U disertaciji moje studentkinje Lukresije Eskudero, koja se bavi izveštavanjem argentinske štampe o ratu na Foklandskim – Malvinskim ostrvima, nalazi se sledeća priča.
Trideset prvog marta 1982. godine, dva dana pre nego što se argentinska vojska iskrcala na Malvine i dvadeset pet dana pre nego što su na Foklandska ostrva stigle Britanske snage za specijalne zadatke, list Klarin, koji izlazi u Buenos Ajresu, objavio je zanimljivu vest: izvesni londonski izvor navodno je tvrdio da je Britanija poslala nuklearnu podmornicu “Super” u južnu oblast Južnog Atlantika. Britansko Ministarstvo inostranih poslova odmah je dalo izjavu da nema nikakav komentar povodom te “verzije”, pa je argentinska štampa zaključila da, ako su britanske vlasti okvalifikovale tu vest kao “verziju”, to znači da je odnekle procurila ozbiljna i tajna vojna informacija. Prvog aprila, kada su Argentinci bili na korak od iskrcavanja na Malvine, Klarin je izvestio da je “Super” u stvari brod od 45 000 tona nosivosti koji ima posadu od 97 specijalno obučenih ronilaca.
Britanske reakcije koje su potom usledile bile su prilično dvosmislene. Jedan vojni stručnjak izjavio je da bi slanje podmornica na atomski pogon bilo prihvatljivo. Dejli telegraf je nagovestio da ima mnogo informacija o čitavoj stvari, tako da su se, malo-pomalo, glasine pretvorile u činjenice. Argentinski čitaoci su bili šokirani tim događajem a štampa je pokušala da zadovolji njihova prozna očekivanja držeći ih u neizvesnosti. Informacije koje su objavljene navodno su dobijene direktno od argentinske vojne komande, pa je “Super” postala “ona podmornica koju su engleski izvori locirali u Južnom Atlantiku”. Četvrtog aprila podmornica je već bila viđena u blizini obala Argentine. Britanski vojni izvori i dalje su izjavljivali da nemaju nameru da otkrivaju lokacije svojih podmornica, što je očigledno samo potvrdilo opste uverenje da se engleske podmornice nalaze negde – a to je, naravno, bilo sasvim tačno.
Nekoliko evropskih novinskih agencija takođe je javilo 4. aprila da se “Super” sprema da zaplovi ka juznim morima na čelu Britanskih snaga za specijalne zadatke. Da je to bilo tačno, podmornica koja je viđena u blizini obala Argentine ne bi mogla da bude “Super” ali ovim je, umesto da bude pobijena, samo pojačana kontradikcija u vezi sa podmorničkim sindromom.
Petog aprila, novinska agencija DAN objavila je da se “Super” nalazi na 250 kilometara od Foklanda#Malvina. Sva ostala sredstva informisanja prenela su tu vest i počela da opisuju karakteristike podmornice i njenu neverovatnu snagu. Šestog aprila, argentinska mornarica je u blizini tog arhipelaga ugledala pomenutu podmornicu kojoj se naredne nedelje pridruzila njena sestra, podmornica “Orakl”. Osmog aprila, francuski dnevnik Mond pomenuo je ta dva plovna objekta, a Klarin je citirao francuski izveštaj pod dramatičnim naslovom “Da li je stigla podmornička flota?” Dvanaestog aprila, podmornička flota se ponovo pojavila a Klarin najavljuje dolazak sovjetskih podmornica u juzna mora.
Ova priča govori ne samo o prisustvu podmornice “Super” (koje se uzima zdravo za gotovo) već isto tako o dijaboličnim sposobnostima Britanaca koji su uspeli da sačuvaju tajnu o svom prisustvu. Osamnaestog aprila, jedan brazilski pilot spazio je podmornicu “Super” u blizini obala Santa Katarine i fotografisao je, ali je slika bila nejasna zbog oblačnog vremena. Ovde imamo jos jedan efekat magle (treći u okviru ovih predavanja, ako se sećate), koji su ovog puta direktno stvorili čitaoci da bi održali neophodnu neizvesnost priče. Izgleda kao da se nalazimo na pola puta između Ravne zemlje i Antonionijevog Uvećanja.
Dvadeset drugog aprila, kada su Britanske snage za specijalne zadatke zaista bile na osamdeset kilometara od mesta gde će se odvijati vojne operacije, Klarin je obavestio svoje čitaoce da se podmornica, koja je navodno patrolirala u vodama Malvina, vratila u Skotsku. Dvadeset trećeg aprila, skotski list Dejli rekord otkrio je da, u stvari, podmornica “Super” nije ni isplovljavala iz svoje britanske baze. Argentinske novine morale su da pronađu drugi prozni žanr, prelazeći sa ratnih filmova na špijunske romane, tako da je dvadeset trećeg aprila Klarin trijumfalno objavio da je prevara britanskih snaga otkrivena.
Ko je izmislio tu Žutu podmornicu? Da li su to uradile britanske tajne službe da bi podrile moral Argentinaca? Da li je to delo argentinske vojne komande koja je želela da opravda svoj čvrsti stav? Da li je to učinila britanska štampa? Ili argentinska štampa? Ko je imao koristi od tih glasina? Mene ne interesuje taj aspekt priče. Mene zanima način na koji je čitava priča, u kojoj su sve strane učestvovale, izrasla iz neproverenih glasina. Svi su sarađivali u stvaranju Žute podmornice zato što je ona bila fascinantan fiktivni lik čija je priča bila pripovedački uzbudljiva.
U ovoj priči, to jest, u stvarnoj priči fiktivne konstrukcije, ima mnogo naravoučenija. Pre svega, ona pokazuje da mi stalno dolazimo u iskušenje da život oblikujemo prema pripovednim obrascima (ali to će biti tema mog sledećeg i poslednjeg predavanja). Drugo, ona pokazuje snagu egzistencijalnih pretpostavki. U svakom iskazu u kome se spominju lična imena ili određeni opisi, pretpostavlja se da čitalac ili slusalac uzima zdravo za gotovo postojanje entiteta o kome se nešto tvrdi. Ako mi neko kaže da nije mogao da dođe na sastanak jer mu je supruga bila bolesna, moja prva reakcija je da poverujem u postojanje te supruge. Tek kasnije, ako slučajno otkrijem da je dotični neoženjen, mogu da zaključim da je lagao. Međutim, do tog trenutka, zbog toga što je njegova supruga stvorena u okviru diskursa samim činom njenog spominjanja, ja nemam razloga da smatram da ona ne postoji. To je tako prirodna sklonost normalnog ljudskog bića da ako pročitam tekst koji počinje rečima: “Kao što svi znaju, sadašnji kralj Francuske je ćelav” (uzimajući u obzir da je opstepoznato da je Francuska republika i da se ja ne bavim filozofijom jezika nego da sam običan čovek), neću krenuti da konsultujem Tablice istine već ću odlučiti da ukinem svoju nevericu i smatraću da je taj diskurs fiktivan i da se verovatno radi o priči iz doba Šarla Ćelavog. Postupam tako zato što je to jedini način da pripišem postojanje, u bilo kom svetu, entitetu koje taj iskaz stvara.
Isto se dogodilo i sa našom podmornicom. Kada je ona jednom ušla u diskurs sredstava za masovnu komunikaciju, podmornica je tu i ostala, a s obzirom da se pretpostavlja da novine govore istinu o stvarnom svetu, ljudi su dali sve od sebe da podmornicu ugledaju.
U delu Ma che cos”e njuesto amore od Akila Kampanile (onog izvanredno duhovitog pisca koga sam citirao u svom prvom predavanju), postoji lik po imenu Baron Manuel koji, da bi olaksao svoj tajni život preljubnika, stalno govori svojoj ženi i ostalima da mora da posećuje i pomaže izvesnom Pasotiju, svom dragom prijatelju, koji je hronični bolesnik i čije se zdravlje tragično pogorsava kako se ljubavne veze Barona Manuela dalje komplikuju. Pasotijevo prisustvo u romanu tako je opipljivo da, iako i autor i čitalac znaju da on ne postoji, u jednom trenutku svi (drugi likovi, naravno, ali i čitalac) očekuju da se on fizički pojavi na sceni. Tako se Pasoti iznenada pojavljuje, nažalost, samo nekoliko minuta pošto je Baron Manuel (kome se smučio sopstveni preljubnički život) saopstio da je ovaj umro.
Žutu podmornicu su stvorili mediji i čim je stvorena svi su u nju poverovali. Sta se desava kada u fiktivnom tekstu autor stvori, kao deo stvarnog sveta (koji je pozadina fiktivnog sveta), nešto što ne postoji u stvarnom svetu? Kao što se možda sećate, to se dogodilo En Redklif koja je stvorila maslinjake u Gaskonji.
U prvom poglavlju Tri musketara, D”Artanjan stiže u Pariz i ubrzo nalazi smestaj u Ulici Fosoajer, u kući Gospodina Bonasjea. Kuća Gospodina De Trevija kuda on odmah zatim kreće, nalazi se u Ulici Vje Kolombje (Poglavlje 2). Tek u sedmom poglavlju saznajemo da Portos stanuje u istoj ulici kao i da Atos stanuje u Ulici Feru. Danas Ulica Vje Kolombje ide severnom stranom sadasnjeg trga Sen-Silpis, Ulica Feru izlazi na isti trg sa južne strane, ali u dobu koje se opisuje u Tri musketara taj trg jos nije postojao. Gde živi ona povučena i tajanstvena ličnost po imenu Aramis? To saznajemo u Poglavlju 11 u kome otkrivamo da on stanuje na uglu Ulice Servandoni; ako pogledate kartu Pariza (slika 12) primetićete da je Ulica Servandoni prva ulica paralelna sa Ulicom Feru sa istočne strane. Ovo jedanaesto poglavlje se zove “L”Intrigue se noue” (“Zaplet se komplikuje”). Iako je Dima, naravno, imao nešto drugo na umu, nama je zaplet počeo da se komplikuje sa tačke gledista onomastike i gradskog planiranja.
Jedne noći, posle posete Gospodinu De Treviju u Ulici Vje Kolombje, D”Artanjan (kome se ne žuri da stigne kući i koji želi da se proseta da bi mogao da se bavi nežnim mislima o svojoj voljenoj Gospođi Bonasje) vraća se kući “najdužim putem”, kako nam se saopstava u tekstu. Međutim, mi ne znamo gde je Ulica Fosoajer i ako pogledamo mapu današnjeg Pariza nećemo je pronaći. Sledimo, zato D”Artanjana koji “razgovara sa noći i smesi se zvezdama” (vidi sliku 13).
Ako čitamo Dimin tekst gledajući u mapu iz sedamnaestog veka, videćemo da D”Artanjan ide Ulicom Sers-Midi (koja se u to vreme, kako Dima primećuje, zove Sas-Midi), ulazi u uličicu koja se nalazila na mestu današnje Ulice Asas i koja se bez sumnje zvala Ulica Karm, da bi zatim skrenuo levo “jer se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni”. Pošto je izašao iz Ulice Karm, D”Artanjan verovatno ide preko neke poljane do manastira Bosonogih Karmelićanki, seče Ulicu Kaset, ulazi u Ulicu Mesje (današnju Mezjer), nekako prelazi Ulicu Feru (tada poznatu kao Ulica Fero) u kojoj stanuje Atos, ali ta mu pomisao ne pada na pamet (jer D”Artanjan zaneto luta kao svaka zaljubljena osoba). Ako se Aramisova kuća nalazi između Ulice Kaset i Ulice Servandoni, trebalo bi da je u Ulici Kanive (mada očigledno Ulica Kanive jos uvek nije postojala 1625. godine). Ali njegova kuća bi trebalo da se nalazi tačno na uglu Ulice Servandoni (na našoj mapi “Rue?”) jer bas preko puta kuće svog prijatelja D”Artanjan vidi nepoznatu priliku kako izlazi iz Ulice Servandoni (kasnije u romanu saznajemo da je to Gospođa Bonasje).
Avaj, naš empirijski čitalac će svakako biti dirnut spominjanjem Ulice Servandoni jer je u njoj živeo Rolan Bart, ali Aramis nikako nije mogao biti dirnut s obzirom da se radnja romana događa 1625. godine; firentinski arhitekta đovani Nikolo Servandoni koji je rođen 1695, projektovao je fasadu crkve Sen-Silpis 1733, a ulica je dobila ime u njegovu čast tek 1806. godine.
Iako je Aleksandar Dima znao da se Ulica Sers-Midi tada zvala Sas-Midi, pogrešio je u pogledu Ulice Servandoni. Ta činjenica ne bi imala nikakvog značaja da se tiče samo Dime kao empirijskog autora. Ali sada kad taj tekst postoji, mi poslusni čitaoci moramo da sledimo njegova uputstva i nalazimo se u jednom potpuno stvarnom Parizu, istovetnom kao Pariz iz 1625. godine izuzev činjenice da se u prvom pojavljuje jedna ulica koja u njemu nije mogla da postoji.
Kao što vam je poznato, logičari i filozofi jezika često su diskutovali o problemu ontološkog statusa fiktivnih likova (kao i o fiktivnim predmetima i događajima), pa stoga nije besmisleno zapitati se sta znači kada se kaže “r je istinito” kada je r rečenica koja se ne odnosi na stvarni već na fiktivni svet. U mom prethodnom predavanju, međutim, dogovorili smo se da se pridržavamo misljenja koje je u najvećoj meri zdravorazumsko. Kakav god da je vas filozofski stav, rekli biste da je u fiktivnom svetu Konana Dojla Serlok Holms neženja; kad bi Holms u jednoj od tih priča rekao Votsonu da rezervise vozne karte jer putuje sa Gospođom Holms da uhvati Doktora Morijartija, bilo bi nam svakako bar malo neprijatno. Dozvolite mi da upotrebim jedan vrlo grubi pojam istinitosti: nije tačno da Holms ima ženu kao što nije tačno da se Empajer stejt bilding nalazi u Berlinu, i tačka.
Ali da li je sa podjednakim ubeđenjem moguće tvrditi da nije tačno da Aramis stanuje na uglu Ulice Servandoni? Naravno, možemo da tvrdimo da sve dolazi na svoje mesto samo ako izjavimo da u mogućem svetu knjige Tri musketara Aramis stanuje na uglu izvesne Ulice H i da se ta ulica samo greškom empirijskog autora zove Servandoni dok se u stvari verovatno zvala drugačije. Kit Donelan nas je ubedio da ako čovek pogrešno veruje i tvrdi da je Džons ubio Smita, onda će taj čovek kad god pomene Smitovog ubicu uvek misliti na Džonsa iako je Džons nevin.
Cela stvar je, međutim, mnogo komplikovanija. Gde se nalazi Ulica Fosoajer u kojoj stanuje D”Artanjan? Ta ulica je postojala u sedamnaestom veku a danas ne postoji iz vrlo jednostavnog razloga: stara Ulica Fosoajer bila je ona koja se danas zove Ulica Servandoni. Tako (1) Aramis stanuje u ulici koja nije bila poznata pod tim imenom 1625. i (2) D”Artanjan stanuje u istoj ulici kao i Aramis ali to ne zna. D”Artanjan se zaista nalazi u vrlo čudnoj ontološkoj situaciji: on veruje da u njegovom Parizu iz 1625. postoje dve ulice sa dva različita imena dok u stvari postoji samo jedna ulica sa jednim imenom. Mogli bismo da kažemo da greška ovakvog tipa nije nemoguća. Ljudi su vekovima verovali da se pored obala Indije nalaze dva velika ostrva Cejlon i Taproban pa su ih kartografi iz sesnaestog veka nacrtali; uskoro je utvrđeno da je to udvajanje bilo posledica maštovitog tumačenja opisa mnogih putnika i da u stvarnosti postoji samo jedno ostrvo. Slično tome, verovalo se da se zvezda Zornjača razlikuje od Večernjače (zvali su ih Hesperus i Fosforos), ali one su u stvarnosti jedno isto nebesko telo, to jest, Venera.
Pa ipak, situacija u kojoj se nalazi D”Artanjan nije ista. Mi, zemaljska bića, posmatramo dva entiteta – Hesperus i Fosforos – izdaleka, u dva različita doba dana, tako da je razumljivo što smo pogrešili ili jos uvek grešimo verujući da se radi o dva različita entiteta. Ali kad bismo bili stanovnici Fosforosa ne bismo nikako mogli da verujemo u postojanje Hesperusa, jer ga niko nikada ne bi video da svetli na nebu. Problem Hesperusa i Fosforosa zaokuplja Fregea i druge zemaljske filozofe ali ne postoji za filozofe sa Fosforosa, ako ih ima. Kao empirijski autor koji je očigledno pogrešio, Dima je u istoj situaciji kao i zemaljski filozofi. Ali D”Artanjan je, u svom mogućem svetu, u položaju filozofa sa Fosforosa. Ako se nalazi u ulici koja se danas zove Servandoni, on mora da zna da se nalazi u Ulici Fosoajer, u kojoj stanuje. Prema tome, kako može da misli da je u drugoj ulici, u onoj u kojoj stanuje Aramis?
Kad bi Tri musketara bio naučno-fantastični roman (ili primer samoponistavajuće književnosti), ne bi bilo nikakvog problema. Ja bih lako mogao da napišem priču o svemirskom navigatoru koji odlazi sa Hesperusa prvog januara 2001. i stiže na Fosforos prvog januara 1999. Moja priča bi omogućila postojanje paralelnih svetova u kojoj postoji praznina od dve godine. Jedna od tih planeta se zove Hesperus; ima milion stanovnika i kralja po imenu Sten Lorel. Druga se zove Fosforos; njenih stanovnika je milion manje jedan (Sten Lorel ne postoji na Fosforosu koji je republika) i potpuno su isti kao stanovnici na Hesperusu (imaju ista imena, iste osobine, iste lične sudbine, iste porodične veze). Ili bih mogao da zamislim da svemirski navigator putuje unazad u vremenu i stiže na nekadasnji Hesperus, u doba kada se ovaj zvao Fosforos, samo pola sata pre nego što su njegovi stanovnici odlučili da mu promene ime.
Međutim, jedan od osnovnih fiktivnih sporazuma u svakom istorijskom romanu sastoji se u tome da koliko god se izmišljenih likova uvede u priču, sve drugo mora, manje ili vise, da odgovara onome što se zaista dogodilo u to doba u stvarnom svetu.
Jedno dobro rešenje naše zagonetke moglo bi biti sledeće: s obzirom da po nekim mapama izgleda da se, bar 1636. godine, Ulica Fosoajer od jednog svog dela ka jugu zvala Ulica Pje de Bis, onda D”Artanjan stanuje u Ulici Fosoajer a Aramis u Ulici Pje de Bis. D”Artanjan, koji misli da su to dve ulice jer imaju različita imena, zna da stanuje u ulici koja je produžetak Aramisove ulice i samo greškom veruje da se Aramisova ulica zove Ulica Servandoni umesto Ulica Pje de Bis. Zašto da ne? Možda je upoznao nekog Firentinca po imenu Servandoni, pradedu arhitekte Sen-Silpis pa ga je sećanje prevarilo.
Ali u tekstu se ne kaže da je D”Artanjan stigao u ulicu “za koju misli” da je Ulica Servandoni. U tekstu se kaže da je on stigao u ulicu za koju bi čitalac trebalo da poveruje da je Ulica Servandoni. Kako možemo da rešimo ovu veoma zabrinjavajuću situaciju? Tako što ćemo prihvatiti pomisao da sam ja do sada karikirao rasprave o ontologiji fiktivnih likova. Ono što naš u stvari interesuje nije ontologija mogućih svetova i njihovih stanovnika (problem dostojan poštovanja u raspravama modalne logike) već položaj čitaoca.
To što znamo da Holms nije oženjen znamo iz sage o Holmsu, odnosno iz fiktivnog korpusa. Nasuprot tome, činjenicu da Ulica Servandoni nije mogla da postoji 1625. godine možemo saznati samo iz Enciklopedije; ali informacije iz Enciklopedije su, s tačke gledista tekstualnog sveta, nevažna ogovaranja. Ako za trenutak razmislite o tome, to je isti tip problema koji je postavio vuk u “Crvenkapi”. Mi kao empirijski čitaoci vrlo dobro znamo da vukovi ne govore, ali kao uzorni čitaoci mi se moramo složiti da živimo u svetu u kome vukovi ipak govore. Prema tome, ako prihvatimo činjenicu da u sumi postoje vukovi koji govore, zašto ne bismo mogli da prihvatimo da je u Parizu iz 1625. postojala Ulica Servandoni? Jer to je ono što u stvarnosti prihvatamo i što ćete vi opet prihvatiti ako ponovo pročitate Tri musketara, čak i posle mojih otkrića.
U svojim knjigama Granice Tumačenja i Tumačenje i preterivanje u tumačenju, insistirao sam na razlici između tumačenja teksta i upotrebe teksta ali sam rekao da nije zabranjeno upotrebiti tekst za sanjarenje. U ovom predavanju “upotrebio” sam Tri musketara da bih sebi priustio uzbudljiv izlet u svet istorije i erudicije. Moram da priznam da sam mnogo uživao u setnji ulicama Pariza tražeći one ulice koje je Dima pomenuo i pregledajući planove grada iz sedamnaestog veka (koji su svi, uzgred rečeno, izuzetno netačni). Sa fiktivnim tekstom možete da radite sta god hoćete. Ja sam se sa uživanjem uneo u ulogu paranoičnog čitaoca i proveravao da li je Pariz iz sedamnaestog veka odgovarao Diminom opisu.
Ali ja se u toj igri nisam ponašao kao uzorni čitalac, niti čak kao običan empirijski čitalac. Da biste znali ko je bio Servandoni morate znati mnogo o umetnosti, a da biste znali da se Ulica Fosoajer zvala Ulica Servandoni morate posedovati veliku količinu vrlo usko specijalizovanog znanja. Dimin tekst, koji se putem stilskih signala predstavlja kao popularan istorijski roman, ne može polagati pravo na tako prefinjenog čitaoca. Prema tome, od Diminog uzornog čitaoca ne očekuje se da zna te nevazne pojedinosti – da se 1625. Ulica Servandoni zvala Ulica Fosoajer – tako da on može zadovoljno nastaviti da čita.
Da li smo ovim rešili sve probleme? Ni u kom slučaju. Zamislimo da je Dima naterao D”Artanjana da ode iz kuće De Trevijevih, koja se nalazi u Ulici Vje Kolombje, i krene Ulicom Bonapart (koja je već postojala u to vreme: ona je sekla pod pravim uglom Ulicu Vje Kolombje i bila je paralelna sa Ulicom Feru, ali se tada zvala Ulica Por de Fer). Ali, ne, to bi već bilo previse. U tom slučaju bismo ili besno zavrljačili knjigu ili pokusali da je ponovo pročitamo, ubeđeni da smo pogrešili prihvatajući ulogu uzornog čitaoca istorijskog romana. Jer onda očigledno ne bi moglo da bude reč o istorijskom romanu već o onim pričama koje se zovu uhronijske – događaju se u istorijskom vremenu koje je okrenuto naglavačke – i gde se Julije Cezar bori u dvoboju sa Napoleonom a Euklid napokon uspeva da dokaže Fermatovu teoremu.
Zašto ne možemo da prihvatimo da D”Artanjan ide Ulicom Bonapart a možemo da prihvatimo da ide Ulicom Servandoni? To je očigledno: zato što svi znaju da je nemoguće da je Ulica Bonapart postojala u sedamnaestom veku dok skoro niko ne zna da nije mogla da postoji ni Ulica Servandoni; čak ni Dima to nije znao.
Zato se nas problem ne tiče toliko ontologije likova koji žive u fiktivnim svetovima koliko formata Enciklopedije uzornog čitaoca. Uzorni čitalac koga predviđa roman Tri musketara veoma voli istorijske rekonstrukcije (pod uslovom da nisu previse stručne) i zna ko je bio Bonaparta. On ima tek nejasnu ideju o razlici između vladavine Luja XVIII i Luja VI· tako da mu autor daje puno informacija i na početku i tokom priče jer čitalac nema nameru da kopa po francuskim nacionalnim arhivima da bi video da li je u to vreme stvarno postojao Grof De Rosfor. Da li bi čitalac takođe trebalo da zna da je u to doba Amerika već bila otkrivena? U tekstu se ne kaže da nije niti se podrazumeva da jeste, ali možemo pretpostaviti da bi čitalac bio zaprepasćen kada bi D”Artanjan u Ulici Servandoni sreo Kristifora Kolumba. Ja samo pretpostavljam “da bi trebalo”. Ima čitalaca koji bi svakako bili spremni da poveruju da je Kolumbo bio D”Artanjanov savremenik jer ima čitalaca za koje je sve “proslost” što nije sadasnjost, tako da za njih proslost zaista može biti veoma neodređena. Jer, kako smo već rekli, tekst pretpostavlja da čitalac poseduje Enciklopediju određenog formata ali je veoma tesko utvrditi kog formata bi ona trebalo da bude.
Prvi primer koji mi pada na um je roman Fineganovo bdenje koji predviđa, traži i zahteva da uzorni čitalac bude obdaren beskrajnim enciklopedijskim znanjem, koje je veće od znanja empirijskog autora Džejmsa Džojsa, čitaoca koji je u stanju da otkrije aluzije i semantičke veze čak i tamo gde su one izmakle pažnji empirijskog autora. U stvari, tekst pretpostavlja (kao što je Džojs rekao) postojanje “idealnog čitaoca koji pati od idealne nesanice”. Dima nije očekivao čitaoca kao što sam ja – jer bi ga takav čitalac samo nervirao – koji proverava gde se nekada nalazila Ulica Fosoajer. Džojs je, naprotiv (iako je suma u Fineganovom bdenju potencijalno beskrajna tako da iz nje ne možete da izađete ako jednom u nju uđete), želeo čitaoca koji u svakom trenutku može da izađe iz sume i razmislja o drugim sumama, o beskrajnim sumama univerzalne kulture i intertekstualnosti.
Možemo li da kažemo da svaki književni tekst stvara takvog uzornog čitaoca, toliko sličnog Borhesovom “Funesu Memorijusu”? Svakako da ne možemo. Čitalac “Crvenkape” ne mora da zna ko je Đordano Bruno ali čitalac Fineganovog bdenja svakako mora. Prema tome, koji format Enciklopedije “normalno” prozno delo zahteva da imamo?
Rodžer Senk i Piter Čajlders omogućavaju nam, u svojoj knjizi Kognitivni kompjuter, da se približimo tom problemu sa druge tačke gledista. Koji format Enciklopedije bi trebalo dati masini da bi ona mogla da piše i (razume) basne slične Ezopovim?
U programu “Tale-Spin” oni su počeli sa malom Enciklopedijom; kompjuteru je rečeno kako – u skladu sa datim nizom problematičnih situacija – neki medved može da napravi plan da dođe do meda.
U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Džo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nađe med a Irvin mu je odgovorio da “ima jedna kosnica u hrastu”. Ali u jednoj od prvih priča koje je stvorio kompjuter, Medved Džo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad možete označiti mesto gde se nalazi hrana pomoću metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera što je napisao da se Gospođa Bovari primakla kaminu, zato što nije smatrao za potrebno da svojim čitaocima saopsti da joj je bilo hladno. Štaviše, Flober je uzeo zdravo za gotovo da će njegovi čitaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Čajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izričiti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom između hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Džo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika između izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer “ako ste gladni, biće dovoljno da pronađete frizider “samo ako znate da hranu treba da potražite u njemu a ne da pojedete njega. Ništa od ovoga nije bilo očigledno masini”.
Jos jedan nepredviđeni događaj desio se kada je masini rečeno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, “ako lik želi neki predmet, onda on ima mogućnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta”). A onda se desilo sledeće:
Medved Džo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nađe med. Irvin je odbio da mu kaže, pa mu je Džo ponudio crva ako mu ovaj kaže gde ima meda. Irvin se složio. Međutim, Džo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaže. Onda je Džo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaže gde ih ima. Irvin se složio. Ali Džo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaže. Onda je Džo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaže gde ih ima…
Da bi kompjuter izbegao ovu zamku rečeno mu je da “ne daje liku cilj ako ga ovaj već ima “to jest, ako je već bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nešto drugo”. Ali čak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom – na primer, “Ako je lik gladan i vidi hranu, on će hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu će pozliti zbog nedostatka hrane.”
Evo priče koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drži parče sira. Bil je bio gladan i očigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da počne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Pošto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da poželi da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali šta se desilo sa Gavranom Henrijem?
Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlučio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmičarski raspoložen prema sebi, ali se setio da se nalazi u položaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nađe dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir “ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi da sir. To je zvučalo fer ali nije znao gde da nađe crva. Onda je rekao sebi, “Henri, da li znaš gde ima crva?” Ali, naravno, on nije znao pa je… “i tako dalje.
Čovek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da čita basne. Ali koliko god su Senk i Čajlders morali da se muče učeći svoj kompjuter nisu morali da mu kažu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Džoa uvek je bio mali svet.
Da bi čitao književno delo čovek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tačnije, kao u svakom hermeneutičkom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi čak iako pokusavate da o njima donesete zaključke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga čitanje liči na opkladu. Vi se kladite da ćete biti verni sugestijama glasa koji ne saopštava izričito to što nagoveštava.
Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga čitamo kao da smo čitaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasćeni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semantičke kratke spojeve u čitavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumačenju Tri musketara.
Čovek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greška već trag ili aluzija – da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi čitaoce držao budnim. On je želeo da čitaoci shvate da svaki književni tekst sadrži u sebi sustinsku kontradikciju samo zato što toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaže da je svaka književnost samoponištavajuća. Naziv poglavlja “Zaplet se komplikuje” odnosi se ne samo na ljubavne veze D”Artanjana ili kraljice već na samu pripovednost.
Na ovom mestu, međutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval želeo da čitalac rekonstruise njegovu priču, a to možemo da kažemo zato što u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slučajni; tesko da bi bila slučajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato što nas ta činjenica poziva da ponovo pročitamo novelu i ponovo otkrijemo sled događaja u priči koji je pripovedač izgubio a koji mi jos nismo pronašli. Međutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski važnim trenucima zapleta, bas onda kada čitalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko traži anahronizme kod Dime naći će ih mnogo, ali nijedan od njih neće biti na strateski važnom mestu. U Poglavlju 11 pripovedačev glas se koncentrise na D”Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju ništa ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, čitalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospođu Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D”Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka žena. Na kraju tog poglavlja Gospođa Bonasje će biti u drustvu jednog muškarca za koga D”Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljičinog ljubavnika… Zašto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko ljudi kao i da postoje suptilne paralele između te dve vrste nesporazuma?
Odgovor glasi da, u toku celog romana, slučajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao što je uobičajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D”Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog čoveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospođa Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je čedna poput anđela. Atos će za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio oženjen dok nije otkrio da je ona počinilac zločina. Miledi će u dželatu iz Lila prepoznati brata čoveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tiče Ulice Servandoni, međutim, ne prati nikakvo otkriće tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima špijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naći ćemo se u ćorsokaku.
Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajući se šta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kočiju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D”Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uživali smo u toj igri, kao što to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kočiji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D”Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.
Enciklopedijsko znanje koje se traži od čitaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonačnu veličinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada neće imati) ograničeno je književnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni čitalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu grešku. Od istog čitaoca se verovatno ne očekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi može da dozvoli da ga spomene na pogrešnom mestu. Književni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi čitalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorečen ali nas, naravno, ne obavezuje da istražujemo celu maksimalnu Enciklopediju.
Tačan format Enciklopedije koji tekst zahteva od čitaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znači proniknuti u strategiju uzornog autora, što će reći, otkriti ne figuru na tepihu već pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.
Šta je naravoučenije ove priče? To je činjenica da književni tekstovi priskaču upomoć našoj metafizičkoj uskogrudosti. Mi živimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veći i složeniji od sveta Crvenkape. To je svet čije stanje jos uvek nismo u potpunosti istražili i čiju globalnu strukturu nismo u stanju da opišemo. U nadi da pravila igre postoje, čovečanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedači ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko božanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rođeno ili je oduvek postojalo, pa čak (u naše vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedačem, u utrobi životinja, u ptičijem letu, u žbunju koje gori, u prvoj rečenici Deset božjih zapovesti. Međutim, neki su ljudi (uključujući filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) tražili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome će jednog dana lavirint sveta biti moguće razumeti. Božanstvo je u tom slučaju nešto što moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zašto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.
U svom post skriptumu Imenu ruže, rekao sam da volimo detektivske priče zato što one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: “Ko je to uradio?” Ali to je metafizika za čitaoca prvog nivoa. Čitalac drugog nivoa ima veće zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili čak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo čitanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako čovek koji nasumično rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetničko delo? I ako nije, zašto nije? Danas, pošto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobičajeni oblik umetničko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slučaj u kome postati dobar čitalac automatski znači postati dobar autor.
Ali upravo taj ekstremni slučaj divno izražava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, između autora i uzornog čitaoca.
U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje proročanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseća Heraklit, “Bog čije je proročanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva već nagoveštava kroz znake”, znanje koje tražimo je neograničeno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.
Takva zapitanost, iako potencijalno beskonačna, ograničena je skraćenim formatom Enciklopedije koju zahteva književno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonačnosću svojih mogućih svetova, beskonačan i ograničen ili konačan i neograničen. Međutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u književnosti osećamo metafižički udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanalitičari i razbijači šifri a to je da se svaka tajna poruka može dešifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, što su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za čitanje.
Tako je naše traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zašto ima nečega umesto da nema ničega.