Fenomeni

Džudit Batler

Džudit Batler – teorijski “subjekt od krvi i mesa”

Na početku ću ukratko izneti biografske note koje imaju značaja kako u autorskom pozicioniranju tako i u izboru teorijskih problema kojima se bavi Džudit Batler (Judith Butler, Klivlend, 1956). Ona te naznake ističe u svojim knjigama, intervjuima i izlaganjima i tim njenim socijalnim pozicioniranjem one prestaju da budu deo privatnog života koji možda ima, a verovatno nema veze sa njenim radom. Drugi razlog da prikaz počnem biografijom jeste način na koji Džudit Batler razvija Ostinovu (John Langshaw Austin, 1911–1960) teoriju performativa – uvodeći u polje diskursa subjekt od krvi i mesa.

Džudit Batler radi i živi u Kaliforniji, sa usvojenim sinom. Rođena je u jevrejskoj porodici koja vodi poreklo iz Mađarske i Rusije. Tokom Drugog svetskog rata, deo familije je stradao od nemačkog nacizma, dok je porodica Džudit Batler izbegla u SAD, gde ostaje da živi, očuvavši čvrste veze s Evropom.1 Džudit Batler se deklariše kao Jevrejka, koja nije suviše religiozna ali poštuje jevrejske obrede kao deo svoje kulturalne tradicije, a nacionalno, kao Amerikanka evropskog porekla.2 Ističem i njeno pozicioniranje kao “anticionističke američke Jevrejke”, što postaje okosnica njenog intelektualnog angažmana nakon 11/9.3 Seksualno, odnosno rodno, sebe objašnjava kao lezbejku, tj. butch, muževnu lezbejku.4

Filozofija je, prema rečima same Džudit Batler, stigla do nje u tinejdžerskom dobu, da bi kasnije postala i profesionalno opredeljenje. Prvi susret s filozofijom je bio kada je u biblioteci u podrumu porodične kuće pronašla dela Spinoze (Baruch ili Benedict de Spinoza, 1632–1677) i Kierkergarda (Soren Aabye Kierkegaard, 1813–1855); drugi u sinagogi, gde je “za kaznu” morala da sluša rabinova predavanja o jevrejskim filozofskim spisima.

Džudit Batler je završila srednju školu na Binington koledžu (Bennington College), a zatim studirala filozofiju na Jejlskom univerzitetu (Yale University), gde je diplomirala 1978. Kao fulbrajtova stipendistkinja odlazi da studira filozofiju, 1979. godine na Univerzitetu u Hajdelbergu (Universitat Heidelberg) u Nemačkoj, gde studira kod Hansa Georga Gadamera (1900–2002). Nakon toga upisuje postdiplomske studije na Jejlu i stiče magistarsko zvanje 1982; a tokom studija postaje i politički aktivna unutar univerziteta. Radi doktorsku tezu na Jejlu o recepciji Hegelove (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770–1831) filozofije, pre svega Filozofije duha u radovima francuskih filozofa Aleksandra Koževa (Alexandre Kojeve /Александр Владимирович Кожевников/, 1902–1968), Žan-Pola Sartra (Jean-Paul Sartre, 1905–1980) i Žana Ipolita (Jean Hyppolite, 1907–1968). Doktorsku disertaciju je odbranila 1984. Bila je angažovana kao istraživačica ili predavačica na univerzitetima Veslijen (Wesleyan University), Džordž Vašington (George Washington University) i Džons Hopkins (The Johns Hopkins University) tokom osamdesetih godina dvadesetog veka; neko vreme je predavala feminističku filozofiju na odseku za filozofiju na Jejlu. Priključuje se Kalifornijskom univerzitetu od 1993. i postaje profesorka (Maxine Elliot professor) na Odseku za retoriku i komparativnu književnost na Berkliju (University of California, Berkeley). Šef je katedre za retoriku. Pored toga, angažovana je kao profesorka na Evropskoj školi (European Graduate School) u Švajcarskoj. Izabrana je za članicu Američkog filozofskog društva 2007. godine. Džudit Batler je dobitnica nekoliko prestižnih nagrada i stipendija, uključujući Gugenhajmovu (Guggenheim) stipendiju (1999) i Lorens S. Rokfeler (Laurence S. Rockefeller) stipendiju 2001–2002.

Filozofski susreti treće vrste: kultura-teorija-performans Džudit Batler Rad Džudit Batler se ne može svesti samo na akademsku aktivnost u polju filozofije, čak ni za potrebe predstavljanja u ovakvoj knjizi. Njen rad konstitutivno karakteriše dvostruko delovanje kroz prestižan američki i internacionalni univerzitetski sistem i aktivistički pokret, što dovodi do premeštanja i re-aproprijacija elemenata jedne i druge prakse. Stoga, prikazujući njen rad na početku ću reći da je ona istovremeno: filozofkinja, teoretičarka kulture i književnosti, queer teoretičarka i aktivistkinja, feministkinja, teoretičarka politike, borac za LGBTIQ prava i kritičarka američke imperijalne politike.

Još jedna specifičnost rada Džudit Batler je neobično velika popularnost koju tokom devedesetih godina stiče u akademskoj zajednici. U širem smislu, jedan od upečatljivih statusa studija kulture i jeste popularnost u akademskom svetu: preuzimanjem verbalne i vizuelne retorike, one se svojim diskursom približavaju masovnoj i pop kulturi i njihovim mikropolitikama koje su im objekt proučavanja. Komentarišući tu popularnost, Džudit Batler ukazuje da je postavši profesorka veoma mlada (sa trideset četiri godine), a pri tom i anti-puritanka, od početka bila “netipična profesorka”.5 U predavanjima i drugim javnim nastupima ona, upisujući svoje telo, prekoračuje izvedbene propozicije univerzitetskog predavanja, te Martin Džej (Martin Jay, 1944–) opisuje njena predavanja kao performanse, a nju kao akademičarku-performerku. 6 Pružajući identifikacione matrice koje funkcionišu u kulturi, Džudit Batler među studentima dobija prave “fanove”, koji 1993. objavljuju fanzin Judi!. U knjizi alt. culture opisana je kao jedna od super-starova akademije devedesetih, sa posvećenim sledbeništvom postdiplomaca širom zemlje.7 Theory.org nudi sličicu s likom Džudit Batler za skupljanje i menjanje, na kojoj se kao specijalna veština navodi: Nudi manifest radikalnog životnog stila.8

Ova popularnost ima i suvoparniju, ekonomsku stranu, zasnovanu na pretpostavci da je sam univerzitetski sistem osamdesetih uveo sistem “zvezda” među teoretičare/predavače, kako bi podigao rejting nekih odseka kod budućih studenata i time povećao zaradu od školarina.9

Paralelno sa popularnošću, rad Džudit Batler prate brojne kritike i polemike. Jedna od njenih najoštrijih kritičarki je Marta Nusbaum (Martha Nussbaum, 1947–). Ona u tekstu The Professor of Parody10 kritikuje njeno teorijsko pisanje kao nezgrapno, opskurno i pretrpano neobjašnjenim i protivurečnim referencama. Nusbaum ukazuje i na literarni način pisanja Džudit Batler, tipičan za postmodernizam, koji ne poštuje standarde naučnog pisanja, te dovodi u pitanje da li njen diskurs uopšte pripada filozofskoj tradiciji (ili retoričkoj i sofističkoj). Najveću kritiku joj upućuje za izostanak delatnog uticaja na anti-diskriminatorne prakse, usled rasplinjavanja u samo simboličku politiku koja jedino daje lažnu nadu diskriminisanima. Nusbaum ističe da je antiesencijalistički diskurs Džudit Batler – tezom o “rodu kao performansu”, koja poziva na parodiju normi – diskurs pasivizacije koji ne vodi rušenju tih normi. U toj logici, autorki se često zamera insistiranje na mimezisu i parodiji kao politički značajnim alatkama. Džudit Batler te zamerke uzima u razmatranje, ali na svojoj tezi istrajava od Nevolja sa rodom (Gender Trouble), gde ističe “drag” kao političku figuru, do Raščinjavanja roda (Undoing Gender), gde se ne samo vraća “drag”-u već i razvija kritiku stava Rosi Brajdoti (Rosi Braidotti, 1954–) da ironični mimezis nije kritika.11

Pored toga, Džudit Batler se zbog zgusnutog, nekoherentnog i zahtevnog pisanja često kritikuje kao loš, hermetičan i nerazumljiv pisac. Tako joj časopis Philosophy and Literature 1998. dodeljuje “nagradu” na četvrtom Takmičenju lošeg pisanja – za jednu rečenicu iz teksta objavljenog u časopisu Diacritics.12 To je izazvalo brojne polemike, u koje se uključilo preko četrdeset američkih časopisa i novina i Državni radio. Reagovala je i sama Džudit Batler,13 istakavši da nagrada pokreće ozbiljno pitanje odnosa jezika i politike. Pozivajući se na Adorna (Theodor W. Adorno, 1903–1969) i Markuzea (Herbert Marcuse, 1898–1979), objasnila je da jezik društvene kritike često mora biti “težak i zahtevan” kako bi preispitao zdravorazumske truizme, koji su lako razumljivi – jer su hegemoni. Rasplet priče je kontroverzan: urednik je ukinuo ovo takmičenje nakon 1998.

Osnovni okviri i nevolje s teorijskim diskursom Džudit Batler

Džudit Batler deluje u interdisciplinarnom teorijskom području savremene humanistike: studija kulture, roda i queera, filozofije, feminizma, teorije književnosti i antropologije. Njeni teorijski problemi idu u rasponu od pitanja roda i pola, preko semitizma, nasilja i ljudskih prava, do američke imperijalne politike. U filozofskom smislu, Batler izučava probleme govornog subjekta, konstitucije ljudskog, odnos sa Drugim, spinozijanski conatus, želju i telo, normativnost, političku delatnost i konstrukciju subjekata. Za te probleme, ona preuzima i razvija različita teorijska sredstva i metode – najšire poststrukturalističku platformu, zatim teorijsku psihoanalizu, dekonstrukciju, diskurzivnu analizu, a najčešće i najduže teoriju performativa. I pored te analitičke i problemske raznolikosti, ako bih u ovom trenutku napravila presek teorijskog rada Džudit Batler, rekla bih da je ona pre svega poststrukturalistička teroretičarka queera. Njena teorijska problematika izvodi se u prvom redu iz korpusa analiza institucionalne i istorijske konstitucije subjekta Mišela Fukoa (Michael Foucault, 1926–1984), dok se njen teorijski instrumentarij najviše oslanja na teoriju performativa Džona Ostina. Pored njih, Džudit Batler priziva, menja i razvija brojne druge savremene teorijske reference: Lakana (Jacques Lacan, 1901–1981), Luja Altisera (Louis Althusser, 1918–1990), Žaka Deride (Jacques Derrida, 1930–2004), Rosi Brajdoti, Julije Kristeve (Юлия Кръстева, 1941–), Monike Vitig (Monique Wittig, 1935–2003), Lus Irigaraj (Luce Irigaray, 1932), Žila Deleza (Gilles Deleuze, 1925–1995), Emanuela Levinasa (Emmanuel Levinas, 1906–1995) i dr., a od istorijskih referenci najčešće: Hegelove, Spinozine, Frojdove (Sigmund Freud, 1856–1939), Adornove, Ničeove (Friedrich Nietzsche, 1844–1900) i dr.

Ovakva raznovrsnost se može interpretirati na više načina. Jedan je da se kod Džudit Batler ne radi o “programskoj teoriji” – jedino na čemu istrajava je poststrukturalistički antiesencijalizam – te za potrebe konkretne teze ili analize slobodno

koristi argumente, metode i reference koje dolaze iz različitih, nekad i suprotnih teorijskih tradicija i okvira. Recimo, razmatrajući pitanje roda kao performativa ona koristi reference Ostina, Altisera i Fukoa, kao da one dolaze iz jedne iste teorijske škole i razvijaju različite aspekte iste teorije. Ili, kao da je autorki svejedno iz koje škole dolaze i da li su međusobno povezane ili sukobljene, jer cilj nije “dati lekcije” o Ostinu, Altiseru i Fukou nego ispitati novopostavljenu tezu o rodu kao performativu. Svakome ko je čitao Džudit Batler jasno je da od nje neće naučiti ni Ostina, ni Altisera, niti Fukoa. A pitanje koje mi se čini važnije je: da li će naučiti nešto o rodu kao performansu?, To jest, da li i šta ta teorija postiže na planu politike roda? Tom pitanju i sama autorka bez sumnje daje prvenstvo.14 Ipak, zbog te slobode kretanja kroz discipline, metode i platforme, diskurs Džudit Batler je često kritikovan i te kritike donekle imaju pravo kad dovode u pitanje naučnu valjanost njenih argumentacija. To može biti tek “formalna” akademska zamerka na koju je diskurs savremene teorije, trebalo bi, već oguglao.15 Međutim, to može biti i smetnja uvođenju i razvijanju njenih teoretizacija u drugim područjima, kada oni ne bi da se svedu na apliciranje gotovih teza. O tome ću uskoro više reći.

Kao najznačajnije i najuticajnije teorijske radove Džudit Batler izdvajam knjige:

Giving an Account of Oneself (2005),
Undoing Gender (2004),
Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence (2004),
Antigone’s Claim: Kinship Between Life and Death (2000),
The Psychic Life of Power: Theories in Subjection (1997),
Excitable Speech: A Politics of the Performative (1997),
Bodies That Matter: On the Discursive Limits of “Sex” (1993) i
Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity (1990).

Za šire razmatranje njenog rada, značajno je pomenuti i The Judith Butler Reader koji je uredila Sara Seli (Sara Salih), kao i dokumentarni film Judith Butler – Philosophical Encounters of the Third Kind Pola Zadjermana (Paula Zadjermann).

Pored toga, Džudit Batler se pojavljuje kao kourednica ili koautorka u nekoliko knjiga: Women and Social Transformations sa E. Bek-Gernšeim (Elisabeth Beck-Gernsheim, 1946–), L. Pigvert (Lidia Puigvert), J. Veidom (Jasqueline Vaida), J. Kinhelou (Joe L. Kincheloe, 1950–2008) i S. Štajnberg (Shirley R. Steinberg) (Counterpoints, 2003); te Contingency, Hegemony, Universality: Contemporary Dialogues on the Left s Ernstom Laklauom (Ernesto Laclau, 1935–) i Slavojem Žižekom (1949–); Feminist Contentions: A Philosophical Exchange sa Šejlom Benhabib (Seyla Benhabib), Drusilom Kornel (Drucilla Cornell) i Nensi Freizer (Nancy Fraser) (Routledge, 1995) i Feminists Theorize the Political sa Džoanom Skot (Joan Scott) (Routledge, 1992). Prva knjiga Džudit Batler je Subjects of Desire: Hegelian Reflections in Twentieth-Century France (Columbia University Press, 1987), koja je nastala na osnovu njene doktorske disertacije.

I ovako poređane na jednom mestu, radove Džudit Batler bih teško mogla da svrstam u grupe. “Faze” ne dolaze u obzir, jer se autorka pojedinim problemima vraća u više navrata, a neke ključne teorije razvija, pa napušta, a kasnije revidira ili ponovo aktivira. Takođe, radove Džudit Batler teško je grupisati bilo prema teorijskom objektu bilo prema teorijskom instrumentariju. Recimo, studija Precarious Life iako se ne bavi problemom roda daje veliki doprinos razmatranju načina na koje se konstituišu područja roda, pola i seksualnosti kao pojmljiva, ljudska i kako kao takva izlaze na političku scenu. Teze o ekstatičnosti subjekta, odnosu sa Drugim i želji za priznavanjem mogu dodatno objasniti “drag” kao političku figuru datu iz okvira queer teorije u Gender Trouble i Bodies That Matter. Takođe, Excitable Speech i The Psychic Life of Power daju konačni altiserovsko-lakanovski oblik njene teorije performativa, koja je ključna za ranije radove iz oblasti teorija roda i queera; dok se The Psychic Life of Power i Undoing Gender javljaju kao komplementarni radovi o regulaciji subjekata, od rodnih i polnih do opštih političkih subjekata.

Ove kompleksne veze unutar opusa Džudit Batler, zajedno s njegovim gustim i nekoherentnim referencijalnim mrežama na drugi način osvetljavaju pitanje valjanosti njenih teorijskih radova. Ako je cilj politički a ne teorijski, dakle izvesti učinak u javnom prostoru a ne dati nove filozofske koncepte, onda filozofska ispravnost ovde i nije u pitanju, već je u pitanju upotreba ili, doslednije samoj Džudit Batler, performativna moć njenog teorijskog diskursa. Ponudiću oba viđenja, teorijsko i aktivističko.

Govoreći u teorijskim kategorijama, mnoge teze Džudit Batler su provokativne i podsticajne za razvijanje, pa i u oblastima kojima se ona ne bavi ili ih samo dotiče, kao što su studije etniciteta i rase, ili filma, teatra i performansa. Međutim, usled neprecizne kontekstualizacije i međusobnog pozicioniranja referenci, čitaoci Džudit Batler ne mogu lako da se snađu u praćenju argumentacije ako prethodno detaljno ne poznaju teorijski okvir iz kojeg se uzimaju argumenti, a zatim budno prate aproksimacije i smenjivanja autorkinog doslednog sprovođenja i potpune izmene tog okvira. To je karakteristično za njenu primenu Ostinovih i Lakanovih teorija. Sem toga, Džudit Batler često bez naznake kombinuje filozofske, teorijske i retoričke metode u razvijanju teza. Tako se dešava da započetu argumentaciju ne izvede do tačke u kojoj se teza pojavljuje kao logički održiva, već je završi tvrdnjom koja ubeđuje. Čini mi se da je to najslabije mesto razvijanja teze o konstrukciji pola u Gender Trouble i Bodies That Matter – jer niti je logički konsekventno argumentovana niti se oslanja na čvrste dokaze. Tako je, sve do Undoing Gender rekla bih, ostala pre retorička tvrdnja nego teorijska teza ili empirijski zaključak. Zbog ovakvih postupaka pisanja, u čitanju Džudit Batler nekad izmiču logičko i kontekstualno emergiranje teza i dometi njihove primene, te preostaje da se shvate kao statement-i. A kao takve, one se teško ekstrapoliraju u drugo područje koje je nov referencijalni kontekst sa novim zahtevima argumentacije.

U aktivističko-političkim kategorijama, sa teorijskim pisanjem Džudit Batler se javlja nov problem: agensni kapacitet. Ako je teorijsko-filozofska razina (metodološke ispravnosti) žrtva političkog programa, kako njena relativistička i dekonstruktivistička teorija deluje kao performativ u polju (LGBTIQ) aktivizma? Teorija koja (posta)je intelektualni agens jednog političkog procesa obično ide ka redukciji broja osnovnih logičkih teza, zadržavanju neke vrste esencijalizma i lociranju subjekta.

Aktivizam se upravo zasniva na pretpostavci liberalnog subjekta koji može upravljati svoje delovanje i njime menjati društvene uslove, te se aktivizam i poststrukturalizam obično nalaze na sukobljenim stranama. Zato, “neprogramsko višeglasje” diskursa Džudit Batler postaje izazov njegovoj aktivističkoj efikasnosti. Iako ne na svom već na primeru knjige Metamorphosis Rosi Brajdoti, Batler razmatra ovaj problem. To razmatranje je tipično za njeno pisanje, a pored toga otvara mogućnosti drugačijeg aktivizma, te ću preneti duži citat:

Mada neki kritičari poststrukturalizma drže da “agensnost” ne može postojati bez lociranog i jedinstvenog subjekta, Braidottijeva pokazuje da su aktivnost, afirmacija i sam kapacitet mijenjanja uvjeta izvedeni iz subjekta koji je višestruko konstituiran i koji se kreće u nekoliko pravaca. Linija promišljanja […] tvrdi da se volja za življenjem, odnosno afirmacija života, dešava kroz igru višestrukosti. Dinamično međudjelovanje višestrukih efekata donosi i samu transformaciju. Za one koji tvrde da je višestruko konstituiran agent rasplinut ili rasut, mora se istaći da je za Braidottijevu višestrukost način poimanja igre sila koje jedna na drugu djeluju i koje generiraju nove mogućnosti života. Višestrukost nije smrt agensnosti, nego je njen uvjet […].16

Zadržimo se na ovom pasusu. Polazna teza je provokativna i kaže da aktivistička agensnost ne zavisi od lociranog i jedinstvenog subjekta, već od subjekta koji je višestruko konstituisan. Nakon toga bi trebalo da sledi argumentacija, jer teza je, mada data kao imanentno aktivistička, zapravo dekonstrukcija propozicija aktivizma.

Međutim, ono što Džudit Batler nudi nakon te teze je niz novih teza koje govore isto što i polazna, tj. sve naredne su njena varijacija. Kroz igru višestrukosti se dešava afirmacija života. Međudelovanje višestrukih sila rezultira transformacijom.

Višestruke igre i međudejstva sila generišu nove mogućnosti života. Iz ovoga sledi zaključak koji je opet varijacija iste teze, te je zapravo konačna tvrdnja: Višestrukost je uslov agensnosti. Istim postupkom, Džudit Batler zatim navodi posledice koje pretpostavljaju da smo ponavljanje prihvatili za argumentaciju početne teze, koja je u tom procesu uspostavljena kao logički održiva:

Ukoliko ne uspijemo shvatiti kako višestruke sile dolaze u interakciju i proizvode sam dinamizam života, onda ćemo pogrešno iskonstruirati i to odakle nam stiže djelovanje.

Sem što ponuđeno obrazlaganje ne kaže kako višestruke sile rezultiraju dinamizmom života.17

Sve što autorka ovde piše ne proizilazi iz tradicije aktivističke misli, niti iz interesa aktivizma. Međutim, ovaj dekonstruktivni gest ostavlja mogućnost pretpostavke da autorka adresira ili podstiče jačanje novog aktivizma koji, oslanjajući se na bio-političke agense, sve više napušta jedinstven politički projekat i kreće se ka konceptima i praksama “mnoštva”. To je moja pretpostavka, a da li Džudit Batler ima na umu takav aktivizam, ne znam. Da bismo to znali, bilo je potrebno ili da razvije argumentaciju koja izaziva aktivizam ili da objasni reference iz aktivizma koje prizivaju takav agens. Inače, ostaje na nama da budemo dobro upućeni u politiku antiglobalističkog aktivizma dvehiljaditih, kako bismo mogli da pretpostavimo na kakav aktivizam se teza Džudit Batler može odnositi. Ono što sam ja htela ovde jeste, da ukažem na probleme i da zatim iz diskursa same Batler pokažem jedan put kojim njena teorija može biti ili postati politički agensna, ako ne i filozofski ispravna.

Karakteristične teorijske problematike Džudit Batler

Džudit Batler analizira mnoge probleme koji zaokupljaju savremenu humanistiku, ali centralno mesto u njenom radu zauzima problematika roda i pola. Iako ona prožima gotovo ceo rad Džudit Batler, on se ne iscrpljuje u tome, pa ću ovde razmotriti još nekoliko tema. To su performativnost-i-performans, koji su delom nerazdvojivi od analiza roda i pola, ali se razvijaju i u analizama politike i subjekta. Takođe, izdvajanjem ove teme htela bih da podstaknem primenu teza Džudit Batler u teoriji performansa. Treća problematika koju ću razmotriti je neizvesnost ljudskog života, koja povezuje odnos sa Drugim, želju za priznanjem, kolektivizam i nasilje. Rod/pol (gender/sex) je tema koje Džudit Batler razvija u brojnim knjigama i tekstovima tokom čitavog rada. Direktno posvećene ovoj temi su knjige Gender Trouble, Bodies That Matter i Undoing Gender, tekst Performative Acts and Gender Constitution i intervju Gender as Performance, kao i mnogi radovi u kojima se rod i pol pominju uzgredno ili kao primeri. Radom u ovoj oblasti Džudit Batler je dala veliki doprinos feminističkoj i naročito queer teoriji, iako su njene teze nekad euforično prihvatane, a nekad oštro osporavane. Osnovna teorijska platforma s koje razmatra ovu temu je poststrukturalizam, odakle sprovodi metode dekonstrukcije, antiesencijalističkog relativizma i deridijanske teorije performativa. S obzirom na okvir queera, Džudit Batler se po ovom pitanju u nekim aspektima razilazi i sa feminizmom i sa LGBTIQ aktivizmom. S feminizmom zbog njegovog zadržavanja binarne hetero-matrice i potrebe za jasnom definicijom “žene”; a sa LGBTIQ aktivizmom zbog svog istrajavanja na relativizmu, antiesencijalizmu i antihumanizmu. S oba, zbog svoje destabilizacije i čak urušavanja kategorije identiteta, koja u obe oblasti ima veoma značajnu ulogu.

Polazni stav Džudit Batler jeste da su i rod i pol, tj. i rodna i polna razlika diskurzivne, društvene i kulturalne konstrukcije. I dok je teza o rodu kao konstrukciji već postala, bar donekle, prihvatljiva radom feminističkih autorki pre Džudit Batler, teza o konstruktivnom karakteru pola je izazvala pravu eksploziju. Radi se o tome da je isticanje roda kao konstrukcije uvelo rez između roda i pola, gde je prvom omogućeno da diskurzivno formira identitet, dok drugi zadržava prethodnu, prirodnu datost.

Džudit Batler oba aspekta posmatra u širem svetlu konstituisanja (političkog) subjekta. Subjekt – da bi bio u polju društvenog, da bi ga zakon prepoznao i njegov život bio ljudski – se stvara kompleksnim procesom normativne regulacije. Deo tog procesa je isključivanje. U tom polju isključenog, zoni nenastanjivosti, zoni neživljivog života Džudit Batler pronalazi brojna “odbačena bića”. Njih norma ne normativizuje u heteroseksualnim kategorijama te ona ne stiču status subjekata i ne ulaze u društveno polje iako su tom normom sama proizvedena. Prihvatanje tih bića kao subjekata u društvenoj zajednici je osnovno političko pitanje koje zaokuplja Batler.

Evakuacijom iz polja društvenog, ova bića ne nestaju već (p)ostaju negativitet subjekta koji ga konstitutivno određuje. A to važi i za rodni i za polni aspekt subjekta, te teza o rodu kao društvenoj konstrukciji, a polu kao biološkoj datosti, pada. Usmeravanje na negativitet je postupak koji Džudit Batler često koristi kako bi objasnila konstituisanje pozitivnih, dominantnih kategorija u binarnim parovima, pa se odavde može razumeti da dok govori o rodno i polno nenormativizovanim bićima, ona adresira upravo zakon, subjekte i njihovo polje društvenog i političkog.

Pored njenog već petnaestogodišnjeg teorijskog argumentovanja teze o konstrukciji pola i roda, ja bih ovde izdvojila empirijski prikaz slučaja interseksualne osobe Davida Reimera u Undoing Gender, na osnovu kojeg Džudit Batler razmatra pitanja moći koja regulišu i određuju šta jesmo i šta možemo biti.18 Reimer je, zbog neuspele operacije penisa kao osmomesečna beba, dugi niz godina bio izložen procesu rodne i polne normativizacije pod nadzorom psihijatara, hirurga i endokrinologa i nekoliko puta menjao i rod i pol i to ne istovremeno i ne sasvim. Važan zaključak ovog prikaza je da se i polna i rodna dihotomija muškarac-žena, muževno-ženstveno javljaju kao rezultat procesa heteroseksualne normativizacije koja prekida i uklanja iz polja društvenog kontinuum između ovih “polova”. Reimerov život je brutalni dokaz te teze, jer iznosi na videlo biološki i psihički kontinuum u samo jednoj osobi, koji time prestaje da bude samo hipoteza društvene situacije subjekta. Reimer kao dečak bez penisa, devojčica sa Y hromozomom, momak s dojkama i muškarac pripreman za ulogu žene se stalno kreće između normativnih kategorija. To kretanje ga sprečava da ijednu od njih uspešno otelotvori jer, ukazuje Džudit Batler, svakoj preti, podriva je njen stalno prisutni negativitet, čineći od Davida ne-stvarno biće u savremenom poretku bivanja.

Ovim primerom hoću da ukažem na konkretne razloge i domete njene kritike identiteta i njegove regulativne moći zasnovane na odbacivanju. Džudit Batler se u Gender Trouble drži fukoovske teze da ništa ne prethodi tom procesu regulacije, on jednim potezom proizvodi i subjekt i ono što isključuje. To dovodi u pitanje mogućnost političkog delovanja, koje ne ostaje unutar već-opcrtanog polja nego bi da interveniše na njega. Za to pitanje, važno je shvatiti da konstruktivna proizvodnja subjekta ne znači i determinizam. Džudit Batler naglašava razliku:

Subjekt nije determinisan pravilima kojima je proizveden jer označavanje nije utemeljujući čin, nego regulisani proces ponavljanja koji se prikriva i nameće svoja pravila upravo proizvodnjom supstancijalizirajućih učinaka.19

S tim u vezi, ona insistira da su rodna i polna razlika deo istog procesa savremene subjektivacije, koji se izvodi kao ponavljanje konstituišućih činova u konvencionalnoj društvenoj situaciji. Ono što autorka nudi u Gender Trouble kao način otpora rodnoj i polnoj normativizaciji, a to je pre svega parodija kao “kritički mimezis”, izgleda da teško može biti zaista efikasno mada jeste stalna opomena i pretnja. Parodija pokazuje svest o supstancijalizirajućim učincima ponavljanja pravila i razotkriva proces naturalizacije, ali nije jasno na koji način ta svest i to razotkrivanje dovode do rušenja tih pravila, odnosno do otvaranja političkog polja za nova shvatanja subjekta, naročito s obzirom na postupak isključivanja. Jer, ponavljam, za Džudit Batler, samo zakonom proizvedeni subjekti učestvuju u polju društvenog. Njene kasnije razrade performativnosti roda i pola pružaju novu perspektivu: prvo, potvrđuju da je subjekt (pro)izveden; drugo, ukazuju da nikada nije dovršen; a treće, daju mogućnost subjektu da menja pravila koja ga konstituišu. Jer, performativ omogućuje uvid da se i pravilo i subjekt i neuspeh proizvode istovremeno i da su – a to je najvažnije – konstitutivni jedno za drugo. Sada ću to detaljnije objasniti.

Performativnost-i-performans (performativity, performance) je jedan od ključnih teorijskih pojmova Džudit Batler u razmatranju ne samo pola i roda, već i šire politike i subjekta.20 Ostinova teorija nije ono što koristi u ovim razmatranjima. U svoj diskurs ona stiže preko Deridinog dekonstruktivističkog preiščitavanja koje ukazuje na citatnost performativa,21 a s druge strane preko psihoanalitičke interpretacije Šošane Felman (Shoshana Felman) koja u prvi plan iznosi performativni neuspeh i ilokucijski višak koji nadilazi performativ kao jezički iskaz u kontekstu iskazivanja.22 Džudit Batler dalje povezuje teoriju performativa s Altiserovim pojmom interpelacije i Lakanovom psihoanalizom.

Ključni pomak koji autorka izvodi od polazne teorije jeste da subjekt performativa nije tek pozicija određena strukturom govorne situacije, već se u performativnoj proizvodnji subjekta zakon investira u samo telo, a “tela koja znače” za nju su ne samo “važna”, već i “materijalna” (that matter). Prema Batler, regulativne norme performativnim delovanjem konstituišu materijalnost tela, odnosno materijalizuju njegove subjekatske (npr. polne) aspekte.23 Za ovaj pomeraj bili su joj potrebni i Altiser i Lakan. Polazna pozicija performativa – kod Ostina, a i kod Džudit Batler – jeste da subjekt performativa ne postoji, nije uobličen pre samog performativnog čina. Performativni čin može biti izveden uspešno ili neuspešno, jer zavisi od konteksta izvođenja i njegovih konvencionalnih procedura, koje nekad idu kako treba, a nekad ne. U izvođenju uspešnog performativa proizvodi se subjekt performativa (onaj/a koji/a obećava, imenuje itd.). U izvođenju neuspešnog performativa ne proizvodi se ništa; to je bila greška ili promašaj. Ipak, ovaj neuspeh je konstitutivan za performativ, pa i Ostin zaključuje da performativ koji se ne može i neuspešno izvesti nije performativ.

On se dalje ne bavi konsekvencama neuspeha, dok ih Džudit Batler uzima za centralnu temu. To “ništa”, konstitutivno za performativ i njegov subjekt je mesto “kvara” u proceduri, koje se isključuje kako bi se prikrilo da se performativu priznaje juridička moć kao da je on već sam, prirodno i prethodno ima. To isključivanje ima funkciju naturalizacije. Performativnost je u tom smislu za Džudit Batler širi pojam od performansa, jer uključuje i njegov negativitet i time mu osporava pravo na celu “istinu subjekta”: ono što se ‘izvodi’ prikriva, ako ne i poriče, ono što ostaje neprozirno, nesvesno, neizvodivo. Svođenje performativnosti na performans bilo bi pogrešno.24

Dalje, šta se centriranjem tog “kvara” postiže? Odgovor da se postiže razotkrivanje, kako sam izložila u razmatranju pola/roda, očigledno ne zadovoljava.

Potrebno je aktivirati to prazno, prebrisano, isključeno mesto greške kao mesto potencijalnog agensa, koji istovremeno i odbija zakonsku proceduru i ne isključuje se iz zakona. Kako? Džudit Batler ovde uvodi Altiserove teze o interpelaciji, pozivu koji zakon upućuje subjektu.25 Zakon ga tim pozivom formira kao subjekt, ali je taj čin zapravo per-formativan:

Opomena nije puka represija ili kontrola nad subjektom već čini suštinski deo pravosudnog i društvenog formiranja subjekta. Poziv je formativan, ako ne i performativan, upravo zato što uvodi pojedinca u potčinjen status subjekta.26

Da bi se to ostvarilo, nužno je da subjekt prepozna poziv i prizna ga. I interpelacija i performativ jesu diskurs autoriteta. Džudit Batler podseća da se Altiser, međutim, na ovom mestu poziva na doprinos lakanovske psihoanalize u istrajavanju na “odnosu nepriznavanja” između zakona i subjekta njegove prisile, iz čega zaključuje da neuspešni performativ otvara veliki raspon neposlušnosti tih “rđavih subjekata” koji mogu ne samo odbiti već i razbiti i reartikulisati zakon. Njena teza u Bodies That Matter da iskrivljeno odazivanje na interpelaciju hiperboliše i podruguje se zakonu i time iziskuje njegovu reartikulaciju, zasniva se na pretpostavci da zakon nije imun na svoje subjekte, na tela u koja investira. Zato što zakon, dakle, nije samo formativan, već je i performativan. Performans je potencijalno mesto njegove nesigurnosti. O tome govori i Felman, kada insistira na performativnom višku koj se javlja u dijaloškoj situaciji. Rezultat (u rekonfigurisanju društvenog polja i izvođenju/uvođenju novog subjekta), međutim, po Džudit Batler, nije moguć u performansu kao jednom “omeđenom činu”, već samo kroz dugotrajni proces subjektivacije kao ponavljanja performativa, citiranja, odazivanja i neodazivanja, prepoznavanja i pogrešnih prepoznavanja. Ta nužnost iteracije i citata čini performativ krhkim i zavisnim od njegovih izvedbi u društvenoj situaciji – koje ga, priznavajući ga, stalno dopunjuju, pomalo izneveravaju i u tome menjaju.

Neizvesnost života (precariousness of life) se, kao eksplicitna tema, pojavljuje tek u najnovijem radu Džudit Batler, radu koji nastaje nakon 11/9. Iako se neki elementi ove problematike pojavljuju i ranije u opusu, njom se direktno bavi knjiga Precarious Life, a teorijski je najtemeljnije uobličena u istoimenom eseju.27 Džudit Batler na osnovu tog pojma – u aktuelnim društvenim prilikama terorizma i američkog intervencionizma – pokušava da uspostavi jednu etiku ne-nasilja podstaknutu uvidom kako ljudski život lako može biti poništen. U tome se oslanja u najvećoj meri na filozofiju Emanuela Levinasa,28 čija koncepcija etike proizilazi iz odnosa s Drugim, zasnovanog na razumevanju neizvesnosti (njegovog) života. To razumevanje stavlja pred subjekt radikalnu etičku odgovornost: za intencijom da uništi drugog, odmah sledi zapovest: “Ne ubij!”. Ono što omogućava taj dvostruki susret s drugim jeste “lice” (le visage, face), jer u “epifaniji lica” subjekt stiče iskustvo samog sebe. Džudit Batler naglašava da za Levinasa agresija nije iskorenjena u etici ne-nasilja, već ona ostaje stalni razlog etičke borbe, borbe da se strah i briga ne pretvore u nasilje.

Džudit Batler, međutim, donekle napušta Levinasovo teološko stanovište i božanski izvor moralne zapovesti i prevodi njegovu etiku na ravan studija kulture, u potrazi za adekvatnim načinima da se opiše ljudsko, tuga i patnja i da se lice onih protiv kojih se ratuje uvede u područje javnih reprezentacija.29 Važno je istaći da za Levinasa kao i za Batler, lice nije uvek i jedino ljudsko lice, mada ono zastupa ono što je ljudsko, ranjivo, neizvesno – pa se njena kritika dominantnih medija (u SAD) i zasniva na tome da njihove reprezentacije “lica neprijatelja” brišu ono što je najviše ljudsko u licu, dehumanizuju ga i konstituišu javnu sferu cenzurišući načine na koje ljudi vide, na koje čuju i šta vide.30

Pri samom uvođenju teze o neizvesnosti života, Džudit Batler izvodi jedan implicitni pomeraj Levinasovog etičkog polazišta.31 Ona polazi od toga da moralna obaveza ne proizilazi iz samog subjekta, njegove autonomije i refleksije, već odnekud drugde, kao nešto nepozvano, neplanirano i neočekivano što preti da sruši planove subjekta i upravo rušenje planova subjektu govori da ga nešto moralno obavezuje. Sa tog polazišta, Džudit Batler razmatra Levinasov pojam lica, kao figuru kojom Drugi upućuje moralni zahtev subjektu, koji ga ne traži, ali nije slobodan da ga odbije. Za Levinasa:

Pristup licu je osnovni oblik odgovornosti […]. Lice nije ispred mene, već iznad mene; ono je drugi pred smrću, gledajući kroz i izlažući smrt. Dalje, lice je drugi koji mi traži da ne dopustim da umre sam, jer kad bih to učinio postao bih saučesnik u njegovoj smrti. Stoga, lice mi govori: ne ubij.32

Time, etički zahtev koji nam upućuje lice – zahtev ljudskosti, humanosti – u stvari predstavlja prekid bivanja, samog života. Iz toga Džudit Batler zaključuje da je sama humanost prekid, slom (rupture) bivanja, jer odgovoriti na lice znači uvideti ono što je neizvesno u životu drugog, a time i neizvesnost samog života. Lice je nosilac te neizvesnosti i uvodi subjekta u borbu, gde ga istovremeno izaziva na ubistvo i sprečava da ga izvrši. Džudit Batler uviđa da je kod Levinasa ostalo nejasno zašto je prvi odgovor subjekta na ranjivost drugog želja da ga ubije, pa se vraća svojoj polaznoj pretpostavci da je drugi u osnovi ugrožavajući, te se subjekt mora odbraniti kako bi očuvao svoj život (dok za Levinasa samoočuvanje nije dovoljan razlog za ubistvo tj. njegovu etičku legitimaciju). To bi, u psihoanalitičkom ključu, značilo da moralna naredba stavlja želju za ubistvom u službu unutrašnje želje subjekta da ubije sopstvenu agresiju i osećaj prioriteta. Drugi, koji dolazi spolja prekida narcistički krug subjekta i poziva ga ka nečem značajnijem, a to je – društvena, diskurzivna situacija. Sam Levinas odnos sa licem i odgovor na lice izjednačava sa situacijom diskursa, što Džudit Batler navodi da zaključi da upravo ta situacija – u kojoj pre nego što govorimo, nešto govori nama – omogućava da moralni zahtev koji nam diskurs upućuje radi. Iz toga je jasan prekid koji izvodi i na koji obavezuje figura lica: taj prekid je samo uvođenje ljudskog bića u društvenu situaciju subjekta.

Na takav način uveden, svaki subjekt – i ja sama, a drugi me sa tim suočava – je izlažući se u društvenoj situaciji suočen sa mogućnošću ili i ostvarenjem nasilja. To znači, piše Džudit Batler na drugom mestu u knjizi, da je svako od nas politički konstituisan delimično na osnovu društvene ranjivosti naših tela – kao mesta želje i fizičke ranjivosti, kao mesta javnosti, istovremeno pouzdanih i izloženih.33

Drugi, kao uslov društvenosti, pokazuje nam našu nužnu subjekatsku “eks–tatičnost”. Suočava nas s nužnošću povezivanja koja nas, izlažući nas tim drugima i njhovim dodirima, dovodi u rizik od nasilja. Svest o tom relacionizmu, nasuprot individualizmu, jeste osnov ove etike. Kod Džudit Batler, međutim, relacionizam subjekta nije ni imperativ niti ideal, već polazna nužnost društvene situacije subjekta koja zaustavlja nasilje, a otvara vrata kolektivizmu i solidarnosti. Zbog toga, Džudit Batler ultimativno zahteva njenu medijsku reprezentaciju.

Ana Vujanović

1 Videti: Regina Michalik, “The desire for philosophy” – Interview with Džudit Batler, LOLApress; www.lolapress.org/elec2/artenglish/butl_e.htm

2 “Ja jesam Amerikanka, ali sam školovana u evropskoj filozofiji. Prije samo nekoliko decenija bila sam dio porodice koja je sebe smatrala evropskim Jevrejima i odrasla sam među odraslim osobama koji su govorili nekoliko jezika koje nisam razumela, a engleski su govorili sa jakim akcentom. Kada sam išla u Njemačku da studiram njemački idealizam, moja je baka smatrala da se vraćam tamo gdje pripadam.” Džudit Batler, Raščinjavanje roda, TKD Šahinpašić, Sarajevo, 2005, str. 178.

3 Videti: Džudit Batler, “No, it’s not anti-semitic”, London Review of Books, August 2003, www.lrb.co.uk/v25/n16/butl02_html.

4 Pišući o svojoj knjizi Gender Trouble, objašnjava: “Zašto drag? Pa dobro, ima tu biografskih razloga, a možda bi bilo dobro da znate da je u Sjedinjenim Državama jedini način na koji ste me mogli opisati u mojim mlađim godinama bio kao barska dyke, koja je svoje dane provodila čitajući Hegela, a svoje noći, pa dobro, u gay baru, koji je povremeno postajao i drag bar. […] Dakle, bila sam tu, prolazeći kulturalni momenat u središtu društvene i političke borbe.” Džudit Batler, Raščinjavanje roda, TKD Šahinpašić, Sarajevo, 2005, str. 189.

5 Regina Michalik, “The desire for philosophy” – Interview with Džudit Batler, LOLApress, www.lolapress.org/elec2/artenglish/butl_e.htm

6 Martin Jay, “The Academic Woman as Performance Artist”, iz Cultural Semantics; Keywords of Our Time, University of Massachusetts Press, Amherst, 1998, str. 138–144.

7 Steven Daly and Wice Nathaniel, “Batler, Judith”, iz alt.culture: An A-to-Z Guide to the ’90s-Underground, Online and Over-the-Counter, HarperPerennial, New York, 1995, str. 31–32.

8 www.theorycards.org.uk/card02.htm

9 Ovu primedbu je postavila Camille Paglia; Videti: www.salon.com/it/col/pagl/1999/02 /24pagl.html.

10 Martha Nussbaum, “The Professor of Parody”, The New Republic Online, February 1999.

11 Džudit Batler, Raščinjavanje roda, TKD Šahinpašić, Sarajevo, str. 177–178.

12 Videti: http://denisdutton.com/bad_writing.htm

13 www.gse.buffalo.edu/FAS/Bromley/classes/theory/Batler_response.htm

14 Videti, npr. objašnjenje ciljeva Gender Trouble: “Na umu sam imala dva cilja u to vreme: prvi je bio razotkrivanje onoga što sam smatrala općeprisutnim heteroseksizmom unutar feminističke teorije; drugi je bio pokušaj zamišljanja svijeta u kojem bi oni koji žive na nekoj udaljenosti od rodnih normi, koji žive u zbrci takvih normi, mogli sebe shvatiti ne samo kao one koji žive življive živote, nego i one koji zaslužuju određenu vrstu priznavanja […].” Džudit Batler, Raščinjavanje roda, TKD Šahinpašić, Sarajevo, str. 183.

15 To razmatra i sama Batler; videti: “Može li ‘Druga’ filozofija govoriti?”, iz Džudit Batler, Raščinjavanje roda, str. 205–221.

16 Džudit Batler, Raščinjavanje roda, str. 172.

17 Džudit Batler, Raščinjavanje roda, str. 172.

18 “Činiti pravdu nekome: predodjela spola i alegorije transseksualnosti”, iz Džudit Batler, Raščinjavanje roda, str. 53–69.

19 Prema: Dejan Ilić, “Raseljavanje zone nenastanjivosti”, iz Džudit Batler, Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001, str. 332.

20 Ovde nema mesta da izložim teoriju performativa, pa ću se usmeriti na načine na koje se ona pojavljuje u diskursu Džudit Batler. O teoriji performativa šire videti: Dž. L. Ostin, Kako delovati rečima, Novi Sad, Matica Srpska, 1994 i moju razradu u Ana Vujanović, Doksicid s-TIU/4, IKZS, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2006.

21 Videti: Žak Derida, “Potpis, događaj, kontekst”, Delo god. 30, br. 6, Beograd, 1984, str. 7–36.

22 Videti: Shoshana Felman, Skandal tijela u govoru, Naklada MD, Zagreb, 1984.

23 Džudit Batler, Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001, str. 14.

24 Džudit Batler, Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, str. 287.

25 Videti: Louis Althusser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, iz Slavoj Žižek (ed.), Mapping Ideology, Verso, London – New York, 1995, str. 100–141.

26 Džudit Batler, Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001, str. 157. Videti i: Džudit Batler, “Burning Acts – Injurious Speech”, iz Andrew Parker and Eve Kosofsky Sedgwick (eds.), Performativity and Performance, Routledge, New York – London, 1995, str. 197–228.

27 Judith Butler, Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, Verso, London, 2004.

28 Videti: Emanuel Levinas, Totalitet i beskonačno; Ogled o izvanjskosti, Veselin Masleša, Sarajevo, 1976; Drukčije od bivstva ili s onu stranu bivstvovanja, Jasen, Nikšić, 1999. i Među nama, IKZS, Sremski Karlovci – Novi Sad 1998.

29 Judith Butler, “Preface”, iz Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, Verso, London, 2004, str. XVIII.

30 U skladu s tom namerom, Batler nakon razvijanja teze o ranjivosti drugog kao osnovi etike, uvodi u dijadu subjekt-drugi i trećeg (nad kojim drugi vrši nasilje) i prenosi teze u domen medijskih reprezentacija i odnosa (de)humanizacije i reprezentacije. Ja ću se ovde fokusirati na problematiku neizvesnosti života kao fakta društvenog života subjekta, a čitaoce dalje upućujem na autorkinu knjigu.

31 Judith Butler, “Precarious Life“, iz Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, Verso, London, 2004, str. 130.

32 Iz Face to Face with Levinas, SUNY, Albany, 1986, str. 23–24; prema: Judith Butler, Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, Verso, London, 2004, str. 131–132.

33 Judith Butler, “Violence, Mourning, Politics”, iz Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, str. 20.

Literatura:

Džudit Batler, Antigonin zahtev, Centar za ženske studije, Beograd, 2007. Judith Butler, “Performative Acts and Gender Constitution: An Essay in Phenomenology and Feminist Theory”, iz Sue-Ellen Case (ed.), Performing Feminisms: Feminist Critical Theory and Theatre, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1990.

Judith Butler, “Burning Acts – Injurious Speech”, iz Andrew Parker and Eve Kosofsky Sedgwick (eds.), Performativity and Performance, Routledge, New York – London, 1995, str. 197–228.

Judith Butler, Excitable Speech: A Politics of the Performative, Routledge, London, 1997.

Judith Butler, The Psychic Life of Power: Theories in Subjection, Stanford University Press, Stanford Cal., 1997.

Judith Butler, Nevolje s rodom; feminizam i subverzija identiteta, Ženska infoteka, Zagreb, 2000.

Džudit Batler, Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001.

Judith Butler, “No, it’s not anti–semitic”, London Review of Books, August 2003, www.lrb.co.uk/v25/n16/butl02_.html.

Judith Butler, Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence, Verso, London, 2004.

Judith Butler, Giving an Account of Oneself, Fordham University Press, New York, 2005.

Judith Butler Raščinjavanje roda, TKD Šahinpašić, Sarajevo, 2005.

Judith Butler, Ernesto Laclau, Slavoj Žižek, Kontingencija, hegemonija, univerzalnost, Naklada Jasenski i Turk, Zagreb, 2007.

Sara Salih (ed.), The Judit Butler Reader, Blackwell Publishers, Oxford, 2004.

Webografija:

Bibliografija Judith Butler, ur. Eddie Yeghiayan, http://sun3.lib.uci.edu/indiv/ scctr/Wellek/Batler/

Lista prikaza knjiga Džudit Batler, knjiga koje je uredila i knjiga u kojima ima priloge, http://sun3.lib.uci.edu/~scctr/Wellek/Batler/reviews.html.

Uvod u Džudit Batler, ur. David Gauntlett, www.theory.org.uk/ctr–butl.htm. Queertheory.com: www.queertheory.com/histories/b/Batler_judith.htm.

Intervjui i tekstovi o radovima Džudit Batler:

Dejan Ilić, “Raseljavanje zone nenastanjivosti”, iz Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001, str. 319–347.

Branislav Jakovljević, “Prostrelne rane diskursa”, iz Tela koja nešto znače; o diskurzivnim granicama “pola”, Samizdat B92, Beograd, 2001, str. 299–319.

Martin Jay, “The Academic Woman as Performance Artist”, iz Cultural Semantics; Keywords of Our Time, University of Massachusetts Press, Amherst, 1998, str. 138–144 .

“Judith Butler” (temat), Frakcija br. 12/13, Zagreb, 1999.

Tegina Michalik, “The Desire for Philosophy” – Interview with Judith Butler, Berlin, 2001; LOLApress, www.lolapress.org/elec2/artenglish/butl_e.htm

Martha Nussbaum, “The Professor of Parody”, The New Republic Online, February 1999, (dostupno na: www.akad.se/Nussbaum.pdf).

Petar Osborne and Lynne Segal, “Gender as Performance” – An Interview with Judith Butler, London, 1993; Radical Philosophy 67, summer 1994, (www.theory. org.uk).

Astra Taylor, “Who says theory is dead?“ – Interview with Judith Butler.

Film i video:

Berkeley Teach – In Against War, Part III predavanje Džudit Batler: www.btiaw. org, 2006.

Judith Butler – Philosophical Encounters of the Third Kind, režija Paule Zadjermann, First Run Icarus Film, New York, 2007.