Every linguistic theory is unsound.
(Joyce, Scribbledehobble)
Previnaverovodilaštvo je izraz kojim smo se već poslužili da označimo singularan slučaj invencijskog prevođenja – Vinaverovo prevodilaštvo, za šta je najbolji primer prevod Rablea iz 1950. Posmatran iz onoga što se može označiti kao školska, tehnička, mašinska ili gramatička perspektiva, taj prevod na mnogo mesta odlazi preko – preko dopuštenih kanona prevođenja.
U pitanju je, očigledno, jedna sasvim drukčija poetika književnog prevođenja na koju se oslanjao Vinaver u svom ogromnom zadatku prevođenja Rablea, poetika koja računa na invenciju u prvom redu. Vinaver je to sažeo u jednom svom spisu povezujući Rablea i Džojsa: “Izvesne tajne Rableovog izražavanja postale su mi mnogo jasnije tek prilikom proučavanja Džejmsa Džojsa, savremenoga genija, koji je donekle srodan Rableu kao genije jezika. Tek kod Džojsa pružila mi se odgonetka kako mora da oseća čovek koji se isključivo igra ne samo rečima već samom igrom u igri reći, samom idejom govora, kao načina da ljudi između sebe opšte i da se sporazumeju… Nešto obratno u antičkom stremljenju da reč i oblik budu neprikosnoveni. Rable, genijalniji, pregledniji, takođe menja reči i oblike pod naponom čuvstva i misli… Čuvstva i misao postaju jači od jezika i njegove utemeljenosti! Kako to da izrazim u našem govoru, koji zastaje pred grehom protivu uspomene jezičke ispravnosti?”1
U “previnaverovodilaštvu” – invencijskom prevođenju – prevodilac je pred dvostrukim zadatkom: da se prema ideji “jezičke ispravnosti” postavi kao prema “uspomeni”. Taj stav ima svoje posledice: jezik, njegova reč, njegov oblik, nisu više neprikosnoveni; sama ideja jezika, ukoliko se ispravnost (vrednost koja kontroliše istinu) uzme kao “uspomena”, a ne više kao regulativno merilo, koja istorijom, a iz nje i prezentom, vlada tako što nalaže da je jezik tu “da ljudi između sebe opšte i da se sporazumeju”, sama ideja jezika kao sredstva sporazumevanja stavlja se u stranu. Ova druga posledica je već krupna. Naime, ukoliko jezik više ne služi sporazumevanju (razumevanju koje, računajući na zajednički okvir ili vidokrug, ostvaruje prenos smisla), čemu onda jezik dalje uopšte služi? Izgleda da ne služi više ničemu.
Odnosno, i tačnije, jezik uopšte prestaje da služi, prestaje da bude (ili da se posmatra kao) sredstvo, sredstvo prenošenja, i od poslušnog prenosnika prerasta u entitet s izvesnom samostalnošću, autonomijom, neprozirnošću. Kad jezik postane autonoman, koja su njegova pravila? Takođe, izgleda u prvi mah kao da jezik, koji je postao autonoman, i nije više puko oruđe komunikacije, ima za posledicu mogućnost nerazumavanja (ako on ne služi tome “da ljudi između sebe opšte i da se sporazumeju”, izgleda kao da može da posluži nesporazumu, nerazumevanju, umnožavanju šuma).
Drugi zadatak “previnaverovodilaštva”, pak, nije da umnoži nesporazume. Sa stanovišta prema kojem je jezik prestao da bude ono što služi, Vinaver izvodi i poslednje konsekvence: jezik jednako ne služi ni razumevanju, kao što ne služi ni nerazumljivosti. I jedno i drugo pripadaju jeziku, govor generiše nesporazume kao i prenos razumljivog smisla, ali je on sada izvučen iz makaza (neRazumljivosti, a time i iz sučeljavanja (ne)istine. Njegova uloga je drukčija: jezik se sada “igra ne samo rečima već samom igrom u igri reči”. Kao što je u prvom slučaju (odustajući od instrumentalističkog shvatanja jezika) Vinaver konsekventan, tako je u drugom slučaju (prihvatajući invencijsku teoriju jezika) on strog: jezik se “igra ne samo rečima već samom igrom u igri reči”. Jedno je, kao da poručuje Vinaver, kad se jezik igra rečima, svojim činiocima, a drugo, i to u načelnom vidu, kad se igra i samom “igrom u igri”, koja je njegova suština. Protiv instrumentalističkih teorija jezika Vinaver je često pisao, i u Jeziku našem nasušnom (1952), i u nizu svojih ogleda, ali vinaverovska lingvistika tek treba da dobije svog tumača. Dotle, pokušajmo da, u ključu previnaverovodilaštva, dokučimo makar šta bi ova ideja “igre u igri” mogla značiti i u kakvoj je vezi sa problemom invencije.
Najpre, kad se jezik više ne posmatra kao instrument, već mu se uloga razmatra sa stanovišta koje je izvan tradicionalne opreke razumevanja i nerazumevanja ili istine i neistine, polje koje se time otvara jeste u neku reku transcendentalno. Jezik sada nije oruđe, on je vreme-prostor za invenciju: i to ne samo za jednu invenciju, već za takvu koja će nizove drugih invencija učiniti mogućnim. Taj invencijski uslov mogućnosti i nazivamo transcendentalnim. Međutim, u isti mah je taj uslov “prazan” – nije reč o transcendenciji koja nameće unapred neko pravilo, niti zadaje neko središte, niti nekim subjektom projektuje mogućne objekte. U svojim tekstovima o jeziku Vinaver će ovu transcendenciju odrediti imenima potencije, govoreći o “snazi”, “silini”, “bujici”… On će govoriti u isti mah o “duhu” i o “zloduhu” jezika, očigledno još jednom nastojeći da umakne oprekama “dobrog” i “lošeg” jezika, i prepustiće se slikama jezičkog “krunjenja”, “preinačavanja”, “izvitoperavanja”.
Otuda prve jezičke pouke Vinaverove: tek s onu stranu jezika kao sredstva nailazimo na jezik kao slobodu (“eto tu bezmemu slobodu jezičnu hteo sam, pokušao sam, trudio sam se, bar donekle, da ostvarim u svome prevodu igara reči”).
Jezik nije ni “dobar” ni “loš”, on je u isti mah “istinit” koliko i “krivotvoren”, “razumljiv” i “nerazumljiv”. S onu stranu jezika, gde se otkriva “duh” i “zloduh” jezički, zadatak preuzimaju dve instance, “čuvstva i misao”. “Čuvstva i misao postaju jači od jezika i njegove utemeljenosti”, piše Vinaver. Oduvek su “čuvstva i misao”, onda kad ih teorija nije suprotstavljala već združivala, bili drugo ime za intuiciju. Ako je ideja jezika u tome da invencijski otvori polje mogućnosti za nizove invencija, intuicija ne može baratati drugim do li sintezom čulnog i duhovnog – što se, prevedeno na termine lingvistike, može kazati: sintezom oznake i označenog, tela reči i njihovih značenja. Igre reči – najšire ime ne samo za retoričke trope i figure – takođe su ime za intuiciju kao modus sinteze jezičkog tela i jezičkog smisla, time što se u njima upravo igra na razliku između to dvoje. I kao što je bestemeljnost jezičke transcendencije uslov mogućnosti invencije, tako je igra (rečima) u isti mah gradnja i razgradnja intuitivnih sinteza jezičke invencije. U tome je druga poruka Vinaverova: nijedna jezička invencija ne može se održati i kao “čuvstvo” i kao “misao” ukoliko je ne prati intuicija u njihovu privremenu, uslovnu sintezu, a to će reći, u njihovu stalnu dekonstrukciju (“reči mu se krune, preinačuju, izvitoperuju pod poplavom misaonom ili osećajnom, pod naponom nadahnuća”).
Vinaver je jedan od najvećih dekonstruktora našeg jezika (naročito i posebno kao prevodilac, parodičar, pisac pastiša, dakle – prevodilac u još jednom smislu prenošenja). To će reći i da je jedan od najvećih naših jezičkih konstruktora. Najzad, ne mogu se ni konstruisati niti dekonstruisati jezički sklopovi, jezička “čuvstva” i “misao”, bez “igre u igri”. “Igra u igri” reči sada ima značenje: postići maksimum smisla čak i iz minimuma jezičke razlike. Ako je igra reči uvek neka sinteza čulnog i misaonog, istinitog i prividnog, razumljivog i nerazumljivog itd., onda je igra u igri reči mogućna i efektivna, a uostalom i vidljiva, tek iz ponovnog uvođenja razlike između ovih jezičkih činilaca na plan iskazivanja.
U pomenutom prvom delu našeg teksta analizirah smo više takvih mesta upravo iz prevoda Rablea (poput scene u kojoj Pantagruel kažnjava Limuzena zbog krivotvorenja jezika, što Vinavera vodi u “krivotvorenje” prevoda, ili, obrnut slučaj, scene silaska u grlo – poreklo jezika – u kojem se likovi pisca, naratora, prevodioca i prevodiočevog lika za sebe, “previnaverovodioca”, uzajamno izmenjuju itd.)-i sva su ona vezana za ovu suštinsku dvosmislenost iskaza i iskazivanja, različitih planova koji se, poput nota, ne svode na intuiciju jednog zvuka, već na intuiciju invencije, koja je uvek polifonijska (ih sin-fonijska: “Sve učestvuje u simfoniji. Sve je solidarno i povezano”, beleži Vinaver).
Otuda i treće Vinaverove poruke: nije dovoljno samo igrati se rečima, već je potrebno igrati se i samom igrom – invencija obavezuje na svoje bezmerno ponavljanje kako bi od jezika-oruđa otela jezik-ideju (“da stihija jezika bude uzavrela, da bude u rezonantnom odnosu celom svojom klavijaturom, sa onim što se izvija i otima u izraz”).
“I sve raskujmo, što je Gospod skovo”, kaže Vinaverova dekonstrukcija u pesništvu i prevodu, a pravilo njene previnaverovodilačke invencije dodaje: “Sagraditi jedan svet, na osnovu podataka, koji protivureče mogućnosti ostvarenja tog sveta pisaca i kritičara. Obnova pojednostavljenog i neubedijivog realizma u srpskoj književnosti i pozitivizma u teoriji i lingvistici, sukobila je 50-ih godina ovoga veka tzv. ’’moderniste” i “realiste”, između ostalog, i po pitanju umetničke vrednosti književnog dela Laze Kostića.
Nije se samo Stanislav Vinaver zalagao za svoga Lazu. Svi su “modernisti” listom stali uz njega – Zoran Mišić, Vasko Popa, Miodrag Pavlović i mnogi drugi. Pa ipak;..
Epilog
Vinaver je rukopis ove studije predao u NOPOK (NOLIT) u leto 1952, ali je na svoju nesreću njene pojedine odlomke ranije objavio i u časopisu Književni Jadran. Već krajem septembra iste godine u Književnim novinama pojavljuje se napad Bore Drenovca “Mitomanije Stanislava Vinavera”. I mada mu Vinaver strasno i polemički vraća milo za drago u beogradskoj Republici (“Neobaveštenost Bore Drenovca”), uskoro se, u partijskoj Borbi, pojavljuje još jedna socrealistička, “ždanovljevska” ili “marksistička” kritika kako Stanislava Vinavera, tako i Laze Kostića. Uz mnogobrojne lične i ideološke diskvalifikacije, inače karakteristične za tako reći svu jugoslovensku posleratnu polemiku, pisac ovoga pamfleta, izvesni Milo Popović, nipodaštava čitavo stvaralaštvo ova dva pisca, negirajući im bilo kakvu umetničku vrednost. To je za posledicu imalo odustajanje NOPOK-a da objavi Zanose i prkose. Vinaver je umro 1955, a njegova monografija o Kostiću pojavila se tek posle desetak godina -1963, u izdanju novosadskog “Foruma” u ograničenom tiražu (svega 500 primeraka).
No uprkos svemu tome, Zanosi i prkosi Laze Kostića ne prestaju da izazivaju pažnju mnogobrojnih proučavalaca i ljubitelja književnosti. Posebno poklonika “zanesenih i prkosnih” pesnika, prevodilaca i jezičkih bundžija, polihistora – Laze Kostića i Stanislava Vinavera.
1 Stanislav Vinaver: ’’Povodom kritike na moj prevod Rablea: Ne sutor ultra crepidam”. Na žalost, ovaj Vinaverov tekst još uvek je neobjavljen, a izveštaj i šire izvode čitalac može naći u našem radu iz 1985. pod naslovom ’’Previnaverovodilaštvo”, u zborniku Književno delo Stanislava Vinavera, ur. G.Tešić (Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1990), 363-4. (Usled banalnih tehničkih razloga, naš rad je u tom zborniku objavljen nedovršen, a kako je kraj izgubljen u našem odsustvu, možemo samo da taj rad okončamo ovom sadašnjom kraćom beleškom, kao nekom vrstom naknadnog komentara, a ne rekonstrukcije.)
Novica Milić
1. Stanislav Vinaver, Zanosi i prkosi Laze Kostića, Novi Sad,
1963, 54.
2. Isto, 12.
3. Isto, 132.
4. Videti npr. Kostićeve stihove posvećene crnogorskom knjazu Nikoli: S. Vinaver, nav.delo, 489.
5. Zapravo, Vinaver se i pri citiranju ovog odlomka poslužio svojom omiljenom parafrazom. Kostićev crnogorski ijekavski govor zamenio je svojim ekavskim, arhaizam “namastir” pretvorio je u “manastir” itd.
6. S. Vinaver, nav. delo, 42.
7. Isto, 292.
8. Isto, 172.
9. V. pesmu “O Šekspirovoj tristagodišnjici”. i
10.S. Vinaver, nav. delo, 44.
11 Isto, 45.
12.Zyro, 162.
13 Isto, 174.
14 Isto, 174.
15 Isto, 358.
16 Isto, 358-359.
17.Detaljnije o ovoj polemici videti: Ratko Peković,M rat ni mir, Beograd, 1986,137-139; Nikolaj Timočenko, “Stanislav Vinaver u pedesetim godinama”, Književno delo Stanislava Vinavera, Zbornik radova, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1990,151-171.