Običan čovek teži da očuva svoje ideje i konvencije. Ali najgori konzervatizam jeste onaj koji stvara pobedonosna revolucija: konzervatizam koji joj prethodi je neodlučan, prošaran pukotinama, pomirljiv; ne veruje u nove ideje, ali ni u stare nema previše poverenja. Naprotiv , kada neka revolucija pobedi, uspostavlja se nov i krut sistem konvencija koji je veoma opasno dovoditi u pitanje; u političkim revolucijama, odvajanje od pravoverja se plaća životom ili slobodom; u revlolucijama u misli, plaća se podsmehom ili optužbama za ludilo.
Čovek je privržen pobedniku. Zato, kada priprema neki revolucionarni pokret, ili kada propadne, njegovi ljudi su razbojnici (kada je u pitanju politika) ili ludaci (kada je u pitanju misao). Ali ako pobedi, onda su to preteče i geniji. Nad istim čovekom bi tako mogao visiti natpis okačen prkeo mosta, koji jednog trenutka glasi “patriota”, a drugog “razbojnik”, već u zavisnosti od toga da li bi ga prešao pre ili posle revolucionarne kolone.
Simptomatično je videti kako se vladaju slabi ljudi – što će reći, većina, prilikom velikih potresa. Kada je Robert Majer (1814-1878, nemački fizičar i lekar) predstavio svoje ideje o očuvanju energije, profesor Pogendorf (1796-1877, nemački fizičar), slavni filistejac, nije hteo da objavi njegovu raspravu, jer je smatrao da taj čovek nije upoznat sa šta ja znam kojom fizičkom formulom, a pri tom je i lud. Takvo zvanično odbacivanje je opasno svuda, ali je u Nemačkoj bilo ubistveno. Majer je bio zatvoren u ludnicu, gde je pokušao da se ubije. Kada je lord Kelvin sa drugim engleskim fizičarima vratio ugled idejama nemačkog lekara, načelo se konačno pretvorilo u jedan od stubova morene nauke, ali i u novi fetiš. Svakako, nišči duhom su od tada postali najžešći branitelji koji se podsmevaju novim Majerima, kad se tu i tamo pojave.
Čovek je konzervativan. Ali kada takva težnja oslabi, revolucije se pobrinu da je obnove.
Ernesto Sabato
Pojedinac i Univerzum