I
Aleho Karpentijer zauzima središnje mesto u umetnosti romana na tlu Južne Amerike. Istini za volju, to središnje mesto je složeno i mnogostruko, a jezgro te raznovrsnosti predstavlja ono što pisac Veka prosvećenosti naziva »izvesnom idejom o baroku«.
Na našem kontinentu, između »brdske« i »ravničarske« civilizacije, možda Karibi predstavljaju onu tananu tačku u kojoj se uspostavlja ravnoteža naše Amerike. Mesto gde su se na počelima naše istorije susreli Stari i Novi svet. Ko nije osetio prisustvo Sredozemlja u vodama Karipskog mora? Karibi predstavljaju kulturnu kolevku gde se vrše plodne razmene i uspostavljaju veze između hispanoameričke književnosti sa književnošću francuskih Antila, kao i one koja se, na engleskom, piše na Antilima i jugu Sjedinjenih Država.
Karibi imaju jednu, da tako kažem, kulturu istosmernosti i usklađenosti koju nameće žudnja za prostorom, inače tako svojstvena Novom svetu. Tu kulturu takođe uslovljava izvesno
osećanje nemanja izazvano neuspehom epopeje »uklještene« između prostora i vremena, kao i kritika vremena koje treba da pretvorimo u istoriju. Vezu između ovih različitih stvarnosti predstavlja barok. U književnosti na španskom jeziku niko ga ne ovaploćuje tako snažno kao kubanski romanopisac Aleho Karpentijer.
More otkrića, more osvajanja, more nezavisnosti, more poraza i more nade – Karipsko more se javlja u znaku baroka. Jedino ono pruža svoju neizmernu prirodu jednom pojmu koji u Evropi može da izgleda sputavajući, ograničavajući, jer ga obično svode na pojedina razdoblja, pojedine stilove, doterivanja ili maskiranja.
Međutim, u Americi barok je ime samog našeg temelja, njime se krštava ceo naš kontinent.
Aleho Karpentijer je bio prvi naš romanopisac koji je ovu činjenicu shvatio. Zbog toga se s pravom smatra da je on započeo najsnažnije novatorsko usmerenje u hispanoameričkoj književnosti. U nas je roman pre Karpentijera naprosto bio pripovedanje o nečemu što je očigledno: racionalno vreme
Zapada nasuprot iracionalnoj prirodi Novog sveta. Sveta natčovečnog kao što su strasti i patnje njegovih stanovnika natčovečne. Pravolinijsko vreme Romula Galjegosa ili Hose Uestasija Rivere je vreme kalendara u varoškoj apoteci. Ugodno vreme naspram neugodne geografije. Santos Lusardo prosvetitelj nasuprot divljakuši Donja Barbari. Sve u svemu, uvek i svugde Sarmijentova alternativa: civilizacija ili varvarstvo. Aleho Karpentijer je zaista prvi latinoamerički romanopisac koji je imao smelosti da se zapita da li je civilizacija stvarno civilizacija i da li je varvarstvo zaista varvarstvo.
Ponavljam, neprocenjivo su značajne njegove postavke o američkom baroku. Pretpostavka svake ideje o baroku je izvesna ideja o prostoru. Jer prostorna dimenzija, kadra da obuhvati i barok zavisi od prethodnog oslobađanja sredstava, forme, situacije i koncepcije zemlje. Pre nego što postane
vreme, istorija je prostor. Da bi postojala moderna istorija, valja najpre stvoriti prostor u kome će se ona dešavati. Posmatrajući velelepne freske Pjera dela Frančeske u Arecu, ponekad sam se pitao šta li gledaju ti likovi čiji je pogled neprekidno upravljen izvan jasnih dimenzija slike.
Srednjovekovna hagiografija i vizantijske ikone prikazuju na ravnoj površini i nerazgovetnoj pozadini večiti lik – bez vremena ni prostora – jednog boga svagda i svugde jednakog sebi. Kopernikova naučna revolucija je upravo razbila tu iluziju lika ili središnje istine; sa smrću geocentrizma, prostor doživljava neslućenu ekspanziju. Može se reći da upravo za tim beskrajima prostora strasno žude likovi Pjera dela Frančeske u Arecu. Strast i žudnja za prostorima bitno su uticale da se razvije želja za otkrivanjem i osvajanjem Novog sveta.
U Americi, tačnije rečeno na Antilima, ovo »širenje« prostora svojstveno baroku pretvara se u fizičku, opipljivu stvarnost sveta. Ostrva u Karipskom moru dokazuju da je Zemlja okrugla. Dokazuju da na Zemlji postoji i drugi svet. Karipska ostrva potvrđuju da taj toliko sanjani, željeni, zamišljani novi svet, utopija, zlatno doba i grad sunca – jesu ipak neosporna stvarnost. Barokna stvarnost, jer ona ukida svaku neprikosnovenu nesumnjivost granice, jedinstva, ograničenog,
omeđenog prostora i povlašćenog ugla gledanja. Prostor i vreme, san i java doživljavaju u njoj dinamički rascvat, bez središnje ose, povinujući se zakonitostima pokreta više nego zakonitostima suštine. Barok Novoga sveta: jedina forma kadra da pruži sadržaj i smisao sve većem širenju prostora i sve većem broju uglova gledanja na stvarnost.
Blagodareći tom neobičnom pucanju prostora nastali su prvi romani Aleha Karpentijera: Carstvo ovozemaljsko (Ei reino de este mundo) i Izgubljene staze (Los pasos perdidos). Oba romana spadaju u barokni prostor Novog sveta. Osim toga, idući do izvora reka i do planinskih vrhunaca, junaci ovih romana tragaju za prvobitnim, prapočetnim vremenom, vremenom bez kalendara, mitskim vremenom koje se meša sa prapočetnim prostorom u kome prebivaju čarobnjak Ti-Noel i
Rosario.
Ovim romanima, međutim, Aleho Karpentijer nije omeđio svoj romaneskni prostor jer se taj prostor, po svojoj prirodi, neprekidno širi. Taj prostor se okreće istovremeno sa gledaocem da bi se tako obelodanila planeta sa svekolikim njenim reljefom. Međutim, prodor zapadnjačke epopeje u
»domorodačko« vreme raspalio je žudnju za barokom; poput biljke koja strepi od sopstvene smrti, barok se rascvao tako bujno i neočekivano da njegova mladost predstavlja i njegovo zrelo doba, a njegov raskošan sjaj istovremeno njegovu rak-ranu. Američki barok se, kao i priroda, plaši praznine. On ispunjava sve što mu priroda pruži. Rođenje i smrt su za barok jedno te isto: njegova prividnost je njegova čvrstina, a pošto on izabranu stvarnost potpuno obuhvata, on je potpuno i
ispunjava, čime se ukida mogućnost širenja i razvoja. Takav je izričit odgovor baroka na poraz epopeje o otkriću i osvajanju, poraz izazvan surovim ropstvom i kolonijalnim izrabljivanjem.
Barokna umetnost postaje sinkretičko ukidanje: mučna zebnja brazilskih statua u Aleihandinju, raj podjarmljenih Indijanaca u Ekvadoru i Meksiku, rešetke kao na pozlaćenim kavezima u Havani i Limi. Drugim rečima, španska kolonizacija načinila je od baroka utočište za utopijsku nadu Novog sveta: gradovi sunca su popaljeni, zlatno doba opustošeno, dobri divljak je ponižen i iskorenjen. Nakon što je izrazio svoje viđenje baroknog prostora i prvobitnog vremena u Carstvu ovozemaljskom i Izgubljenim stazama, Aleho Karpentijer se latio da unutar baroknog prostora zadobije slobodu, služeći se u tu svrhu idejom revolucije koja menja prostor u autentično istorijsko vreme. O tome jasno svedoče dve čudesne knjige: Rat vremena (Guerra del tiempo) i Potera (El acoso). U sledeća dva romana, Vek prosvećenosti (Ei siglo de las luces) i Pribegavanje metodi (El recurso del método) ideja baroka i ideja o revoluciji su se nerazdruživo spojile. Karpentijer je uspeo da omeđi prostor španske Amerike, tako da je potom u stanju da nam pokaže kako je na tom tlu i na tom moru nastalo vreme. Misao o prostoru je obeležje baroknog doba; misao o vremenu je nov pojam proistekao iz francuske revolucije.
Karpentijer je izvanredno pronicljivo smestio radnju romana Vek prosvećenosti upravo u trenutak kada se američki prostor preobražava u američko vreme, kada barok koegzistira sa revolucijom, pri čemu jedno ne počiva na drugome, nego postoje naporedo kao žarišta, područja novih mogućnosti ili zračeća jezgra po uzoru na dodekafonski i postdodekafonski sklop u muzici.
Jer, Aleha Karpentijera romanopisca nije mogućno odvojiti od Karpentijera velikog muzikologa. A i njegova proza, uopšteno uzev, predstavlja mesto gde se susreću i prepliću čitave mreže relacija i prizivanja čiji je cilj da se iznese na videlo ono što Karpentijer naziva naše »tamo«, te da se potpuno dokuči ono što nam je svojstveno a što pisac naziva našim »ovde«.
Ima dela iz kojih zrači ono što je Henri Džejms nazivao »the sens of visitation«, otvorenih dela koja se ne libe prožimanja, dodira, uspostavljanja veza, »poseta« nekog fantoma koji se nalazi u delu.
Čitanje Aleha Karpentijera je uvek izazivalo u meni neku vrstu fantastičkog »pohođenja«. Često, s razlogom, smatrano vrhuncem magičnog realizma i baroka u hispanoameričkoj književnosti, Karpentijerovo delo nije samo vrh nego i padine te književnosti. Kao svaka istinska književnost, proza velikog kubanskog romanopisca otvara i u isti mah zatvara perspektive, omeđuje i ukida međe, prelazi iz jedne oblasti u drugu: značajna je kako po onome što kazuje tako i po onome što
predskazuje. Ipak, valja naglasiti da se sve ovo ne događa posve intuitivno. Ne zaboravimo da je Karpentijer jedan od prvih naših profesionalnih pisaca. Sve ima strogo komponovanu strukturu, kao recimo u Varezeovim Pustinjama. Mogla bi se razlikovati dva činioca: instrumentalni sastav (klavir, duvački instrumenti, limeni instrumenti i udaraljke) i magnetofonska vrpca ili »sirovi zvukovi«.
U Karpentijerovim pričama »orkestar« bi sačinjavali tradicionalni činioci koji vode ka izvesnom raspletu. Klavir bi, u tom smislu, bio blago moduliran zaplet, neka vrsta konca koji nas, unutar
kružnog vremena, vodi prilikom traženja začetka koji takođe može da bude i kraj.
Limeni instrumenti u Karpentijerovom »orkestru« jesu ono čulno preobilje prirode (tog »dželata i žrtve« svih putnika čiji se odraz leluja u vodi), one šume korala i ono zelenkasto more, gradovi koji su »džinovski barokni fenjeri«, hoteli pretvoreni u pećine i šumarci pretvoreni u katedrale – Haiti, Kuba, Santo-Domingo, Venecuela, Gvadalupe. Rekoh– priroda, ali ta Karpentijerova limena glazba jesu ona mesta na Antilima sa snenim vodama i poslednjim ropcem mediteranske kulture koja, u huku američkih voda, možda bira, poput čarobnjaka Ti-Noela u Izgubljenim stazama, da se pretvori u pticu. Kod Karpentijera se priroda i kultura sjedinjavaju samo da bi se preobrazile, da bi se sublimisale u mitsko stvaranje pejzaža izgubljenog između haosa i kosmosa.
A duvački instrumenti su one ličnosti – atavističke žene i zabludeli intelektualci, usamljeni rođaci, cmi robovi i gospodari, trgovci i revolucionari, vojnici »u ratu-vremena« koji – podržavani i poneti limenim instrumentima prirode – bivaju otrgnuti i postaju zarobljenici »udaraljki« istorije. Otkriće i
osvajanje novog sveta, tiranija i otpor, revolucija, svi vidovi potrebe i patnje, nezavršenog putovanja, izneverenih težnji naposletku se stapaju u prvu tragičnu viziju hispanoameričkog
romana.
Dok je u delima Galjegosa, Guiraldesa, Rivere i Ikase već izraženo ponešto od ovih činilaca, dotle je u Carstvu zemaljskom, Izgubljenim stazama, Poteri, Ratu vremena i Veku prosvećenosti izvršeno orkestrirano spajanje ogromne hispanoameričke neprirodnosti i čežnji za pravdom i životom onih ljudi nezadovoljnih da jednostavno, bez putokaza, tavore na američkom tlu. Na kraju krajeva, potreba za dijalektičkim pokretom i tragičnom svešću, a ne za izjavama sentimentalnog negodovanja. Karpentijerovi romani su dijalektični jer su tragični u onom smislu koji Lisjen Goldman pripisuje Paskalu: »…tragična dijalektika odgovara istovremeno sa da i ne na sve
probleme koje postavljaju čovekov život i njegovi odnosi sa drugim ljudima, kao i sa svemirom…«
Da i ne. Ili, tačnije rečeno, da sa ne. Na prvi pogled, reklo bi se da se Karpentijerove narativne strukture protežu od jedne do druge geneze. Od propale ljubavi do nove ljubavi. Od neodržanog obećanja do nove najave. U romanu Izgubljene staze pripovedač napušta svoju ženu i ljubavnicu, i odlazi da se nađe sa primitivnom ženom po imenu Rosario, koja je dvopolno ogledalo Telus Mater, kadre da začne bez dodira s muškarcem. U romanu Vek prosvećenosti Sofija napušta Estebana, koji je oličenje najčistijih težnji ka revolucionarnom idealu, te odlazi sa Viktorom Igom, pragmatičnim čovekom koji, uprkos protivrečjima, ostvaruje makar delić ideala.
Da i ne. Čim geneza počne da se otelotvoruje u pokret, javlja se neki fantom koji joj pokazuje put kroz istoriju. Apokalipsa je štit geneze. Viktor Ig, glasnik francuske revolucije, iskrcava se u
Novom svetu sa dva oružja: Ukazom od Pluvioza II godine, kojim se ukida ropstvo, i sečivom giljotine. Geneza i apokalipsa.
»Pokazujući sve oznake svog Autoriteta, nepomičan, skamenjen, desnom rukom se naslonivši na stub giljotine, Viktor Ig se istog trena pretvorio u alegoriju. Sa slobodom u Novi svet stizala je i
prva giljotina.« Junak romana Izgubljene staze plovi Orinokom od njegovih rajskih izvora, ali naposletku uviđa da svake godine, u času kada se vode razlivaju, nestaje Raj, a sa njime nestaje
svaki trag čoveka, svaki trag sećanja. On plovi rekom do izvora života, ali ih ne nalazi – kaže Karpentijer – »jer je izgubio put do svog istinskog života«. Ove reči nas upućuju na izvesno
»treće vreme«. Aleho Karpentijer je rekao da umetnost ne nastaje iz geneze niti iz apokalipse (njene bliznakinje) nego iz otkrovenja. Otkrovenje je vreme svesne ljudske istorije koja raspolaže sunčanim žarištem težnji. To je revolucija. Da i ne: treće neodređeno vreme, nasuprot vremenu geneze ili konačne katastrofe. Revolucija je Viktor Ig, oportunista, cinik, čovek od akcije, istovremeno čulan, koji nastoji da po svaku, čak i najstrašniju cenu ostvari svoje ideale. Revolucija je Esteban, mladi sanjar iz Havane u XVIII veku –veku prosvećenosti – po kome je ideja (nastala iz potajnih čitanja Voltera i Rusoa) neko zračno drvo ili svetlucavo more. Po Estebanovom mišljenju ono što čovek ostvari uvek je manje od onoga čemu se nada i za čim teži. Estebana zbunjuje neverovatna pokornost Viktorovog energičnog i snažnog duha, tako snažno politizovanog da
odbacuje svako ispitivanje činjenica i odbija da sagleda čak i najupadljivije protivurečnosti, ostajući slepo veran zapovestima onoga ko mu je dao vlast. »Revolucija, izusti Viktor tiho… revolucija je dala smisao i cilj mom životu.« »Protivrečnosti i samo protivrečnosti, prošapta Esteban. A ja sam sanjao o sasvim drukčijoj revoluciji.« »A ko te prisiljava da veruješ u ono što ne postoji? upita Viktor. O revoluciji se ne raspravlja: ona se stvara.«
Nasuprot Viktorovoj slepoj pouzdanosti, Esteban predstavlja kritičku dvosmislenost. Kada se Viktor složi da Francuska zbog svojih demokratskih načela ne može da sprovede ugovor o robovima, ali da u holandskim lukama može da preproda robove otete od Engleza, Esteban odlazi da ispuni taj zadatak u holandskoj koloniji Surinam, čvrsto rešen da posle toga napusti izneverenu Revoluciju i Viktora. Njegova misija se sastoji u tome da Ukaz od 16. Pluvioza II godine tajno razdeli među
podanicima holandskog kralja. Donosi odluku da letke uveže i s kamenicama baci u reku. Međutim, nakon što je u Paramaribu video kako, u znak odmazde, odsecaju robovima noge, užasnut i zgađen, Esteban deli Crncima Ukaz o oslobođenju. »Čitajte ovo, dovikuje im. Ako ne umete da čitate, nađite nekoga da vam pročita.«
Slomljenog duha, Esteban se vraća u Havanu: »Čuvajmo se lepih reči, boljih svetova stvorenih rečima. Naše doba je podleglo teretu suvišnih reči. Nema druge Obećane zemlje do one koju čovek može da nađe u samom sebi.«
A Sofija? Sofija – mudrost, »vedra nauka« – napušta Estebana i odlazi Viktoru koga je Bonaparta naimenovao za opunomoćenog zastupnika u Kajeni. Međutim, ona ga u stvari ne napušta: u Estebanovo ime, iz ljubavi prema Estebanu, ona će prisustvovati tragičnom slomu Viktora Iga. Iz ljubavi prema Estebanu, čiji se revolucionarni san ne da razlučiti od njegovog ljubavnog sna prema rođaki, Sofija će postati Viktorova ljubavnica.
Da i ne: Sofija, mudrost revolucije, začetak otkrovenja, ljubavnica i negovateljica, ona će uspeti da prosvetli pravog Viktora Iga – a ne masona, antimasona, jakobinca, vojnika, agenta Direktorijuma, agenta Konzulstva – da prosvetli čoveka koji je istovremeno Ormuzd i Ahriman, čoveka sposobnog da podjednako dobro vlada svetlošću i tamom. Viktor je sveštenicima otvorio vrata Kajene i primenjuje novi dekret – zakon od 30. Floreala X godine – kojim se po francuskim kolonijama u Americi ponovo uspostavlja ropstvo. Ali, dok se po gradu surovo guši crnačka pobuna, Viktora trese groznica koju su u Kajenu doneli robovi koje je Napoleonova vojska pohvatala u Egiptu: »…jednog dana lekar donese novi lek koji je u Parizu činio čuda: na oči izmučene egipatskim zlom
stavljao je komadiće sveže i krvave teletine. ’lzgledaš kao oceubica iz antičke tragedijeʼ, reče Sofija kada da ugleda kako izlazi iz sobe gde mu je lekar upravo stavio nove obloge; podsetio ju je na Edipa. Za nju su se završila vremena milosrđa.«
Svedok slave, protivrečnosti i pada Viktora Iga, Sofija se okanjuje milosrđa tek kada se tragedija završava smrću. Međutim, ona se ne odriče saznanja. Viktor Ig je živeo da bi svedočio o tragičnom ponoru između apsolutne želje za pravdom i konkretne primene sile, kao što Esteban – postavši
čitalac Šatobrijana – u Seutinom kupatilu pere tragičnu sudbinu ljudi stradalih u ponoru koji ljudsku nadu razdvaja od ljudske sudbine. Napoleon Bonaparta je spustio zavesu na vek prosvećenosti izgovorivši ove reči: »Roman revolucije je završen; sada treba započeti njenu istoriju i uzeti u obzir samo ono što je stvarno i mogućno u primeni njenih načela.«
Uprkos svemu, Viktor Ig je doneo revoluciju u Ameriku. lako ta revolucija nije uspela, nastaviće se njen protivrečan, često apsurdan, ali na kraju krajeva čovečan tok; baš kao što je čovečan, preobražen, mudar, lišen mržnje ili osećanja poraza, pun nade, onaj Sofijin usklik na kraju romana, kada ona i Esteban izlaze na madridske ulice i mešaju se s gomilom naroda koji se majskih dana 1808. pobunio protiv Francuza: »Hajdemo! Hajdemo da se borimo… za one koji si izišli na ulice! Treba reći nešto… Nešto!« Želeo bih ipak da naglasim da Vek prosvećenosti nije alegorija čiji bi cilj bio da ilustruje sudbinu revolucija. Poznato nam je da se u revolucionarnom procesu samo jedna faza može svesti na puku tehniku: to je zauzeće vlasti. Međutim, preobražavanje društva nikada nije bilo niti može da bude kodifikovano: svaka revolucija je jedinstvena, ne može se ponoviti niti povratiti. Ljudi koji izvode revoluciju, obasjani noćnim suncem, moraju svaki put iznova da sve otkriju i smisle. Ako pak Vek prosvećenosti shvatimo kao istorijsku hroniku, onda se ona odnosi samo na francusku revoluciju. Ali ako je posmatramo kao alegoriju – čistu ilustraciju zajedničkih i opštih istina – tada ona sadrži izvesnu simboliku, naime ona je stvarno traganje za novim istinama. A ta nam simbolika govori o pomirenju pravde i tragedije. Da i ne: revolucija jednom, još jednom i još jednom; sloboda je neprekidna težnja ljudskih bića koji žive u neodređenosti, u dvosmislenom položaju sa kojim se ne mire i koji izražavaju potrebu za apsolutnim ljudskim vrednostima znajući istovremeno da ih stvarnost odbacuje, odnosno da im se odupire. Revolucija je revelacija (otkrovenje), proricanje, vidovitost koja se seća sakralnog prapočela vremena i koja uobličava čovekovu sudbinu u vremenu. Istorijska revolucija je književna vidovitost kada je pisanje, kao što je to slučaj u delima Aleha Karpentijera, do srži pesničko: jedino poezija može da istovremeno ponudi mnogostruke antagonističke istine, što će reći jedno posve dijalektičko viđenje života.
II
Kao i Nikolas Giljen, Aleho Karpentijer se vratio na Kubu kada je pobedila revolucija. Vek prosvećenosti je objavljen posle Izgubljenih staza, Carstva zemaljskog i Potere (Los pasos perdidos, El reino de este mundo, El acoso), ali pre 1959. Roman o izgnanstvu napisao je, dakle, izgnanik. Govori o neuspehu oslobađanja Antila u doba francuske revolucije. Roman se otvara pod pravougaonom senkom giljotine, propete u noći nad pramcem lađe kojom mandatar revolucije, Viktor Ig, putuje u Poant-a-Pitr, na Gvadalupe, a završava u očajnim kricima ranjenika, u pometnji, vatri i krvi Drugog maja 1808. u Madridu – asocijacija na Goju čije reči stoje kao moto na
početku svakog poglavlja. To je Vek prosvećenosti (kraj XVIII i početak XIX) viđen naopako, u bakrorezu, u sjaju Gojinih Kapriča, u silovitom smenjivanju apsolutnih kjaroskura, bez
polutonova.
Silovita poema, puna mirisa, boja i mesa, istorijski, avanturistički, ljubavni, tragični roman, sve je to Vek prosvećenosti. Kao što uvek možemo reći za velike romane.
Pred nama je, pre svega, pesničko bleštavilo raznovrsnih opisa svega onoga što čovek može da vidi, oseti, čuje i čini dok plovi između Dezirade i Tobaga, Marigalantea i Granadina. To je »Magnifikat mirisa« prašume u oluji, tonska lestvica vetra na pučini među jarbolima i sartijama, mirisi đumbira, bibera i usoljene ribe na havanskim ulicama. Obilje slika, verbalna raskoš – do mučnine – ništa manja, ako hoćete, nego u Sen-Džon Persovim Pohvalama ili Sezerovoj Svesci o povratku u rodnu
zemlju (oba imaju korene u istim predelima kao i Vek prosvećenosti). Možemo Karpentijerovom lirizmu pripisati koje god epitete želimo, no suština je u tome što je raskoš ovde srž, samo jezgro radnje; ne ukrasni ram nego nerazdvojivo jedinstvo mirisa i ukusa događanja. Valja jednom za svagda prihvatiti da ono što nalazimo kod Sezera i Karpentijera pod prividom književnog baroka nije ništa drugo do najtešnje i najstrože usklađivanje jezika sa tropskim oblicima života koje nisu oni izmislili. (S druge strane, ako negde i postoji preterivanje, to je preterivanje u uzdržljivosti i stidljivosti flore i faune u posebno umerenim zemljama kao što je naša.)
Inverzija perspektive: to je upravo ono čime Karpentijerova knjiga ushićuje nas Evropljane. Uvodi nas u druge oblike života koji počivaju na stvarnosti koja se već odavno udomaćila kroz knjige: naša istorija, francuska revolucija, sve ono što se događalo u Evropi između 1789. i 1805, ali utišano, karikaturizirano ili izobličeno, gledano kroz prizmu cele nespokojne Amerike. Stoga, ako sastružemo poetski i deskriptivan sloj romana u želji da vidimo šta je ispod njega (što bi inače učinio ozbiljan gospodin u koga tropi teško prodiru), nećemo videti ništa, biće to kao da smo sastrugali Goju.
Imaginarni lirizam je osnovni oblik realizma ove knjige, zahvaljujući kome naša minula istorija, retuširana, razborita i dobro usađena u sećanje, još može da nam skoči u lice sa isukanim kandžama i da u nama probudi strah: prvi povod za razmišljanje.
Realizam: velika utvarna reč. Pojasnimo njene obrise. Vek prosvećenosti ili uvod u istoriju Amerike. Jer, ispričana istorija je stvarna i dati su nam svi delovi za analizu. Viktor Ig je stvarno postojao, stvarno ga je Konvent poslao na Gvadalupe i stvarno je bio guverner Gvajane; naimenovao ga je Direktorijum, a to naimenovanje je potvrdio Bonaparta. Dekret o ukidanju ropstva od 16. Pluvioza II godine, dekret o njegovom ponovnom uspostavljanju od 20. maja 1802, pobuna u Santo Domingu pod Tusen-Luvertirovim vođstvom, stari član Komiteta javnog spasa, Bijo Varen, prognan u Kajenu, koji kupuje robove na tuce neposredno nakon što je Viktor Ig
vaspostavio ropstvo, Viktor Ig koji ga je osam godina pre toga pun žara ukinuo. Ništa od toga nije izmislio Karpentijer, kao što ni Aragon, još jedan pesnik realista, nije izmislio ni Luja XVIII ni Žerikoa. (U Svetoj nedelji priča je ista kao u Veku prosvećenosti, samo što je uzeta deset godina kasnije na evropskom izvoru i u njoj su dva termina u igri – Reakcija i Napredak – izmenili mesta, pošto se Napoleon okrenuo od revolucije i stao na stranu reda i zakona.) No, stvarnost istorije ne bi imala nikakvog značaja kada bismo je posmatrali samo spolja, kada ne bi »jednom pripovešću« bila ponovo stvorena i kad nas autor ne bi stavljao unutar nje, uz ličnosti. Pretočena u kategorije strasti, nepovratnih sudbina, istorija poprima tkivo i dobija punu zapreminu. Istorijske ličnosti se same nanovo grade u dodiru sa onima koje to nisu. Tako, izmislivši Sofiju, Karpentijeru postaje moguće ograničenje ljudske stvarnosti renegata Iga, kroz njihove uzajamne reakcije u ljubavi i mržnji.
Ta Kubanka je zanosno romantična, isto koliko i Paulina de Teus iz Husara na krovu, ali sa dvostrukom romanesknom osobitošću (zbog koje Paulina kraj nje bledi) seksualnog i političkog življenja, a da je plemenitost i bezazlenost, usplamtele u njoj, ne sprečavaju da zna šta hoće u politici i u drugim stvarima. Francuskinja i revolucionarka po kulturi i po srcu, dragovoljno se baca na madridske ulice da oslobodi Špance od onog Bonaparte koji je došavši na vlast rekao: »Roman o
revoluciji je završen, sada treba početi njenu istoriju«, kako joj je u Gvajani ponavljao Viktor Ig. No Sofija je ostala do kraja verna tom romanu, kao što je Ig bio veran njegovoj istorijskoj negaciji.
Prema tome istorijska fikcija, kada se odabere neko ni mnogo daleko ni mnogo blisko doba, kao što su učinili i Aragon i Karpentijer (obojica u gotovo isto vreme), ima tu prednost što nas, čitaoce, stavlja istovremeno i izvan i unutar istorije koja se pripoveda, pri čemu se izbegava dvostruka literarna apstrakcija: apstrakcija bljutave, preterano eksplicitne i pristupačne apologije i apstrakcija psihologije ljudskih strasti, pri čemu su obe lišene uloge učesnika u datoj istoriji.
Neko je rekao: roman je istorija noći tokom kojih se obelodanjuje istina. Mnogo je noći u Veku prosvećenosti. Karpentijer nije iz ironije dao taj lep i umirujući naslov knjizi agonije, grča i patnje: Crnci povešani za rebra o klaničke kuke i zastrti šugavim grabljivicama, Crnci koje kroz polja gone psi obučeni za lov na ljude, požari, silovanja. Iz milosrđa i patnje krstio je Karpentijer tako to besplodno nasilje. On se ne nalazi iznad njega, već ga kroz svoje dvoumice i boli ponovo gradi.
Mnoge noći i sasvim malo svetlosti naposletku ili, u svakom slučaju, svetlosti kolebljive i tragične. Oslobođenje će skupo stajati.
Dolazimo već do kulisa legende. Na tom početku veka Amerika začinje prvu nezavisnost, počinje rat protiv Španije; čitav kontinent drhti na stranicama knjige. Sred naglih iščezavanja svetlosti kao u Tintoreta, Karpentijer nam otkriva pobunjeni Haiti, Port-o-Prens sav u plamenu nad kojim se nadvija Tusen-Luvertirova senka, senka legendarnog crnog vođe koji je osnovao prvu nezavisnu državu Latinske Amerike i Kariba, prvu crnačku nezavisnu državu: Haiti. To je vreme posle 1800,
vreme prvih zavera i desanata. Španska represija pritišće Venecuelu, Meksiko, Kubu, gde Esteban u rukama policije na čudesan način izmiče smrtnoj kazni garote i biva poslat u seutsku tamnicu, odakle ga izbavlja Sofija. Miranda se sprema da oslobodi Venecuelu i 1806. doživljava poraz. O’Higins, mason kao i junaci knjige, kreće da oslobodi Čile. Bolivar mora da beži iz Karakasa u koji će se kroz par godina, posle nekoliko poraza, vratiti kao oslobodilac. Idalgo uzbunjuje Meksiko pre no što će biti streljan. Iza revolucionarne frustracije Viktora Iga, Estebana i Sofije oslikava se prva američka epopeja. (Pomislimo tu kako je ovu knjigu nadanja, nadanja uprkos svemu, Karpentijer napisao uoči drugog oslobodilačkog talasa koji je uzdrmao Ameriku.) Evo istine u koju se i Esteban na kraju, razočaran i ogorčen, uverava: malo svetlosti skupo se plaća noćima i krvlju. Amerika je sebe tražila tamo gde je nije bilo, kao i sam Esteban: u Evropi, u Francuskoj. Ona još nema poverenja u svoje snage. To je doba kada se belac sa Kube ili Haitija (kao Esteban i Sofija) oseća bližim francuskom buržuju nego svojim crnim sunarodnicima, iznurenim glađu i napornim
radom, nevidljivim iza visokih drvoreda koji okružuju krioljska imanja. Karpentijer nije odabrao doba antilske i američke istorije da bi ilustrovao opšte istine; on je ponovo stvorio jedan od
najvećih trenutaka američke istorije, njegov domet i granice, odnosno, njegov patetizam.
Jasno je da su mnogi hteli da nađu objašnjenje za ovo umetničko delo, upravo zbog toga što govori o politici i što potiče od jednog Kubanca; tome je teško odoleti… »Da li je istorija neprestano počinjanje iznova?«, piše na poleđini (francuskog izdanja) knjige, aludirajući na staru frazu (izneverene revolucije…). »Teško je čitati ovaj roman – dodaje autor komentara – a da se pri tom ne pomisli na skorašnja zbivanja.« Razumete me, zar ne? Tišina! Dobro, pa šta? Kada bismo zamolili samog Karpentijera, ne da nam da ključ svog romana (on se nalazi u samim njegovim rečima, verujemo im) nego da nam ukaže na način njegove ideološke upotrebe, kada bismo se na to odlučili…
Na kraju svoje odiseje, na brodu koji ga vodi u domovinu, prolazeći pored ušća Orinoka (vraća se iz Kajene u Havanu) Esteban počinje da misli o Zmajevom ždrelu, »tamo gde je Veliki Admiral ugledao slatku vodu uhvaćenu u koštac sa slanom još od dana Postanja«.
Potom s ushićenjem doziva u sećanje sliku Kariba, odabranog naroda, kako kroz vekove ide ka Zemaljskom raju, »obećanoj zemlji, u nekom delu Amerike, pred strmom i šumovitom obalom koja se nimalo nije izmenila od dana kad ju je gledao Isabelin i Fernandov Veliki Admiral. Esteban je mislio na postojanost mita o obećanoj zemlji (…). U bolji svet je pošao i Esteban (…) a sada se vraćao iz neostvarenog tako beskrajno umoran i uzalud tražio utehu u sećanju na neki prijatan
događaj«.
Na Kongresu umetnika i pisaca, u Havani avgusta 1961, Aleho Karpentijer je održao jedan od uvodnih govora. Tom prilikom dao je pregled svih razočaranja koja je tokom istorije uzrokovala apokaliptična, milenaristička ili, jednostavno, »amerikanistička« misao, koju su Latinoamerikanci gradili tokom dugih godina američke sudbine.
Savremena istorija daje nam pouke (…) daleko korisnije od spekulacija »kamernih« mislilaca čije se misli oblikuju prema boji stakla kroz koje gledaju stvarnost, o sudbini, o sadašnjosti i budućnosti Amerike. Otkako je Veliki Admiral u svojim divnim pismima opisao ponovo otkriveni kontinent kao univerzalni lek »protiv prokletstva zlata«, postoji težnja za mitifikovanjem Amerike, težnja za mitifikovanjem, veoma plodna i preporučljiva za poeziju i umetnost, koja je, međutim, u slučaju koji nas zanima, i suviše često služila za prikrivanje molinizma, dontakretizma onih što su iz kukavičluka ili iz ubeđenja nastojali da zaborave da nas je samo jedna odlučna revolucionarna akcija mogla osloboditi svih onih zala koje vučemo još od dana Osvajanja.
Anegdotu o Velikom Admiralu Karpentijer izlaže – podudarnost ili reminiscencija, šta mari – kada politički razvija ličnost svog poslednjeg romana{94}; tačno je da ima nečeg vizionarskog u svim njegovim junacima (tu je čak i Goja…): u Estebanu, dok sanja o tome da zapali monarhističku Španiju svojim republikanskim brošurama; u Sofiji koju, kad se pridružila Viktoru Igu u Gvajani, pokreće apokaliptična nada u uzbunjenje cele Amerike primerom revolucionarne slobode. Esteban, Viktor Ig, Sofija, svi su oni beskrajno očajni što nisu mogli da nađu veliki, čist i hladan plamen koji bi u jednom trenu očistio svet od sve ljudske prljavštine. Njihov poslednji poraz je poraz njihovih snova. No, veličina Veka prosvećenosti je u dovođenju kritike unutar same sebe. Autor ne posreduje ni tako što će se podrugljivo nasmejati, ni tako što će suditi svojim ličnostima; one izlaze iz tame jednog lepog jutra, govore, delaju, pate, vole se i mi naposletku saznajemo, od nekog pijanog sluge, da ih je jedna krvava noć odnela bogzna kuda.
»Niko im više nije znao traga, niti je iko mogao reći gde su nastali.« Viktor Ig nema čak ni tu privilegiju: od nas je ostala skrivena njegova izdaja, njegov pad, njegov opoziv, čak i njegova smrt. Rasvetljavajući naše mračne zone, ovaj roman o Americi može mnogo čemu da nas nauči o nama samima. Mi – drugi – nismo nikada ništa znali o podmuklim prepadima, o pritajenim ili osakaćenim nadanjima iz kojih se, kada su umrla, produžila naša revolucija, između Kajene i Havane, u zatvorima i na plantažama. Ima istorija koje se ne pričaju u Evropi. Mi smo, na primer, konačno proglasili da čarobni tropi nemaju druga prava do prava na svilasto šuštanje palminog lišća, na melanholične gitare, na setne melodije – na sve osim na svoju reč. Zapad ide svojim putem i ne vidi da za njegovim leđima ostaju maleni bogalji: Portoriko, Jamajka, Gvadalupe, Martinik, Haiti… Kad bi se osvrnuo, ugledao bi svoju decu: ćopavu, izmučenu, amputiranih delova tela. Neka se prošeta kroz Siudad Truhiljo ili Puerto Prinsipe, danas, novembra 1962, tamo gde protivnici gospodina predsednika Divalijea plesnive sklupčani u pravim kavezima »de la Balue« sve dotle dok dobrovoljno ne umru, ako im prethodno u tome ne pomogne telesno zlostavljanje narukvicom od koje im iskaču kosti pri laganom stezanju gvozdenog obruča oko lobanje ili ručnog zgloba, pre no što stane da tvrdi kako je srednji vek već davna prošlost u svim delovima sveta i da Vek prosvećenosti Aleha Karpentijera nema nikakve veze sa nama.
Režis Debre
III
Kod Karpentijera svaka reč ima svoje mesto i za svaku reč ima mesta, kao što na Gojinom crtežu svaka mrlja (svaki splet linija) ima svoje mesto i na svakom mestu ima neka mrlja – ili neka belina – i ništa mu se ne može ni dodati ni oduzeti. Ta čista i sjajna celina je upravo ono što pleni čitaoca
uhvaćenog u mrežu reči koja ne pada u prazno, u gusto tkanje koje obavija i uznosi, sve jače opčinjava i nijednog trena ne popušta. Nasuprot onome što se događa u takozvanim »avanturističkim« knjigama, u kojima svako odugovlačenje budi nestrpljenje, ovde je ono najlepša avantura, uživanje koje nikada ne zamara. Na taj način pejzaž poprima sopstvenu fizionomiju, postaje ličnost, možda najzanosnija od svih, koja se stapa sa ostalim ličnostima knjige, kao što kod Goje centralnu ličnost (iako se to na prvi pogled ne primećuje, jer crtež se ne podaje od prve) čine senke i svetlosti njegove beskrajne složenosti linija, istinskih reči za one koji razumeju njegovo
pismo. No, ne bi valjalo misliti da je Vek prosvećenosti sazdan samo od reči. Bila bi to teška greška. Ova knjiga je, pre svega, smenjivanje grafika, onako kako treba razumeti i Gojinu grafiku, crtež, odnosno, celokupnost linija koje čvrsto drže ideju, razvijaju je i iskazuju, vibriraju od vlastite toplote i razgovaraju sa gledaocem – u ovom slučaju sa čitaocem – obogaćujući ga.
Leonel Lopes-Nusa
Dela Aleha Karpentijera
IECUE-YAMBA-O! (Slava bogu), roman, 1933.
LA MUSICA EN CUBA (Muzika na Kubi), esej, 1946.
EL REINO DE ESTE MUNDO (Carstvo zemaljsko), roman, 1949.
LOS PASOS PERDIDOS (Izgubljene staze), roman, 1953.
GUERRA DEL TIEMPO (Rat vremena), pripovetke, 1956.
EL ACOSO (Potera), novela, 1956.
EL SIGLO DE LAS LUCES (Vek prosvećenosti), roman, 1963.
TIENTOS I DIFERENCIAS (Dodirne tačke i razlike), eseji, 1964.
EL DERECHO DE ASILO (Pravo na azil), novela, 1972.
EL RECURSO DEL METODO (Pribegavanje metodi), roman, 1974.
CONCIERTO BARROCO (Barokni koncert), novela, 1974.
EL ARPA Y LA SOMBRA (Luk i senka), roman, 1979.
LA CONSAGRACION DE PRIMAVERA (Posvećenje proleća), roman, 1981.