Velika snežna pustinja, prostranstva što se, preko zapadne Kanade vezuju sa Aljaskom, krajevi večitog snega i leda što pokrivaju polarne oblasti, čarobni su dekor u koji je smeštena još jedna od dramatičnih, uzbudljivih priča „velikog pesnika Severa”.
Tu za pašom tumaraju jeleni, irvasi i karibui, tu za plenom jure čopori uvek gladnih i krvožednih vukova, tu svoj samotnički život provode lukavi i podmukli medvedi; bogato, raznoliko životinjsko carstvo živi tu u večitoj borbi za opstanak. Ali divlje zveri i surova priroda nisu uvek najgori neprijatelj: junaci ovog Kervudovog romana biće prinuđeni da tu tragičnu istinu provere bezbroj puta. Jer, čak i u toj divljini — ili, možda, upravo zbog njenih neumitnih zakona — mračne i svetle krajnosti ljudskog karaktera najvećma se i snažno ispoljavaju.
U tom nesvakidašnjem trouglu — koji čine ljudi čvrsta karaktera i plemenitih poriva, zagonetna, ćutljiva i bezvremena priroda, i ljudi čije su karakterne crte svedene na razinu nečovečnosti — odvija se jedna nesvakidašnja, uzavrela i snažna priča. U tom sukobljavanju dobrih i rđavih, priroda, međutim, ne ostaje samo nemi svedok: katkad na sebe preuzima ulogu aktivnog učesnika, utičući ne samo na tok zbivanja, već i na samo ponašanje ljudi…
Svoj priznati književni talenat Džejms Oliver Kervud uložio je, u punoj meri, da od ove knjige načini „apoteozu lepote i surovosti“; veličanstvena moć prirode tu krepi čoveka, koji se i sam uzvisuje; a uzvišenost čovekovih osećanja i samoj prirodi daje plemenitu lepotu.
Borba u tisovoj šumi
Teška, hladna zima prostirala je svoj prvi plašt preko Velike kanadske pustinje. Mesec se dizao, kao pokretna crvena lopta, obasjavajući slabom svetlošću prostranu belu tišinu. Ni najmanji šum nije narušavao tu tihu pustoš. Dnevni život već se gasio, a prerano je bilo da se probude lutalački glasovi noćnih bića.
Pod mesečinom i mlečnom svetlošću miliona zvezda, ocrtavao se u neposrednoj blizini jedan veliki stenoviti amfiteatar usred kojeg je spavalo zaleđeno jezero. Na padini planine dizala se jelova šuma, crna i zlokobna. Malo niže, tisova stabla ivičila su jezero, gusto zbijena, napola savijena pod teretom snega i leda koji ih je pritiskao u toj neprozirnoj tami. Sa suprotne strane tisovih stabala, jela i planine, stenoviti venac otvarao se prema beskrajnoj beloj ravnici, smrznutoj i bez drveća.
Ogromna bela sovuljaga izbi iz mraka šireći krila. Zatim svojim drhtavim glasom blago zaklikta kao da nagoveštava da će uskoro nastati čas gospodara noći.
Sneg, koji je čitavog dana u izobilju padao, prestao je. U vazduhu se nije osećao ni najmanji dah, tako da su pahuljice ostale zakačene i za najmanje iglice četinarskog granja. Iako nije duvao vetar, studen je bila žestoka. Ako bi čovek stao nepomičan, za nepun čas pao bi smrznut, pokošen ledenom kosom.
Najedared, tišina bi narušena. Začuo se krik, zvučan i jeziv, nešto nalik ne neiskaziv vapaj, vapaj neljudski, vapaj koji bi čoveka naterao da mu krv u žilama prostruji brže i da mu prsti grčevitije stegnu kundak puške. Krik je dopirao iz bele ravnice i odjekivao je višestruko kroz noć. Zatim je
zamro, a tišina koja je tada nastala izgledala je još dublja. Kao velika snežna pahuljica, bela sovuljaga nemo odlete, kao strela, nekud iznad zaleđenog jezera.
Zatim, posle nekoliko trenutaka, bolni krik se ponovi, ali slabije. Čovek vičan Velikoj beloj pustinji, naprežući sluh i zureći u mrak, bez dvoumice bi u tom kriku poznao divlji vapaj, vapaj bola i ropca, ranjene i napola savladane životinje.
Lagano, uistinu, s obazrivošću koja prati užas beskrajnih časova jednoga dana lova, jedan veličanstven jelen, mužjak, stupao je po mesečini. Njegova divna glava, povijajući se pod težinom granatih rogova, okretala se put tisove šume s druge strane jezera. Životinja je njušila vazduh u tom pravcu, a nozdrve su joj se snažno širile. Za sobom je ostavljao krvav trag. Smrtno ranjen, svakako, vukući se jedva po mekanom snegu koji je prekrivao led, očigledno se nadao da će među drvećem naći krajnje utočište.
Kako je uskoro trebalo da stigne do cilja, stao je i zabacio glavu unazad, dižući njušku put neba i načuljivši svoje duge uši. To je uobičajeni položaj jelena kad pažljivo slušaju. Njihov sluh je tako osetljiv da čuju, na čitavu milju odstojanja, bućkanje pastrmke koja se praćaka u živoj vodi. Ali, nikakav šum nije remetio tišinu, osim, s vremena na vreme, stravičnog glasa bele sovuljage, koja se još ne beše sasvim udaljila. Snažna životinja, međutim, stajala je nepomično, i dok se, u snegu, ispod njenih grudi širila krvava mrlja, jednako je osluškivala. Kakvi su to tajanstveni šumovi, nedostupni ljudskom sluhu, dopirali do njenog prefinjenog uva? Kakva se to opasnost krila, podmukla, u crnoj jelovoj šumi, šta je to životinja ispitivala? Počelo je ponovno njuškanje. Udišući mrak, jelen je njušio s istoka prema zapadu, ali naročito ga je privlačio sever.
Ono što je spočetka samo jelen čuo uskoro je počelo da se jasnije razabira. Daleko neko režanje, i tužno i grozno jednovremeno, raslo je, zatim zamiralo, pa ponovo raslo još jače, postajući iz trenutka u trenutak sve razgovetnije. To je bilo urlikanje vukova. Ono što je dželatova omča za ubicu osuđenog na smrt, ono što su uperene puške za špijuna uhvaćenog na delu, to je taj urlik vukova za ranjenu životinju u Velikoj kanadskoj pustinji. Stari polarni jelen obori glavu i svoje granate rogove i, prikupljajući svu snagu stade da kasa, sitnim kasom, put jelove šume. On je instinktivno razumeo da će mu taj jelik, dalji ali gušći nego tisova šuma, biti mnogo pouzdanije utočište, samo ako uspe da ga se dohvati.
Ali tada… Da, tada, dok je išao napred – ponovo je stao. Tako naglo da su se prednje noge pod njim same savile i da se srušio u sneg. Ovoga puta odjeknuo je puščani pucanj!
Pucanj je dospeo, svakako, bar iz daljine od čitave jedne milje, a možda i dve. Ali to odstojanje nije niukoliko umanjilo strah od koga je zadrhtao Kralj severa, sada već na izdisaju. Izjutra toga istog dana čuo je odjek istog takvog praska, koji mu beše naneo, usred živog tela, neznanu dotle, duboku ranu. S teškom mukom, jelen ustade. Njušeći okrenu se ka severu, a zatim ka istoku i zapadu. A onda, vraćajući se sopstvenim tragom, izgubio se u zaleđenoj masi tisovih stabala.
Posle puščanog pucnja ponovo je zavladala tišina. Tako je potrajalo desetinu minuta. A tada je neki oštar urlik zaparao prostor, ovoga puta mnogo bliži. Odgovorio mu je drugi urlik, zatim još jedan, pa treći, dok se nisu pretvorili u jedinstven gromoglasan hor, čitavog čopora vukova. Skoro u tom istom trenutku iz tisove šume iskrsnu jedna ljudska prilika. Boja njegovog lica bila je bakarna, kao boja Indijanca. Koraknuo je nekoliko jardi. Zatim se okrenuo prema tamnoj šumi.
– Hodi, Rode, povika on. Na dobrom smo putu, naše konačište nije daleko.
– Jedan glas mu odgovori:
– Eto me, Vebi!
Proteklo je nekoliko minuta, a tada se pojavi jedan mladić bele boje kože. Mogao je imati najviše osamnaest godina. Levom rukom oslanjao se na jednu debelu batinu. Njegova desna ruka, očigledno teže povređena, bila je uvijena velikom vratnom maramom, koja je služila kao privremeni zavoj. Lice mu je bilo izgrebano i krvavo. Ceo njegov hod odavao je jasno da je mladić dospeo do stepena krajnje iznurenosti.
Posrćući, koraknuo je nekoliko puta, dišući isprekidano. Zatim je batina iskliznula iz njegovih malaksalih šaka, a on ni ne pokuša da je podigne. Svestan svoje nemoći, priklonio je kolena i stropoštao se u sneg.
Vebi mu spretno pruži ruku, da mu pomogne da ustane.
– Misliš li, Rode, da ćeš moći da nastaviš?
Mladić ustade na noge.
– Bojim se da neću! – prošapta on. Sasvim sam iscrpljen.
I ponovo pade.
Vebi položi svoju pušku na stranu i kleknu nad svojim drugom.
– Mogli bismo lako i ovde da zanoćimo, – reče on, i da sačekamo dan, – ali da nam nije ostalo svega tri metka.
– Samo tri? – upita Rod.
– Nijedan više. S tim možemo da oborimo dva tri vuka. Polazeći da te tražim, nisam mislio da ću te naći tako daleko.
Zatim se pred iznemoglim Roderikom previ nadvoje, kao džepni nož pri zaklapanju.
– Pruži ruku oko moga vrata, – reče kratko, – i drži me čvrsto.
Vebi usta sa svojim bremenom, noseći Roda na svojim snažnim plećima.
Upravo je bio krenuo kad odjeknu borbeni urlik vukova, tako blizu da čovek u nedoumici zastade.
– Otkrili su nam trag! – saopšti on. – Ne možemo ni misliti da im umaknemo. Za pet minuta biće već ovde.
Strašna jedna vizija prođe mu kroz glavu, u njoj ugleda drugog jednog mladića, koga su, pred njegovim očima, na komade iskidali severni „neprijatelji zakona“. On uzdrhta. Takva treba da bude sada sudbina njegovog druga i njegova sopstvena… sem ako… Bacajući ranjenika sa svojih leđa, napuštajući ga, mogao bi još i da pobegne. Pri toj pomisli njegovo lice se zgrči i grozno se zaceri. Ostaviti Roderika! Zar nisu tog istoga jutra, u prvom sukobu sa zlikovcima, pucali rame uz rame? I zar Roderik nije pao pored njega, u borbi, ranjen? Ako bude trebalo, kroz koji trenutak, ponovo da pogledaju smrti u oči, učiniće to opet zajednički. Zajednički će i umreti.
Vebi je brzo doneo svoju odluku. Vratio se, noseći Roda, u tisovu šumu. Jedina nada za spas koja im se ukazivala bila je da se popnu na neko drvo i da tu sačekaju dok se vukovi pred zoru ne raziđu. Izlagali su se, istina, opasnosti da za to vreme pomru od studeni. U toj borbi između vukova i njih pobediće izdržljivost. Vebi zastade u podnožju jedne debele tise čije granje, opterećeno snegom, beše poleglo do zemlje. Pri svetlosti meseca, koji je visoko odskočio na nebu i jasno svetleo, pogledao je beloga mladića, poluzatvorenih očiju, mlitavih udova, koji skoro da beše izgubio
svest. Lice mu je bilo samrtnički bledo i pred tim avetinjskim likom verno Vebijevo srce steže se od užasa.
Ali, pre no što je mogao i da pomisli na koji način bi popeo ranjenika u bezbedan zaklon, gore, njegovo uvo, vično pustinjskim šumovima, zadrhta. Vukovi su već bili na domaku.
On ih je više naslućivao nego što ih je čuo. Jer, prilazeći, svirepi lovci behu zadržali svoje urlike, skoro pritajivši dah. Ne čekajući ih, smelo, uz strahovit krik, on im jurnu u susret.
Stigli su bili na nekoliko koraka pred ivicu šume, kada im on prepreči put. Bili su obrazovali jednu grupu, svakako izvidnicu. Ne gubeći ni trenutka, Vebi nanišani i opali. Urlik bola obavesti ga da metak nije promašio. Drugi put diže pušku i nanišani tako dobro da je jasno video kako je drugi vuk odskočio uvis, kao da ga je odbacila neka čelična opruga, i bez glasa pao nauznak u sneg. Ostali su se rasprštali, ne zaboravljajući da odnesu sobom leš poginulog, kako bi ga, malo dalje, prožderali.
Vraćajući se Rodu, Vebi je sa zadovoljstvom primetio da se mladić, savlađujući svoju ogromnu slabost, ipak malo vratio u život. On se uspuza uz jedno tisovo stablo i uskoro diže i svoga druga.
– Po drugi put me spasavaš, – reče Rod. – Prvi put sam se najpropisnije davio. Ovoga puta, spasio si me od vukova. Dok sam živ, neću ti se moći odužiti.
Prijateljski, Vebi položi ruku na rame svoga prijatelja.
– Ti si mi to jutros lepo uzvratio, – odgovori on. – Što si sada sakat, to je zbog mene. Tvoja rana bila je meni namenjena. Sada smo kvit!
I pogledi dva mlada čoveka ukrstiše se u znak prijateljskog poverenja.
Koncert urlika se, međutim, uskoro nastavi. Vebi se pope u vrh drveta da osmotri šta se zbiva. Čopor vukova upravo je izbijao iz jelove šume i jurio ludački niz padinu, daleko jedan od drugoga, kao crne tačke na snežnoj belini, nalik na mrave.
Sa strane jezera, preko koga je drugi jedan čopor trkom dolazio, na urlike su odgovarali novi urlici. Obe krvoločne grupe kao da su izabrale zajednički cilj: tisovu šumu, gde su imali nameru da se okupe. Sve u svemu, bilo je oko šezdeset kurjaka.
S dosta muke, Vebi pope Roda još više uz drvo. S jednim jedinim metkom koji im još beše ostao dva čoveka su čekala. U jutarnjem okršaju Rod je bio izgubio i svoju pušku i svu svoju municiju.
U međuvremenu, Vebi se vrati na svoju osmatračku tačku. Uskoro je video da su se dve grupe kurjaka sastale, sjedinile i opkolile šumu. Zveri su bile strahovito uzbuđene. Vukovi behu našli krvavu mrlju koju je u snegu ostavio smrtno ranjeni jelen i nanjušili trag koji je vodio dalje.
– Šta se dešava? – upita poluglasno Rod.
Crne Vebijeve oči behu iskolačene, blistajući čudnim sjajem. Krv mu je strujala živo kroz žile, a srce strahovito udaralo u grudima.
– Nisu se na nas okomili, – odgovori posle nekoliko trenutaka ćutanja.
– Ne jure za našim tragom, nisu ga čak ni onjušili. U izgledu im je druga žrtva. To je sva naša sreća.
Tek što je bio završio, na nekoliko koraka od njihovog stabla zašušta žbunje i stadoše da pucketaju suve grančice. Dva čoveka mogla su videti kako u strahovitom trku promiče jedna tamna masa. Vebi je ipak imao dovoljno vremena da raspozna jelena mužjaka, samo što ni slutio nije da je to onaj isti koga je, u toku dana, jednim metkom smrtno ranio, ali ne i na mestu oborio. Vukovi su izbliza pratili životinju, pognute glave, njušeći krvavi trag i ispuštajući s vremena na vreme iz razjapljenih čeljusti jezive zvukove, kao najbolji dokaz svoje nenasitive gladi.
Za Vebija to nije bio nov prizor, ali prizor se prvi put ukazao pred Rodovim očima. Iako je cela slika trajala svega jedan munjeviti trenutak, urezala mu se zauvek u sećanje. Dugo je u svojim snovima Rod gledao strašnu životinju, koja je znala da je osuđena na smrt, kako beži kroz snežnu noć, ričući samrtnički, dok je paklena horda pustinjskih zlikovaca juri u stopu, svi laka i snažna tela, avetinjski mršavi, s kožom zalepljenom za kosti, ali uporno, neustrašivi i izbezumljeni blizinom svoje žrtve.
Jer, očigledno je bilo da će jelen podleći u tom neravnom dvoboju i da će ga vukovi prožderati do poslednjeg delića.
A sada, reče spokojno Vebi, sada možemo da se spustimo na zemlju i da bez bojazni nastavimo put. Vukovi su odveć zauzeti da bi na nas obraćali pažnju!
Pomogao je Rodu da se spusti s drveta pridržavajući ga za noge. Zatim se sagnu, kao što je i ranije radio, i natovari ga sebi na leđa. Ostavljajući za sobom tisovu šumu išli su tako čitavu milju, sve do
jednog potoka čija je površina bila zaleđena. Ostavljajući za sobom tisovu šumu išli su tako čitavu milju, sve do jednog potoka čija je površina bila zaleđena.
– Vebi, – reče tada Rod, – odmori se, pokušaću sam da hodam. Osećam da mi se vraća snaga. Ti ćeš me samo pridržavati.
Zajedno su nastavili put. Vebi je obuhvatio rukom ranjenikov struk, te su tako prevalili još jednu milju.
Na zavijutku jedne doline, spaziše kako u daljini veselo svetluca vatra, pored jednog jelovog šumarka. Vatra je bila udaljena dobru milju, ali im se učinilo kao da je rukom mogu dohvatiti.
Pozdravili su je obojica zajedničkim, radosnim usklikom. Vebi je položio pored sebe pušku, oslobodio drugu ruku kojom je Roda pridržavao i, pošto je rukama pred ustima načinio nešto nalik na levak zvučnika, doviknuo je što je jače mogao uobičajeni znak:
– Ua, u, u, u, u! Ua, u, u, u, u, u!
Krik se vinuo kroz spokojnu noć i dospeo do vatre. Pri svetlosti plamena ukazala se jedna tamna prilika, koja odgovori istim krikom.
– To je Mikoki! – reče Vebi.
– Mikoki! – ponovi Rod, smejući se radosno.
Bili su očigledno srećni što je nastao kraj njihovim patnjama.
Ali, u tom istom trenutku Vebi primeti da se njegov drug zanosi, da ga hvata nesvestica. Ponovo je morao da ga pridrži da ne padne u sneg. Da su tokom te noći pogledi mladih lovaca, ispruženih pored vatre njihovog logorišta kraj zaleđene Ombakike, mogli da prozru budućnost i da predvide sva tragična uzbuđenja koja im ona sprema, možda bi pošli natrag vratili se put civilizacije. A možda bi ih, ipak, srećni završetak koji je konačno krunisao njihov naporni put, uprkos svemu, povukao napred.
Jer, ljubav prema snažnim uzbuđenjima ukorenjena je u srcu stamene omladine.
Ali, oni nisu imali mogućnosti izbora, jer je pred njima budućnost stajala zatvorena, tajanstvena. Tek kasnije, pošto bude proteklo mnogo godina, oni će pred vatrom na porodičnom ognjištu, moći da u celini vide sliku pustolovina koje su preživeli, i osvežavajući ih u svom sećanju naći drage i nezaboravne uspomene kojih se, posle svega ne bi odrekli ni za kakvo blago ovog sveta.