Epiktet i Marko Aurelije, oba utemeljena u stoičkom učenju, nude nam misli koje su podjednako relevantne danas kao i u vremenima kada su prvi put zabeležene. Kroz njihove reči, otkrivamo vrednosti koje transcendiraju vekove i inspirišu nas da pronađemo unutrašnju snagu i spokoj u svetu punom turbulencija. U ovom delu, susrećemo se sa širokim spektrom tema koje sežu od volje i sreće do odnosa prema bogatstvu, slobodi, bogovima i predrasudama. Filozofska mudrost Epikteta i Marka Aurelija nas podstiče da razmišljamo o našem odnosu prema uvredama, telu, smrti i životu uopšte. “Obrasci Volje I Sreće” nas podsećaju da nesreća nije u doživljavanju teških događaja, već u našem reagovanju na njih. Ovi mislioci nas uče da je istinska sreća prisutna kada hrabro i čvrsto nosimo teret sudbine. Njihova filozofska učenja su kao svetionici koji osvetljavaju put ka autentičnom životu ispunjenom smislom.
I VOLJA
1. Koji je to čovek nepobedan? Onaj koji je postojan i koji ne može biti pokoleban ni jednom stvari koja je u njegovoj vlasti. Ja ga zamišljam kao rvača: eno, izdržao je prvu borbu; da li će izdražti drugu? Odoleo je novcu, može li odoleti lepoj ženi? Odoleo je danju, pred svetom, može li odoleti kad bude sam i noću? Može li odoleti slavi, kleveti, pohvalama, smrti? Odoleva li svim patnjama, svim nevoljama, svim žalostima? Jednom rečju, pobeđuje li i svoje snove i težnje? Takvog rvača, takvog pobednika tražim.
2. Da li bi Herkul bio Herkul, bez lavova, bez tigrova, bez divljih veprova, bez razbojnika i svih drugih čudovišta od kojih je očistio ovu zemlju? I bez tih čudovišta, čemu bi služile njegove okretne ruke, njegova džinovska snaga, njegova lavovska hrabrost, njegovo nepobedno strpljenje i sve ostale njegove vrline?
3. Opomeni se uvek smelosti Lateranusove. Neron posla jednom svog oslobođenika Epafrodita da ga zapita o nekoj zaveri u koju i Lateran beše umešan. Ovaj odgovori Neronovu oslobođeniku samo ovo: „Kad bih imao štogod da kažem, ja bih to kazao jedino tvome gospodaru.“ − „Oteraću te u zatvor“ − zagrme Epafrodit. − „Ali zar ću tamo stići ogrezao u suzama?“ − „Prognaću te iz zemlje!“ − „Šta me to sprečava da ne odem veselo, pun nade i zadovoljan svojom sudbinom?“ − „Osudiću te na smrt!“ − „Ali, zar moram umreti gunđajući i lelečući?“ − „Kaži mi tajnu!“ − navaljivao je Epafrodit. − „Neću je nipošto kazati dokle god zavisi od mene!“ − „Neka se baci odmah u okove!“ − grmnu na sluge oslobođenik. − „Šta kažeš, prijatelju? Je li ti to meni pretiš okovima? Čikam te. Ti samo moje noge možeš okovati, a što se tiče moje volje, ona će biti svoja i slobodna; ni sam Jupiter ne može me nje lišiti“. − „Ćuti! Sad ću ti odrubiti glavu!“ − „А kad sam ti kazao da jedino moja glava ima tu povlasticu da ne može biti odrubljena?“ Ove smele reči zapečaćene su i delom. Lateranus bi odveden na gubilište, i pošto je prvi udarac dželatov bio slab, te ga samo malo pomeri s mesta, on brzo sam poturi, namesti i ispruži vrat sa mnogo čvrstine i dostojanstva.
4. Diogen je imao običaj da kaže da nije prestao nositi jaram ropstva i pošto ga je Antisten pustio na slobodu. Hoćeš li da znaš čime se tek filozof istinski i u stvari oslobodio? Poznavanjem stvari koje su u našoj vlasti i poznavanjem onih koje nisu u našoj vlasti?
5. Svaki čovek koji je toliko slab da se potčinjava volji drugog čoveka izgubio je već tim samim svoju slobodu.
6. Kad činiš nešto, a uveren si da si dužan da to činiš, ne izbegavaj nimalo da to radiš javno, pa ma kako ružno mišljenje svetina imala o tome. Jer ako je delo rđavo, ne radi ga nikako, a ako je dobro, zašto se plašiti onih koji će te bezrazložno i neumesno osuditi.
7. Hoćeš li da vidiš potpuno zadovoljnog čoveka, koji očekuje i želi da se sve dešava onako kako se dešava? To je Agripinus. Došao mu je neko i javio da se Senat skupio da ga sudi i osudi. − „Neka je sa srećom“ − rekao je on − „a ja, ja ću otići da se, po običaju, časkom okupam.“ Tek što je izašao iz kupatila, a neko stiže i reče mu da je osuđen. − „Da li na smrt ili na progonstvo?“ − „Na progonstvo!“ − „А moje imanje da li je konfiskovano?“ − „Ne, ostavljeno ti јe!“ − „Onda, pođimo bez oklevanja“ − okrenu se on slugama. „Hajd’mo da ručamo u Ariciji, i tamo ćemo ručati isto tako dobro kao i u Rimu.“
8. Ljudi se stavljaju kako hoće, na vrlo visoku ili vrlo nisku cenu, i svaki vredi prema onome kako se sam ceni. Odredi se: hoćeš li biti slobodan ili rob; to jedino zavisi od tebe.
9. Namesto svih uživanja, koja si imao u svojoj otadžbini i koja si sada izgubio, ostaje ti ovo: pomisli da se ti pokoravaš bogovima i da ti, sada tek, stvarno vršiš dužnost poštena i pametna čoveka. Zar nije najveće preimućstvo reći samom sebi: „Sad baš mudraci i filozofi predaju krupne stvari po svojim školama i objašnjavaju dužnosti poštena čoveka, a ja, baš ja, eto, izvršavam te dužnosti. To oni moje vrline objašnjavaju i, ne znajući, pevaju mi slavopojke, jer ja vršim baš ono što oni slave, hvale i čemu uče svet“
10. Ne smej se ni dugo, ni često, a ni preterano!
11. Čuvaj se dobro uloge podsmevača i šaljivčine, јеr to je vrlo klizav put koji će te, neosetno, odvesti do niskog i običnog ponašanja i do toga da izgubiš kod drugih poštovanje koje zasad imaju prema tebi.
12. Kad biste, slučajno, bili u zatvoru uoči samog nekog vašeg važnog suđenja, zar biste mogli otrpeti nekog, koji bi došao i rekao vam: „Hoćete li da vam čitam pesme kоје sam sastavio?“ − „Prijatelju, zašto dolaziš da nam dosađuješ u tako nezgodan čas? Sad smo tako zauzeti. Zar ne znaš da ćemo sutra biti suđeni i, možda, osuđeni.“ A vidite, Sokrat je bio u zatvoru, i uoči samog svog pogubljenja sastavljao je mirno pohvale Bogu i držao predavanje svojim učenicima!
13. Osuđen si na progonstvo? Ima li mesta van ovoga sveta kud bi te mogli poslati? I svuda, kud god te budu poslali, zar nećeš naći nebo, sunce, mesec, zvezde? Zar nećeš i tamo imati svojih snova, svojih razmišljanja? Zar nećeš i tamo produžiti svoj večiti razgovor s bogovima?
14. Ovo veliko pravilo držanja u životu bilo je vrlo duboko urezano u srcu Priscijusa Helvidijusa, i on ga je otmeno vršio. Vespazijan mu jednom izjavi želju da ne dođe i da ga ne vidi u Senatu. — „Od tebe zavisi da mi oduzmeš zvanje“ − odgovori Helvidijus − „ali ja ću ići u Senat dokle god budem senator!“ − „Dobro, ali ako dođeš“ − reče mu imperator − „onda tamo ćuti“ − „Ne traži moje mišljenje, i ja ću ćutati“. − „Ali, ako si prisutan u Senatu, onda je neophodno da i tebe upitam za mišljenje.“ − „А meni je, isto tako, neophodno da kažem ono što mi izgleda pravično.“ − „Ja ću te umoriti, ako to kažeš.“ − „A kad ti to rekoh da sam ja besmrtan?“ − odgovori mirno Helvidijus. „Mi ćemo obojica činiti ono što nam je, svakom od nas, u našoj vlasti; ti ćeš me umoriti, a ja ću otrpeti smrt spokojno, ne ropćući.“ − „Šta se dobija time“ − reći ćete mi − „pošto je Helvidijus jedini takav?“ − „А ja vam kažem: šta dobija purpur koji je sam na nekoj tunici? On krasi, ulepšava i izaziva želju da se ima takva tunika.“
Epiktet
