je i kada u tebi došlo do tog potpunog prisvajanja drugog jezika? Da li sebe vidiš pre svega u okviru američke pesničke tradicije? Koja bi bila to tradicija?
Čarls Simić: To nije stvarno bila odluka. Kada sam 1955. godine počeo da pišem pesme, sve devojke kojima sam hteo da ih pokažem bile su Amerikanke. Sada sam se uglibio. Ne mogu da se zamislim van američke književnosti i engleskog jezika. Što se tiče tradicije, pisci i pesnici Nove Engleske: Hotorn, Dikinsonova, Melvil, Stivens, Frost, Bišopova, Krili i drugi, moji su heroji. Nalazim da mi je taj pogled filosofski blizak. Sem toga, u tom pejzažu se osećam kao kod kuće. Uvek sam voleo sever sa njegovim sumornim, studenim predelima. Napisao sam mnoge pesme o tom svetu.
Maja Herman Sekulić: Koje bi savremene američke pesnike izdvojio kao najbolje? Ili najbliže tebi? Da li sa njima osećaš generacijsku ili neku drugu pripadnost?
Čarls Simić: Piše se mnogo dobrih stvari. Teško mi je da kažem
ko je najbolji jer sam usred svega toga. Pesnici sa kojima osećam
srodnost su: Džejms Tejt, Rasel Edson, Bil Not, Mark Strend i
nekolicina drugih. Preko dvadeset godina smo bili kolektivno
zloupotrebljavani i identifikovani
kao grupa. Nazivani smo
„duboki imažisti”, „neonadrealisti”, i slično. Naravno, ima
i drugih savremenih pesnika koji su mi mnogo značili. Ljudi kao što
su Čarls Rajt, Robert Krili, Deniz Levertov, Dejms Rajt, Robert
Dankan, Džon Ašberi i Frenk O’Hara.
Maja Herman Sekulić: Neki kritičari su u tvojim prvim pesmama prepoznali odjeke Retkea, Blaja, pa i Strenda, ali i evropskog, pre svega francuskog, nadrealizma? Da li se slažeš sa tim ranim ocenama?
Čarls Simić: Retke – da. On je na mene duboko uticao. Dao mi
je ideju kako da pišem. Blajove rane pesme su bile zanimljive i svi
smo ih pomalo imitirali, ali je ubrzo postalo očigledno da je on
veoma ograničen pesnik. Što se tiče Strenda, on je moj najbolji
prijatelj. Čitali smo iste knjige u
poslednjih dvadeset pet
godina i to može da objasni zašto ponekad zvučimo slično.
Maja Herman Sekulić: Tvoja prva knjiga pesama, Šta kaže trava, izašla je 1967. Kada i gde smatraš da si prvi put našao svoj autentični pesnički glas?
Čarls Simić: U toj knjizi ima pesama koje mi se još uvek sviđaju. Napisane su između 1963. i 1964. godine. Pesme kao što su Mesnica, Kamen, Moje cipele, Viljuška. Mislim da su nepogrešivo moje.
Maja Herman Sekulić: U zbirci Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974) kažeš: „Nema ništa ozbiljnije od šale.” Poznat si po svojim aforističkim stihovima i duhovitosti. Da li smatraš da je humor, koji toliki kritičari ističu kao karakterističan za tebe, presudan deo tvoje poezije?
Čarls Simić: Moje viđenje je komičko. Više volim Aristofana od Sofokla, Rablea od Dantea. Smeh je jedan od najsuštinskijih načela da se kaže istina o istoriji i ljudskoj sudbini. U smehu ima više istine nego u tragediji. Ovaj pogled me je doveo u razne neprilike sa kritičarima. Tako dolazi do toga da se neko proglasi minornim piscem. Komedija se shvata kao negacija, kao izazivanje. S druge strane, ne znam ništa životnije i stvarnije od prave komičke vizije.
Maja Herman Sekulić: Pre nekih desetak godina, u jednom intervjuu izjavio si kako su tvoje novije pesme sve više autobiografske? Da li je to tačno i danas? Da li to važi i za tvoju poslednju Knjigu o bogovima i đavolima?
Čarls Simić: I jeste i nije. Nova knjiga, kao i sve moje knjige, govori o stvarima koje su mi se stvarno desile. Naravno, mnogo i lažem. Kada bi samo mogla da čuješ moje učitelje iz osnovne škole u Dečanskoj ulici u Beogradu, oni bi to potvrdili. Rekli su mi pre četrdeset i pet godina da sam prvak u laganju.
Maja Herman Sekulić: Dobio si mnoga značajna priznanja i nagrade. Prošle godine si dobio i Pulicerovu nagradu za knjigu pesama u prozi The World Doesn’t End (Nije kraj sveta). Šta je za tebe značila ta nagrada?
Čarls Simić: Bio sam vrlo srećan. To je veliko priznanje. Mnogi ljudi iz književnog sveta su bili potišteni. Videli su to kao najjasniji znak da je došlo do propasti američke civilizacije. Zbog toga sam posebno bio oduševljen.
Maja Herman Sekulić: Sada ti je izašla Knjiga o bogovima i đavolima. Govoreći o njoj, kritičar Dejvid Kirbi kaže da je u tvom svetu „akcija sve”. Kako to objašnjavaš?
Čarls Simić: Nisam siguran da znam šta je Kirbi hteo da kaže. Pričam priče pa ispada da se u mojim pesmama nešto dešava. Ili, lako se dosađujem, pa moram da držim stvari u pokretu.
Maja Herman Sekulić: Ako je za tebe delanje važnije od mišljenja, gde u svojoj poeziji vidiš mesto za osećanja?
Čarls Simić: Sve je važno. Dobra pesma mora da misli i oseća i zamišlja i da radi sve ono što ljudska bića čine.
Maja Herman Sekulić: Šta vidiš kao glavni cilj ili svrhu svoje poezije?
Čarls Simić: Cilj poezije je za mene isto toliko tajanstven kao i priroda vasione. Hajde samo da kažemo da želim da kod drugog stvorim doživljaj poezije. Želim da se poezija desi.
Maja Herman Sekulić: Kakva je, po tebi, uloga pesnika u savremenom svetu?
Čarls Simić: Njegova uloga je da podseća ljude da je pesništvo – pesništvo. Kao što je Stivens rekao: ono nije ni politika, ni filosofija. Mislim da je to dovoljno.