Kad sam se probudio, nisam imao pojma gde se nalazim. U dnu beše zatvoren prozor, a kad sam se okrenuo na drugu stranu, pred očima mi iskrsnuše isto tako zatvorena vrata. Ispod njih se uvlačila svetlost svitanja. Kroz pukotine zamandaljenog prozora provlačila se ulična svetlost i pravila šare po zidu. Čuo sam korake ljudi koji su hodali pločnikom, a malo zatim sam video na zidu njihove senke. Prvo su se približavali koraci, a zatim bi senke narastale; onda su se udaljavale sa prozora, odlazeći u ritmu hoda, sakrivajući se u najmračniji ugao, dok bi se zvuk koraka gubio na ulici.
Sedeo sam u krevetu i najednom se prisetio da je otac prethodne noći otišao na dalek put i da sam spavao kraj majke. U sobi je još bio krevetac moga brata. On i ja smo zajedno spavali u drugoj sobi, ali majka nas je sad premestila u svoju da budemo uz nju i da smo joj pred očima. Mom bratu je bilo četiri godine i već je bio veliki, iako je spavao u krevecu: imao je četiri godine i spavao u krevecu jer nije imao druge postelje. Sad nije bio u krevecu i koračao je pravo, ali dok je bio u krevecu, morao je da se skuplja kad spava i ja sam se plašio da će zauvek ostati tako zgrbljen, ali se majka na to nije mnogo obazirala.
Ustao sam i otvorio kuhinjska vrata. S vazduhom je ušao i prijatan miris vlažne zemlje, rose i oporog dima nagorelog drveta. Majka je upalila sveću i u piramidu ređala drvca za potpalu nad parčetom hartije u peći. Seckala je drvca kuhinjskim nožem, a brat se igrao u dvorištu. Seckao je nožem drvca i zabijao ih u vlažnu zemlju, praveći kao neku ogradu.
– Je l’ ustala spavalica? – nežno je pitala majka, dok je sipala vodu u umivaonik. – Operi se.
Upola pospan, upola budan, umio sam se i seo na šamlicu kraj stola. A iznad njega, na zidu, visila je jedna slika, u stvari samo litografija zalepljena na tvrdom kartonu. Otisak je prikazivao palatu na vodi. U levom delu palate bila je postelja na kojoj je spavala gospa umotana u vrlo oskudnu, prozirnu odeću. A nad njom se povio neki crveni tip s repom, koji je na vrhu imao strelicu, i sa šiljatim kopitima – nešto kao đavo, ali ne baš sasvim. Nešto je i pisalo. Ja sad znam da je palata zacelo predstavljala neki venecijanski zamak, a da je crveni gospodin bio, u stvari komarac. Natpis je bio na engleskom i manje-više je pitao: Do you want to SLEEP?10 Pominjao se neki preparat koji je samo kratkim pritiskom na dugme uništavao crvenog đavola-komarca. Provodio sam u kuhinji čitave sate piljeći u sliku, pokušavajući – hipnotisan – da proniknem u značenje natpisa koje mi je, ipak, uvek izmicalo.
– Dođi-da-viš – pozvao me je brat iz dvorišta. Odoh tamo.
Završavao je maleni kružni bedem sred koga se nalazio crveni rak. Izvlačio se iz jedne kartonske kutije prepune kamenja. Sedoh kraj njega.
– Kako si to napravio?
Nije mi odgovorio. Samo mi je na svom dlanu pokazao dva rakova pipka i tek tada sam shvatio da je rak bez njih – potpuno razoružan bez svojih klešta. U njegovim staklastim očima ipak se video gluvi prekor koji je pokazivao tegleći svoje taljige kao da očekuje neku bolju priliku za osvetu.
Majka me je pozvala. Zamolila me je da odem da kupim hleba. Iziđoh iz kuće i smesta me obuze ono nemirno osećanje slobode koje sva deca osete na ulici. To pomešano osećanje straha i veselja pred širinom prostora: otvorene, široke ulice, nedostižni nebeski svod, ogromna svetlost i vazduh, taj neopisivi vazduh mesta, nezamisliv za ljude iz grada. Polako sam koračao dva ugla do pekare i ne sretoh nikog na ulici. Na povratku sam nabasao na Fernandita pred njegovom kućom.
Stao je pokraj mene.
– Hoćemo li danas da se igramo razbojnika? – upitao me je.
– Ne mogu.
– A zašto?
Nisam hteo da mu sad objašnjavam kako ću izići s majkom. U selu se nije baš suviše lepo gledalo na dečake koji s mamom idu u posete.
– Ne mogu.
– Ama, zašto?
– Moram da idem s majkom.
Ni na kraj pameti mi nije bilo da gledam u Fernanditovo razočarano lice, pa sam zato krajnje pažljivo počeo da šutiram jedan kamičak. Fernandito je u tišini išao kraj mene i zaustavio se na kućnom pragu.
– Sačini li pismo? – upitao sam ga tek da promenim temu.
– Još ne. A ti?
– Noćas.
– Ja se ne žurim. Sve u svemu, svake godine mu iziđe na isto: ja tražim jedno, a on mi donese drugo.
Fernandito je uvek kukao da mu Deda Mraz ne donosi poklon koji je od njega molio. Ako je poželeo revolver, donosio mu je rukavicu i loptu; ako je tražio kaubojsko odelo, dobijao je kamion na kanapu; umesto stolarskog alata – kolica. Ja nisam mogao da se požalim. Moji pokloni su skoro uvek bili u skladu sa mojim željama; bolje reči, poklapali su se.
– Ja sam već napisao svoje pismo i zapečatio ga. Napisao sam i za brata.
– A šta si poželeo?
– A, to nikako, moj gospodine! To ti neću reči.
– A tvoj brat?
– Ni to. To je tajna. Čak ni moja mama to ne zna!
– A zašto, moliću lepo?
– Prosto zato jer je tajna.
– Dobro, dobro, stražaru jedan – reče i ode sav besan.
— ’Ej, bre, čuj – doviknuo sam mu – ’ajde sutra da se igramo, važi?
Ali on je već bez odgovora nestao iza ugla.
Kad sam stupio u kuću, širom sam otvorio prozore, a vrata ostavio odškrinuta. Zaključao sam ih samo malom rezom na lancu. Uputio sam se ka kalendaru i otcepio listić prethodnog dana. Preda mnom je iskrsnula brojka, datum: 30. decembar. Podigao sam još dva listića i pročitao: Nova godina. Deda Mraz donosi poklone deci. Vratio sam kalendar na mesto.
Tu negde oko jedanaest, majka me je poslala da kupim stvari za ručak i, kad sam ušao u radnju, zatekoh tamo grdan svet. Svi su slušali kako Evansio, visok, snažan mladi mulat koji je uvek o svemu pričao, drži govoranciju. Sadašnja tema mu beše mogućnosti trgovine za Novu godinu. Prvo sam pomislio da je Evansio izmolio od Deda-Mraza radnju ili bar piljarnicu. Ali sam, kako je razgovor odmicao, tu pomisao odbacio. Evansio je pričao o drukčijim, čudnim trgovinama.
– ’Ajd’ sad, da vidimo: grdno može se proda, jerbo klinci vazdan nešto traže, a matori im uvek kupuju, e, a kupnju pre ili docnije uvek valja platiti…
– Jer i one što i’ ti praviš, a Evansio? – zapitao ga je Saralegi, gazda od radnje.
Narod se nasmejao, a i ja se nasmejah, mada ništa živo nisam shvatio od onog što su govorili. Iskoristio sam što je Evansio začas ućutao da zatražim svoje porudžbine. Pre no što sam pročitao celu listu, Evansio je ponovo došao do reči.
– Pa da, Sara, i moje isto tako… Samo će one da dođu malo posle, čim mi se jave iz centrale. Ono što ti ja pričam, gospodine moj, to je da su Deda-Mraza izmislili trgovci. Ko, bre, ćari od tog dana? Ja sigurno ne…
Još je pričao, i onda kad su mi sve porudžbine već natrpali u papirnu kesetinu.
– Moja mama kaže da zapišete koliko sam dužan – kazao sam prodavcu. Dečko je ponovo uzeo moju kesu i kazao mi:
– Pričekaj.
Otišao je do Saralegija i s njim istiha popričao. Saralegi me je pogledao, a ja nisam mogao da izdržim taj pogled. Okrećući se prodavcu, potvrdno je klimnuo glavom, dok su mu se usne micale.
– Don Pepe kaže da poručiš svojoj mami… Ali, mani, kaži samo da je sve u redu.
Nameravao sam već da krenem, ali sam morao da prođem ispod ispružene Evansijeve ruke. On je još nagvaždao o istom.
– Premda ne dižu tarapanu, ti klinci, bre, uvek nešto traže… – i zastade da me ispitivački odmeri.
– Aj’ baš da vidimo, šta si ti tražio da ti donese Deda Mraz?
Pokušao sam da u mislima skontam nešto što bi najmanje imalo veze s onim što sam stvarno tražio, ali da ipak liči na poklon.
– Opremu za bejzbol.
– Vi’te: opremu za bejzbol. To ti, brat bratu, vredi oko pedeset, ne računajući sve drugo što ti padne na pamet, a? Pa eto ti sad: jednu opremu za bejzbol za ovoga, onaj drugi bi, opet, hteo bicikl, a onaj…
Posle ručka smo ja i brat malo odremali. Majka nas je probudila oko četiri, okupala nas i presvukla u čistu odeću. Otišli smo s njom u posetu očevom stricu koji je bio prepun para, ali nije mario ni za decu, ni za žene, niti za rođačke posete.
Celim putem majka nije prestala da nas preslišava kako da se ponašamo, šta ne smemo da radimo, gde da sednemo, kad da ustanemo da zatražimo blagoslov. Išli smo ulicom koja je vodila oko sela i ne bi se moglo da je bilo zima. Duvao je mlaki, mirišljavi vetar koji je dopirao s mora, a drveće je stremilo prema bledom, blistavom nebu. U daljini, u zalivu se belasahu jedra dvaju-triju jedrilica koje seku plavu, tamnu vodu poput peraja besprekorne ribe. Sve vreme puta, na moju sreću, nisam opazio ni Fernandita niti bilo kog drugog klinca iz kraja.
Majka je pokucala na vrata uz grdno poštovanje, kao da nije sigurna da li je uopšte čuju. Da ne bi morala opet da zakuca, nervozno nas je ščepala za ruke. Kad je čula da unutra počinju da s vrata skidaju zasune, veoma tiho je procedila kroz stisnute zube:
– I upamtite!
Ušli smo. Već sam se zapitao kako neko u tolikom mraku može da hoda, kad ti moj braca nalete na jednu stolicu i s treskom je obori. Po bracinom ječanju koje sam odozdo začuo, shvatih da mu je majka prišila zaušku. Seli smo u salon s glomaznim nameštajem, pretrpanim bakarnim i kožnim ukrasima. Već dva meseca nisam video strica i pitao sam se nosi li još prosedu bradu, prepunu mrvica hleba. Kad sam ga video poslednji put, upravo je bio ustao od jela i digao se od stola s bradom prepunom mrvica. Prišao je da me poljubi u čelo i posle sam na kosi danima osećao taj zadah na duvan i crveno vino. Bar mi se tako učinilo, jer sam te nedelje tri puta terao majku da mi pere kosu.
Noseći svoje ogromno telo, stric je iskrsnuo iza jedne zavese, crne kao i cela soba, i krenuo prema nama. Mora da se nasmešio, ali se od guste bradurine ništa nije videlo.
– Dobar dan, Marija – kazao je.
– Dobar vam dan, don Marjano – kazala je majka.
Nas dvojica smo raširenih ruku pohrlili k njemu i uglas povikali, podjednako u strahu od starog strica kao i naša majka:
– Blagoslov, striko!
– Neka vas Bog blagoslovi, rođaci – rekao je stric Marjano, dok mu je glas odjekivao.
Pogledao sam majku i opazio da me netremice namršteno gleda, pa se upitah šta li smo sad to zabrljali. Smesta se prisetih da smo zaboravili da kažemo »dobar dan« pre no što mu zatražimo blagoslov.
– A takođe i dobar dan, striče – rekoh.
Služavka nam je dala vode i odvela nas pozadi u kuhinju. Baš tada je moj brat spazio plehane kutije.
– ’Ej, a ovi plehani točkovi, za šta su oni? – upitao je.
– Za pacove – odgovorila je vrlo naduveno služavka, kao da je ona izumitelj čitavog sistema.
– Je l ‘da tamo spavaju? – s grimasom zbunjenosti je opet pitao moj brat.
– Ma ne, da ne požderu svu klopu, imbecile – odbrusila mu je služavka.
– Ne govorite tako mom bratu – kazao sam joj – jer ću vas tužiti striki-Marjanu.
Služavka je pobesnela, jer njena nije bila poslednja, ali odjednom postade krajnje ljubazna:
– Hoćete li da jedete malo slaninice? – upitala nas je, ali kad smo joj veoma obradovani rekli da hoćemo, odgovorila nam je, s najzverskijim, zlim osmehom koji sam ikad ugledao na licu jedne žene:
– E, pa onda je kupite!
Kad smo se vratili u salon, majka je već bila na nogama.
– Zar već krećemo? – upitao je moj brat.
– Da, već idemo – kazala je majka.
Pozdravila se sa stricem, koji je i dalje sedeo.
– Onda, do sutra, don Marjano, i mnogo vam hvala.
– Nema na čemu, Marija. Na usluzi sam. Izvini što ne ustajem, ali me mnogo bole noge.
– Ništa se vi zato ne uznemiravajte. Deco! – i tim rečima je htela da kaže da treba da se oprostimo.
– Striko, blagoslov!
– Nek’ vas Bog blagoslovi, još jednom.
– U zdravlje – rekli smo ovog puta nas dvojica.
Napolju je već gotovo pao mrak i ulica se ispunila purpurno-ljubičastom bojom.
Prošetali smo selom da vidimo izloge prodavnica prepune igračaka. U svakoj od njih, moj brat je pronalazio i krišom mi pokazivao ponešto, što je dodavao svojem spisku želja. Kad smo pošli nazad, kući, susreli smo Blankarosu, jednu razvedenu očevu rođaku. Šetala je sa sinom. Uvek je brbljala tako da sam morao dobro da joj zagledam usne kako bih video da ih stvarno miče. Uz priču je stalno otvarala i zatvarala oči i pravila svakojake grimase manje-više u skladu sa glasom. Majka je govorila da je vrlo blagoglagoljiva.
– Šta, već se vraćate iz šetnje? Zacelo gledate igračke. Jao, sestro, i ja sam izvela mog malog koji me je načisto izludeo – da baci oko na igračke, da mu ih pokažem, da odabere koje mu se sviđaju, pa ću ja onda da vidim pošto su…
Tu je, izgleda, moja majka čula nešto ružno jer nas je brzo pogledala, uhvatila Blankarosu za ruku i upiljila se u nju:
– Hej, stara – rekla joj je. – Pazi, molim te.
Blankarosa joj se nasmejala onim svojim gugutavim glasom:
– Au, ’ćeri, pa zar ti, bre, još uvek mlatiš praznu slamu?
Pitao sam se koju to slamu mlati moja majka, ali nisam mogao da tome posvetim neku posebnu pažnju, jer se Blankarosin sin mnogo ružno kezio mome bratu, pa sam mu prišio jednu šljagu.
– Ali, deco, šta je to sad? – rekla mi je majka. – Samo da dođemo kući, pa ćete videti svoga boga!
– Ma pusti, nek’ se klinci mlate, zato su se i rodili muški – rekla je Blankarosa i dodala: – Ali, to da, stvarno tako mislim. Ja ne mogu sebi da objasnim kako ti, uz ideje koje ima tvoj muž, i dalje živiš s takvim glupostima.
Majka beše ljuta, ali i poprilično ojađena.
– Dobro, dobro, Blanka – rekla je najzad – moram da te napustim jer mi sad valja spremati večeru.
– Jao, bre ’ćeri, al’ ti robuješ. Sad kad dođem kući, samo ću da mu otvorim konzervu s kobasicama, a ovaj braca ima da ih smaže s galetama sve u šesnaest i gotova priča – i to su bile njene poslednje reči, jer se majka već udaljavala.
Sutradan – 31. decembra – zatekoh majku ujutru veoma brižnu. Pitao sam je da li smem da odem da se igram kauboja. Pustila me je, ali kao da nije ni čula šta sam joj govorio. Tek kad se brat javio da bi i on pošao, rekla je:
– Dobro pazi na njega.
– Ali, mama, on je suviše mali.
– On ti je brat i želi da pođe s tobom.
– Ali, kad god ga povedem, ne mogu da se igram.
Uvek izgubim jer on izviruje kad se sakrijemo i stalno me odaje.
– Povedi ga ili ni ti ne ideš.
– Dobro, ’Aj’mo, lešinaru!
Celo popodne smo se igrali i nijednom nisam pobedio. Brat je stalno provirivao iz zaklona i iz svog »pištolja« – dve daščice ukucane jedna za drugu pod uglom – pucao na sve strane. Ja baš nisam ponajbolje znao šta mu to dođe lešinar, ali sam mu video sliku na razglednicama životinja koje sam nekad skupljao i nikako nisam mogao da se otarasim poređenja šije lešinara sa slike i vrata moga brata koji se tegli iza svakog zaklona. Vratili smo se kasno i bili smo umorni.
Stigli smo kući, jeli i bez kupanja se prućili na pod preko nekih jutanih džakova da uhvatimo bar malo svežine koja je pirkala iz dvorišta preko puzavica i krotona nagoneći visoko žbunje ribizle na žamor, donoseći slatku, pikantnu aromu kozje krvi i pucketanje stabljika i – još iz veće daljine – šum mora i povremeno kreketanje žaba u cisterni. Svež vazduh mi je strujao preko lica i ja sam sklopljenih očiju sanjao o igračkama koje će mi doneti Deda Mraz. To je onda bila još tajna, ali samo za Fernandita; jer kome reči šta piše u pismima ako ne piše ništa? Istina je da sam ih napravio, zapečatio i čuvao, ali su papiri u kovertima bili prazni. Slutio sam da ove godine Deda Mraz neće moći da donese bogzna koliko stvari, pa sam zato ostavio prazne papire u pismima. A sami darovi kasnije da popune praznine.
– Nemoj da zaspiš, hoću s tobom da razgovaram – rekla mi je majka dok me je drmala za rame. Uznemiren sam se uspravio.
– Šta je?
– Ne boj se. Nije ništa rđavo. Dođi ovamo – i odvede me u drugu sobu.
Posadila me je pokraj sebe, na staru sofu od trske.
– Sad, kad ti je brat zaspao, želim da s tobom popričam.
Zastala je. Činilo se da ne zna kako bi dalje.
– Ti si već velik momak, zato ti ovo pričam. Šta ti misliš, zašto smo išli u posetu ujka-Marjanu, koga nikad ne obilazimo i koji baš ne ludi od želje da nas viđa?
Dete zna više nego što odrasli pretpostavljaju, ali poznaje i dvostruku igru i svoju ulogu u njoj.
– Ne znam – rekoh – Pretpostavljam, ali nisam siguran. Valjda da ga molimo za pare?
– Tako je: da ga molimo za pare. Ali, ima još nešto. Tvoj otac se zaputio nadaleko da potraži posao i sva je prilika da ga brzo neće naći. Ja želim da mi pomogneš u kući; da mnogo ne prljaš svoju odeću, da me slušaš, da čuvaš svog bracu… I još nešto: dok tvoj otac ne nađe posao, ne može da nam šalje pare, pa ću ja da perem i peglam. Treba da mi odnosiš i donosiš te stvari.
Puklo mi je pred očima. Verovao sam da će mi ona reči nešto drugo, a samo je tražila da joj pomažem.
– I još ima
nešto: moraćeš često da ideš u kuću ujka-Marjana, mada to baš
ne voliš. On će nam slati svoje stvari na pranje.
– Ma, u
redu, ići ću.
– Upamti da po njih odlaziš preko zadnjeg trema, a nikako na glavna vrata i da rublje tražiš od služavke.
Majka je nastavila da mi daje instrukcije i kad sam zapazio da ih više puta već ponavlja, osetih kako mi usred stomaka raste nekakav bezdan: ona je pokušavala da mi još nešto kaže, ali nije mogla. Najzad je zastala.
– Slušaj me, sine: ono što ću ti reči mučno je. Neće ti se dopasti i nikad to nećeš zaboraviti – i tu je zacelo bila u pravu.
– Sećaš li se, sinko moj, šta sam juče pričala s Blankarosom? Da…? Jesi li nešto shvatio?
– Pa da; da mi jedemo bolje od njene dece.
Moja majka se bolno nasmešila.
– Još uvek si veće dete nego što sam mislila. Nije to…, ovo se odnosi na Deda- Mraza. Najzad: još od samog početka sam video kako se to primiče. Šta li će biti?
– Na Deda-Mraza?
– Da, sinko, na Deda-Mraza. Zar nisi razumeo da je ona pokušavala da vam kaže kako Deda Mraz ne postoji?
To nisam shvatio, ali sam zato počeo da shvatam šta to moja majka drži u rukama. Uzela je vazduh.
– Eto tako: ona je to uradila bez zlobe, iz čiste brbljivosti, kakva je već, ali ja to činim iz nužde. Silvestre, Deda Mraz ne postoji!
I to beše sve što je rekla. Ne – još je ona pričala, ali ja ništa više nisam čuo.
Osetio sam bol, gnev, spopala me želja da zaplačem i uradim nešto stvarno opako. Osetio sam kako su smešni samo bili njeni napori da me podseti da piljim put neba ne bih li pronašao put kojim će Deda Mraz doći na zvezdama. Moja majka nije prestajala da govori, a ja sam je samo netremice gledao i video kako plače.
– Sinko moj, sad ću te zamoliti da mi nešto učiniš: uzmi ovaj novčić i sutra ujutru kupi sebi i bratu po jedan jevtini poklončić da ga pričuvamo do pravog trenutka. Braca ti je još suviše mali da bi razumeo.
Baš tako ili nešto tome slično beše poslednje što je rekla, a onda je dodala: »Dete moje«, ali sam osetio da nije iskrena, jer se te reči više nisu na mene odnosile. Ja više nisam bio dete. Mom detinjstvu je upravo bio došao kraj.
Ali lekcije licemerja čovek uči vrlo brzo i život teče dalje. Mnogo godina je još nedostajalo dok zaista nisam postao čovek, pa sam morao da se pretvaram da sam još dete.
Kad sam se sledećeg dana vraćao iz radnje, susretoh Fernandita. Pod miškom sam nosio par plehanih sablji u kanijama i jednu sviralu – sve u svemu 60 sentavosa. Priđoh Fernanditu, koji se pravio da me ne vidi.
– Čuj, Fernandito – rekoh mu prijateljski – prijatelj više vredi od jedne tajne; kazaću ti šta sam tražio od Deda-Mraza.
Pogledao me je ozareno, sa širokim osmehom.
– Hoćeš li!? Kaži, kaži mi – šta?
– Ratničku sablju!
I da bih što više upotpunio nedozrele kretnje, zauzeo sam pozu ratnika sa sabljom u ruci, razbarušene kose i lica koje se krivi u pobesnelu grimasu.
Giljermo Kabrera Infante
(Kuba)
Osim Aleha Karpentjera i Hosea Lesame Lime, nijedna istorija hispanoameričke nove književnosti ne zaobilazi ime Kubanca Giljerma Kabrere Infantea, pogotovu njegov širom sveta slavan roman Tri tužna tigra. Rođen 1929. godine na Kubi, Kabrera Infante je sa nepunih osamnaest godina počeo da se profesionalno bavi novinarstvom, a zatim i kinematografijom. Osnivač je kubanske kinoteke, imao je mnoge ugledne funkcije, a bio je i direktor filmskog instituta Kube, glavni urednik nekoliko časopisa i diplomatski službenik.
Godine 1960. objavio je jednu od najboljih zbirki pripovedaka kontinenta, Kako u ratu, tako i u miru, odakle je i ovde svrstana pripovetka. Bavi se veoma često socijalnim i omladinskim temama, mada nije isključivo pisac za omladinu. Od 1965, kad je dao ostavku na diplomatsku službu, živi i radi u Londonu, gde proučava masovnu kulturu, piše oglede i proučava lingvistiku.