Pohvala ludosti
Konj nije nesrećan što ne poznaje gramatiku
Erazmo Roterdamski
31. Kad bi neko posmatrao život na zemlji s visoke osmatračnice, kao što čini Jupiter, po pričanju pesnika, video bi kolikim je nesrećama izložen ljudski život! Kako je bedno i prljavo njegovo rađanje! Kako je mučno odgajanje, kakvu je sve nasilju izloženo detinjstvo, na koliko je teških poslova primorana mladost, kako je strašna starost i kako svirepa neizbežnost smrti! Sem toga, niz još kolikih opasnih bolesti, koliko ga nezgoda vreba, koliko nevolja navaljuje sa svih strana — nema nigde ničeg što nije natopila žuč! Da ne spominjem ona zla koja čovek nanosi čoveku: siromaštvo, tamnicu, podlost, sramotu, mučenje, nevernost, izdaju, uvrede, svađe, prevare. Ali kako da ih nabrojim kad ih je koliko i peska u moru! Za kakve grehe su ljudi zaslužili takvu sudbinu? Koji bog ih je u besu naterao da se rađaju u takvoj bedi? O tome zasada ne mogu da govorim. Ali ko o ovome bude dobro razmislio, neće prekorevati miletske devojke, mada i taj slučaj izaziva sažaljenje. A koji su, pre svega, ti koji su se predali smrti iz odvratnosti prema životu? Zar to nisu učenici Mudrosti? Među njima je i onaj Hiron, koji je više voleo da umre nego da bude besmrtan, a da ne govorim o Diogenima, Ksenokratima, Katonima, Kasijima i Brutima ! Mislim da uviđate šta bi bilo na svetu kad bi svi ljudi bili mudraci: svakako bi bila potrebna nova glina i još jedan Prometej! Baš zato ja i pomažem ljudima u tolikim njihovim nevoljama, podržavam ih u neznanju, u lakomislenosti, ponekad u zaboravu patnji, ponekad u nadi na bolji život; ako pak s vremena na vreme u požudu dolijem još kaplju meda, odmah ublažim nevolje, tako da niko od njih ne želi da ostavi život čak ni kad Parke doteraju nit do kraja i kad ih život već godinama napušta. I ukoliko imaju manje razloga da žive i dalje, utoliko više žele da žive, pa čak i ne osećaju neko gađenje prema životu.
Moja je zasluga što ovde-onde vidite starce Nestorova doba kojima nije više preostao čak ni izgled čoveka: oni mucaju, brbljaju besmislice, bez zuba su, sedi, ćelavi ili, da ih opišem Aristofanovim rečima: ružni su, krivi, smežurani, ćelavi, krezavi i nemoćni, a toliko se raduju životu da se ponašaju kao mladići: jedan boji sede kose, drugi vlasuljom prikriva ćelavost, treći namešta veštačke zube, pozajmljene možda od nekoga, četvrti se smrtno zaljubljuje u neku mladu devojku i ophodi se gluplje i budalastije od svakog zaljubljenika. Sav iznemogao, s jednom nogom u grobu, a oženi se nekom nežnom devicom, svakako bez miraza, i ona će ga uskoro zakititi rogovima. I to se događa tako često da izgleda kao neka pojava za pohvalu. Ali je još zabavnije posmatrati stare namiguše: od duge starosti skoro liče na polužive leševe, rekao bi čovek da su se digle iz grobnice, a neprestano brbljaju: Oh, kako je život lep! Razuzdane su i, kao što obično kažu Grci, pohotljive kao koze; za veliku nagradu dovode kakva Faona, neprestano rumene lice, nikad se ne miču s ogledala, briju dlake na donjim mestima, pokazuju smežurane i uvele grudi, pevaju drhtavim i neskladnim glasom, draže dremljivu požudu, piju, igraju s mladim devojkama, pišu ljubavna pisma. Ceo svet ismejava njihovo ponašanje kao krajnju ludost, i ceo svet ima pravo. Ali se bapci dopadaju sami sebi, žive u omaglici najvišeg zanosa i uživaju sva zadovoljstva — srećne, razume se, zbog moje dobrote.
Htela bih sada da svaki onaj koji se podsmeva tim stvarima dobro promozga i kaže da li je, po njegovu mišljenju, bolje u takvoj ludosti prijatno živeti ili, kako ono vele, tražiti gredu pa se obesiti? A što se u javnosti takav život smatra kao sramota, to za moje luđake ne znači ništa, jer oni to zlo i ne osećaju ili, ako šta i osete, ne mare za njega. Ako padne kamen na glavu, to se zove zlo; a stid, nepoštenje, pogrda, psovke prouzrokuju onoliko štete koliko ih ko oseća. Ako nema osećanja, onda nema ni zla. Šta smeta što ti celo pozorište zviždi? Pljeskaj ti sebi sam! Do toga te stepena savršenstva može dovesti samo Ludost!
32. Čini mi se da već čujem filozofe kako se bune: To je, vele oni, najbednije što Ludost drži ljude u i zabludi, obmani i neznanju! Naprotiv, to baš znači biti čovek! Ne razumem zašto ih nazivati bednicima, kad ste svi tako rođeni, tako obrazovani i vaspitani i kad je to zajednička sudbina svih. Nijedno biće nije nesrećno ako živi u svom prirodnom stanju. Da ko ne misli da čoveka treba oplakivati zato što ne može da leti kao ptice, ili da ide četveronoške kao životinje, ili što nema rogove za odbranu kao bikovi? Sa istim pravom može onda nazivati nesrećnim i najlepšega konja zato što nije učio gramatiku i što se ne hrani kolačima, ili vola koji nije sposoban za gimnastičke vežbe. I kao što konj nije nesrećan zbog nepoznavanja gramatike, tako ni lud čovek nije nesrećan, jer je ludost vezana s njegovom prirodom. Ali mi oštroumni mudrijaši opet prigovaraju. Tako je, kažu oni, čoveku data osobito sposobnost da poznaje nauku i umetnost, pomoću kojih umom nadoknađuje ono što mu je priroda uskratila. Kao da to uopšte liči na istinu! Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cvećem, zaspala baš nad čovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogorčeni neprijatelj ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga uništio? Zato nauka tako malo koristi sreći, čak joj i šteti, a kažu da je samo zbog toga i pronađena, kao što u Platona jasno tvrdi onaj duhoviti kralj o pronalasku pismenosti. I nauka se, dakle, uvukla u ljudski život s ostalim nevoljama, a potiče iz istog onog izvora iz koga potiče sve što je rđavo u životu, od demona koji su po njoj dobili ime, jer demon na grčkom znači mudrac.
U zlatno doba je priprosti čovek živeo bez ikakva oružja nauke, vođen samo prirodnim nagonom. Čemu je tada bila potrebna gramatika, kada su svi govorili istim jezikom i kada se reč upotrebljavala samo da se ljudi među sobom sporazumevaju? Kakva je potreba bila za dijalektikom, kada nije bilo nikakve borbe zbog suprotnih mišljenja? Čemu bi služila retorika, kad niko nikoga nije izvodio pred sud? Zašto bi se stvarali zakoni, kad nije bilo iskvarenih običaja iz kojih, nema sumnje, izviru dobri zakoni? Ljudi su, zatim, bili suviše pobožni da bi s nekom bezbožnom radoznalošću ispitivali tajne prirode i posmatrali zvezde i istraživali njihovo kretanje i delovanje i otkrivali nevidljive uzroke stvari; smatrali su za greh ako bi smrtni čovek pokušao da mudrošću nađe granice svoje sudbine. Što se tiče želje da se sazna ono što se dešava izvan neba, takvo bezumlje nikome nije padalo na pamet.
I kako se postepeno gubila srećna prostodušnost zlatnoga doba, zli demoni su, kao što sam rekla, izmislili nauke i umetnosti. Ali ih je u početku bilo malo i imale su malo pristalica; docnije su praznoverje Haldejaca i bezbrižna dokolica Grka pridodali bezbroj novih koje su postale prave duševne nevolje, iako je i mala gramatika više no dovoljna da postane trajno mučilište života.
33. Istina, na najvišoj su ceni među naukama one koje se najviše približuju svakidašnjem razumu, tj. ludosti. Teolozi gladuju, fizičari se smrzavaju, astrolozima se svet smeje, a dijalektičare prezire, samo lekar vredi koliko mnogi drugi zajedno. Ukoliko je, pak, koji lekar veća neznalica, drskiji i lakomisleniji, utoliko ga više cene prvaci sa zlatnim ogrlicama. Jer lekarska služba, osobito kako je većina danas vrši, nije ništa drugo do naročit vid ulagivanja, baš kao i retorika.
Prvo mesto posle lekara pripada poznavaocima prava, a možda i nije tako (ne znam pouzdano), jer filozofi obično, ne usuđujem se da sudim sama, jednodušno ismejavaju njihov poziv kao magareću nauku. Ali se ipak voljom tih magaraca svršavaju u životu svi poslovi, najveći i najmanji. Oni se bogate sticanjem velikih poseda, dok teolog, iako je pretresao sve bogoslovske nauke, suši zube i neprestano ratuje sa stenicama i vaškama. I kao što su plodnije one umetnosti koje su u bližem srodstvu s Ludošću, isto su tako mnogo srećniji oni ljudi kojima je dato na volju da se uzdržavaju od dodira sa svim naukama i da se podaju prirodi kao jedinom vođu. A ona nije škrta ni u čemu, sem ako ne želimo da iziđemo iz okvira ljudske sudbine. Priroda mrzi pretvaranje, i mnogo joj srećnije polazi za rukom ono što stvara bez ikakve umetnosti.
34. Zar ne vidite da u svetu živih bića najsrećnije žive ona plemena kojima je tuđa svaka disciplina i kojima je priroda jedina učiteljica? Pogledajte pčele! Zar možete zamisliti nešto srećnije i dostojnije divljenja? One nemaju čak ni sva telesna čula, pa ipak mi recite da li je arhitektura pronašla nešto slično u građenju kuća? Koji je filozof ikada stvorio državu sličnu njihovoj? Suprotno tome, konj ima sva čula kao i čovek i živi s njim u zajednici, pa stoga i učestvuje u nekim ljudskim nesrećama. Konj ne podnosi poraze, pa zato na trkama često juri do poslednjeg daha; a u boju, dok hrli za pobedom, dobija smrtni udarac i zajedno s jahačem pada na zemlju. Da i ne spominjem tvrde uzde, bodljikave mamuze, zatvor koji se zove štala, bičeve, štapove, oglave, jahača, ukratko, svu tragediju ropstva u koju se konj dragovoljno uvalio kad je s velikom željom hteo da pobedi neprijatelja po ugledu na lude kneževe. Koliko je ugodniji život muva i ptica koje žive bezbrižno i slušaju samo prirodne nagone, ukoliko im to dopušta ljudska pakost! Ako zatvorite pticu u kavez pa je naučite da podražava ljudskim glasovima, čudnovato je koliko će izgubiti od svoje prirodne lepote: mnogo se više uživa u svakom pogledu u delu koje je stvorila priroda nego u delu koje je stvorila umetnost. Ne mogu dovoljno da izrazim koliko cenim Pitagoru preobražena u petla, koji je, preživevši ne znam koliko metamorfoza (bio je filozof, muškarac, žena, kralj, običan čovek, riba, konj, žaba, pa mislim čak i sunđer), ipak tvrdio da nijedna životinja nije nesrećnija od čoveka, jer su sve one zadovoljne granicama Prirode, samo čovek pokušava da iziđe iz granica svoje sudbine.
*Odlomak iz knjige “Pohvala ludosti”, prevela s latinskog Darinka Nevenić Grabovac
http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/108118-Konj-nije-nesrean-poznaje-gramatiku.html