“Voda je tiho pljuskala pored pecaroša, a ja sam seo kraj njih i gledao. Zaista se ni meni nije nimalo žurilo, kao ni njima. Kao da sam došao u doba, možda u godine, kad čovek dobro zna šta gubi sa svakim časom koji prolazi. Ali još nije stekao snagu mudrosti potrebnu da se zaustavi u mestu na putu vremena, a i kad bi se zaustavio, ne bi znao šta da radi bez ludila napredovanja, koje ga čvrsto drži i kojem se divi od najranije mladosti. Već se ne ponosi toliko svojom mladošću, još ne sme javno da prizna da je mladost možda samo to – zaletanje ka starenju.
U svojoj bednoj prošlosti otkriva toliko smešnog, toliko prevare i lakovernosti, da mu dođe da stane u mestu i prestane da bude mlad, da sačeka da ga mladost pređe, da joj vidi leđa dok odlazi, da gleda za čitavom jednom taštinom, da ruku stavi u njenu prazninu, da je još jednom vidi kako prolazi ispred njega, a onda da i sam, siguran da je njegova mladost otišla, mirno krene na svoju stranu, lagano pređe na drugu obalu vremena i sagleda kakvi su zaista ljudi i stvari.”
Luj Ferdinand Selin
Putovanje na kraj noći
Priredio:
Stefan Cikić