16. Jul 2009. godine
19:00
Naftex Stadium, Burgas
Referee: Steve Tanner (England)
Cherno More (Bulgaria) – Iskra Stali (Moldavija)
1 0
Manolov 44′
Stanislav Manolov je osjetio da mu igra desno oko, ali nije znao da li je to dobar ili loš znak. Pomislio je da nekog pozove, da pita, pomislio da pozove nju, i odmah odustao od te ideje – znao je da bi se samo još više naljutila jer bi pomislila da se šegači. A prije nekoliko dana sve je bilo drugačije, čak je pristala da sa njim ide u Burgas da gledaju utakmicu. Oko je zaigralo još jednom. Možda znači da ćemo da izgubimo – pomislio je Stanislav Manolov. Možda znači da ćemo večeras pobijediti. Uzeo je telefon. Njeno nasmijano lice ga je gledalo sa displeja. Stanislav Manolov je gledao to lice i mislio: ako se stvarno naljuti i ostavi me, napusti sve, šta onda. Stanislav Manolov se začudio i nasmijao. Ne zbog mogućnosti njenog odlaska i raskida, već osjećajem potpune ravnodušnosti na tu pomisao. Potpuno mu je bilo svejedno.
Pomislio je: mora da me mamurluk od sinoć još drži.
Pomislio je: kog ću vraga sam na utakmicu, još mamuran. Bolje da gledam TV i skuvam supu.
Da je neko u tom trenutku rekao Stanislavu Manolovu da će njegova djevojka, koja ne podnosi fudbal, ići na utakmicu i da mu je rekao šta će raditi te noći poslije utakmice, samo bi odmahnuo rukom. I opet bi se začudio i ne bi sam sebi povjerovao koliko mu je svejedno.
– Ne znam. Ako ga ostavim ne znam šta će biti sa njim – rekla je Milena Lazarov prijateljici u plažnom baru.
– Koji je sada razlog?
– Ma opet fudbal. Kada ovi izgube ne želi da razgovara po tri dana. Kreten. Kaže: kažnjava sebe. I to da samo navija za jedan klub, ima favorite u svakoj zemlji, svaka utakmica je stres…A sa druge strane i seks nam je postao monotan do krajnosti…
– Svi su ti oni kao na kalup.
– Ma laž je da samo o seksu misle. Ili ne! Možda nije laž. Možda misle, ali ništa ne rade.
Milena Lazarov i njena prijateljica su se nasmijale.
– Hoćemo li još po jedno? – pitala je Milena i pozvala konobara.
– Ponekad pomislim da mi treba neko, neki muškarac, koji će da me, da me, znaš, ono, dobro. Ne znam. Napeta sam, danima. Ne znam šta mi je – rekla je Milena Lazarov. Konobar je donio pivo.
– Još jednom da se okupamo i idemo – rekla je njena prijateljica – A poslije toga, imam za tebe zanimljiv predlog. Fudbal je u pitanju, ali…kako da kažem..na avanturistički način…
– Večeras, na utakmicu? Važi. Ko vozi? Ok. Dogovoreno.
Okrenuo se i rekao:
– Večeras sa dvije idem na utakmicu.
– Da ti nije mnogo?
– Ne – rekao je Georgi Petkov i nije slagao. Sve svoje vrijeme, novac, strpljenje, snagu i ljubav trošio je samo na jedno: žene.
– Sa ovom jednom sam bio, a i ova druga je interesantna.
– Kako postižeš sve to oko žena? – pitao ga je prijatelj.
– Jednostavno, volim ih, i one to znaju – rekao je Petkov.
…
Georgi Petkov je samo slutio šta će se desiti te večeri. Dok je vozio, djevojke su se smijale i pile pivo, i već je uživao razmišljajući različite scenarije nakon utakmice. Unajmio je apartman u Burgasu, jedna od djevojaka je znala da će prenoćiti, druga još uvijek nije. Saznaće nakon naše pobjede i slavlja – mislio je Petkov.
…
Kada su igrači izlazili na teren sačakao ih je aplauz i pjesma, a Georgi Petkov je zagrlio jednu od djevojaka i šapnuo joj:
– Ako pobijedimo vodim vas na jedno posebno mjesto.
Djevojka se nasmijala:
– Znam ja šta ti hoćeš – rekla je.
– I? – pitao je Georgi Petkov i nasmijao se.
Djevojka je ponovila.
– Znam ja šta ti hoćeš.
Stotinu dvadeset pet kilometara sam vozio od Varne do Burgasa i gledao lica drugih vozača i suvozača i razmišljao o čemu li, oni, dok voze ili ih voze, misle. Pomislim da je fantastično da se ostaci Rimskog carstva nalaze od Crnog Mora i Varne, do Atlantika i Kadiza, od Hadrijanovih zidova do Niša i grčkih ostrva. I mogu da vidim i te Rimljane i Atilu, i Konstantina IV, i opsadu 1201, i bitku 1444, i Crvenu Armiju 1944, i luku i ljude i zastave i pincete i nožne prste i morske ribe. A opet izaberem poljubac dvije djevojke i muškarca koji to gleda, gol Manolova i visoko dignute ruke momka koji shvata da je, kada zaigra desno oko, to dobar znak. Izaberem i mogu da gledam, koliko hoću, da ne brojim minute, da izgubim pojam, da se zabrojim i sa vremenom i sa vječnošću, da ostanem tako, fasciniran i srećan.
(Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu)