IV
Međutim, istražujući izvore Spinozine filozofije pojedini pisci uspeli su da dokažu da je ona ipak vezana za srednjovekovnu filozofsku misao. Samo, ne za srednjovekovnu hrišćansku skolastiku, već za jevrejsku religioznu filozofiju srednjeg veka. Rezultati ovih istraživanja pokazali su čak da je uticaj srednjovekovne jevrejske filozofije, i jevrejske misli uopšte, odigrao veoma važnu ulogu u obrazovanju Spinozinog pogleda na svet.
Pored Staroga zaveta i Talmuda, Spinoza je još u ranoj mladosti proučavao celokupnu jevrejsku i religioznu literaturu. On je čitao originalna dela Solomona ibn Gabirola, Abrahama ben Meir ibn Ezra, Mojseja ben Majmona (Majmonid), Levi ben Gersona (Gecsonid), Hozdaj Kreskasa (Hasadai Crescas), Jehude Abrabanela (Leone Ebreo). Sem toga, Spinoza je odlično poznavao i Kabalu.
Uticaj jevrejske misli jasno se može zapaziti u Teološko- političkoj raspravi, u Etici a pogotovu u Kratkoj raspravi. Na niz mesta Spinoza se poziva na jevrejske pisce, citirajući ponekad i njihove misli. U drugoj knjizi Etike, on, na primer, piše: „Tako isto i modus prostiranja i ideja toga modusa jesu jedna ista stvar, izražena na dva načina. To su, izgleda, neki Jevreji videli, kao kroz maglu. Naime, oni tvrde da su Bog, božji razum i stvari od njega saznate jedno isto.“
A u jednom pismu, upućenom Oldenburgu, Spinoza kaže: ,,ja zapravo smatram da je Bog imanentan a ne spoljašnjii uzrok svih stvari. Zajedno sa Pavlom i možda svim starim filozofima, ja tvrdim, mada na jedan drugi način, da sve postoji i živi u Bogu, i usuđujem se da kažem da je to bila misao svih starih jevreja, ukoliko se sme zaključivati iz tradicija koje su pretrpele promene.“
Razmatrajući istorijske uslove Spinozinog filozofskog sistema, Frejdental ističe da se baš učenje o imanentnosti stvari u bogu nalazi kod većine jevrejskih mislilaca. Tu panteističku misao snažno je izrazio u svojim pesničkim meditacijama Kraljevska kruna (Keter Malkout) još Ibn Gabirol (1020- 1050). Istina, pored elemenata panteizma, ovde je dato i ono biblijsko učenje o uzvišenosti boga u odnosu na svet. Ali Frojdental smatra da ovakva protivurečnost nimalo nije smetala Spinozi, koji je prihvatio samo panteističku misao, a ne i sistem u celini.
Panteističke ideje sreću se i kod Ibn Ezre (1091-1167), za koga bog nije ništa drugo nego „prvobitan oblik iz kojega proističu sve posebne sile“.
I od njega je pisac Etike mogao uzeti ovakvo učenje o bogu koji je shvaćen i kao jedinstvo i kao sveopštost. Tim pre što je za ovoga Ibn Ezra bio „čovek slobodna duha i ne malog znanja“. A poznato je, sem toga, da je Spinoza visoko cenio i da se u velikoj meri inspirisao njegovom kritikom Biblije, koja je izložena u delu Osnova straha od boga (Yesod Mora).
Na Spinozu je izvršio uticaj i poznati jevrejski filozof srednjega veka Majmonid (1135-1204). L. Rot (L. Roth) čak smatra da je taj uticaj bio daleko dublji i presudniji od Dekartovog. Jer iz Teološko-političke rasprave jasno se vidi da je Spinoza odlično poznavao Majmonidovo delo Vođa zalutalih (More Neboukhim), koje je imao i u svojoj biblioteci. Ne treba zaboraviti da je još ovaj jevrejski mislilac smatrao da su mnoge stvari, o kojima govore starozavetne knjige, neshvatljive i nepristupačne ljudskom razumu. Njegov prezir prema religioznom praznoverju i otvorena borba protiv antropomorfizma mogli su isto tako biti izvestan podsticaj Spinozi. Najzad, Majmonidovo učenje, po kojem se najviše dobro ostvaruje jedino putem saznanja i usavršavanja razuma vrlo mnogo podseća na pojedine stavove Etike.
Govoreći o Spinozinim vezama sa srednjovekovnom jevrejskom filozofijom, zanimljivo je napomenuti da je još Levi ben Gerson (1288-1344) ukazao na teškoće koje u tumačenju biblijskih tekstova donosi hronologija. Na osnovu jedne primedbe iz Teološko-politićke rasprave vidi se da je Spinoza uzimao u obzir njegova računanja. Sem toga, i Gerson je odbacio dogmu o stvaranju ex nihilo, smatrajući da je bog najviša misao koja kao takva ne može biti uzrok materijalnog sveta. Zanimljivo je isto tako pomenuti da je jevrejski filozof Hazdaj Kreskas (1340—1410), u svome delu Božanska svetlost (Or Odonai), zastupao determinizam. A. H. Seruja (H. Serouya) ističe da je ovaj mislilac uticao na Spinozu ne samo svojim učenjem po kojem je sve uslovljeno uzročnošću, nego i svojim pogledima na slobodu volje, stvaranje, ljubav prema bogu i atribute.
Međutim, posebnu i najveću pažnju zaslužuje uticaj koji je na Spinozu izvršio jevrejski filozof iz vremena renesanse – Jehuda Abrabanel (1460-1521), zvani Leone Ebreo. U svojoj temeljnoj studiji o ovome pitanju, K. Gebhart (C. Gebhardt) pre svega podvlači da je Leone Ebreo mnogo više poznat kao predstavnik evropskog renesansnog platonizma nego kao izrazito jevrejski mislilac.
Njegovo učenje poznavali su u ono vreme i tretirali ga kao jevrejsku filozofsku misao jedino amsterdamski Marani koji su bili bliski španskoj renesansnoj kultairi. Ako se uzme u obzir da je Levi Morteira bio poreklom portugalskoitalijanski Sefard (Sephardi), ili da je Menase ben- Izrael (Menasse ben Israel) bio u srodstvu sa porodicom Abrabanei, onda je sasvim razumljivo što je posle Spinozine smrti pronađen u njegovoj biblioteci i španski prevod dela Leone Ebrea Dialoghi d’Amore.
Rezultati Gebhartovih istraživanja ubedljivo pokazuju da se Spinoza inspirisao mnogim idejama izloženim u Dialoghi d’Amore. Pre svega, njegova definicija ljubavi u Kratkoj raspravi nimalo se ne razlikuje od one koju je dao Leone Ebreo. Isto to važi i za razliku između ljubavi i želje, koje u stvari proističu iz istinskog odnosno lažnog saznanja dobra. Izraz sub speciae boni, koju u Kratkoj raspravi upotrebljava kada govori o posmatranju stvari, Spinoza je takođe prihvatio od Leona Ebreo, kod koga on glasi sotto spetie di buono ili sotto spetie di bel’lo.
Spinozina koncepcija saznanja izložena u Kratkoj raspravi zasniva se, po mišljenju Gebharta, na sintazi koju je od averoističkog pojma Intellectus agens i Platonovog učenja o idejama stvorio Leone Ebreo. Istina, njegov intelletto agente javlja se kod Spinoze pod imenom Intellectus infinitus i shvaćen je kao beskrajan razum boga, u kojem se sve sadrži i koji najpotpunije saznaje stvari.
Pored toga, kao što Leone Ebreo razlikuje dve vrste saznanja, racionalno ili per discorso i intuitivno ili cognizione intuitiva, tako i Spinoza govori o „istinskom verovanju” koje počiva na razumskom zaključivanju i o „jasnom i razgovetnom saznanju“ koje nije ništa drugo nego intuicija. Ovde Gebhart posebno podvlači da ne postoje bitne razlike između Spinozinog shvatanja saznanja izloženog u Kratkoj raspravi i onoga koje se sreće u Etici.
Gebhart isto tako dokazuje da direktan izvor Spinozinog Amor Dei intellectualis treba tražiti u Dialoghi d Amore. Jer, nastavljajući tradiciju Platonove i Plotinove mistike, Leone Ebreo je učio da je svet proizišao iz boga i da se preko duha ponovo mora vratiti bogu. I kroz to duhovno vraćanje ostvaruje se zapravo spajanje stvorenoga sa tvorcem. Ali najglavniji akt u ovom povratku ka bogu jeste ljubav koja se poklapa sa razumom, amore intellettuale. Tačnije rečeno, Ijubav prema vlastitoj lepoti, iz koje je bog i stvorio svet i koja se utopila u njega, ponovo se javlja u ljudskom duhu kao amore intellettuale. Time se u stvari završava krug ljubavi, circulo amoroso.
Najzad, i o spajanju ljudske duše sa bogom, koje predstavlja najviše dobro i najviše blaženstvo, Spinoza u Kratkoj raspravi govori jezikom Leona Ebrea. Gebhart čak pretpostavlja da je u Etici uticaj Dialoghi d’Amore osvežen ponovnim čitanjem, jer se tek ovde sreće sam izraz Amor inteilectualis Dei. Tako se, dakle, poreklo jedne od glavnih Spinozinih tema može naći u renesansnom platonizmu Leona Ebrea.
Uzgred treba konačno pomenuti da se među jevrejske izvore Spinozine filozofske misli vrio često ubraja i Kabala. Još je Lajbnic stajao na stanovištu da postoje očigledne srodnosti između Zohara i Etike. Po njegovom mišljenju, Spinozino učenje o večnim i beskrajnim modusima, koji u neku ruku znače prelaz od natura naturans ka natura naturata, nije ništa drugo nego kabalistička teorija o Sefirotima koji su posrednici između božanstva i stvorenoga sveta. Do sličnog zaključka došao je i Zigvort (Sigwart), koji smatra da Spinozino shvatanje boga kao causa immanens a ne kao causa transiens nesumnjivo približava ovoga filozofa kabalističkoj doktrini.
Frojdental takođe primećuje da se učenje o imanentnosti stvari u bogu može naći i u Zoharu, a Seroja čak konstatuje da celokupan Spinozin plan univerzuma frapantno liči na kabalističku koncepciju.
Spinozine veze sa jevrejskom fiiozofskom i religioznom misli, koje su stvarne i neosporne, dale su povoda izvesnim piscima da njegov pogled na svet okarakterišu kao izrazito i isključivo jevrejski. Tako, na primer, J. Klauzner ističe da je ovaj filozof bio istinski i potpun Jevrejin, i da kao takav „pripada ne samo celom čovečanstvu već pre svega jevrejstvu“. U Spinozinoj fiiozofiji oseća se duh jevrejske nacije, koji joj daje „apsolutno jevrejsko obeležje“.
Poseban dokaz u ovom smislu jeste nedostatak estetake, jer je takva pojava bila i ostala svojstvena svim jevrejsikim misliocima. Stojeći na istim pozicijama, N. Sokolov podvlači da je Spinoza nosio u sebi patos Marana, koji je, uprkos svemu, celokupnu njegovu filozofiju učinio duboko jevrejskom. Priroda jevrejske misli ispoljila se, po mišljenju J. Klackina (J. Klatzkin), čak i u Spinozinom načinu pisanja. Tek prevedeni na starojevrejski jezik, mnogi izrazi i termini Etike dobili bi svoju pravu vrednost. Tačnije rečeno, jevrejski prevod ovoga dela izrazio bi Spinozine ideje daleko adekvatnije od latinskog originala.
Međutim, čak i ako se prihvate svi argumenti ove vrste, teza o isključivo jevrejskoj inspiraciji Spinozine filozofije potpuno je jednostrana. Jer nikako se ne sme zaboraviti da je ovaj mislilac bio ne samo otpadnik od jevrejske religije nego i jedan od najvećih protivnika jevrejske tradicije. On se nikada nije vratio religiji svojih predaka, dok je tradiciju svoga naroda prvi podvrgao nepoštednoj kritici. Pored toga, s pojedinim jevrejskim filozofima, koji važe kao njegove preteče, Spinoza se vrlo često uopšte nije slagao. Za niz Majmonidovih pogleda i principa on je, naprimer, otvoreno rekao da su „krajnja besmislenost“, „sopstvena maštanja“ koja su nespojiva sa „zdravim razumom“; dok je čitavu metodu svoga prethodnika okarakterisao kao ,,beskorisnu, opasnu i besmislenu”
Kritički i veoma oprezno on je prilazio i samom Ibn Ezri, koga je inače izvanredno cenio.
Ali upravo na ovom planu najzanimljivije je i najvažnije Spinozino mišljenje o Kabali i kabalistima: ,,Ne znam da li ih slepa i glupa odanost ili naduveni ponos navode da se prikazuju kao jedini čuvari božijih tajni: ali znam samo to da sam u njihovim knjigama nailazio jedino na detinjasta sujeverja, umesto na tajne za koje tvrde da ih poseduju. Čitao sam a čak sam i video neke kabaliste čijoj se ludosti nisam mogao dovoljno načuditi.“
Duh Spinozine filozofije posedovao je vlastita obeležja po kojima se ona znatno razlikovala od celokupne jevrejske filozofske i religiozne misli. Dalekosežnim dubinama svoga racionalizma, koje su presudno dominirale kako njenim sadržajem tako i njenim oblikom, ova filozofija je nespojiva sa teologijom i religioznom mistikom jevrejskog pogleda na svet. Nimalo, dakle, nije slučajno što se njen tvorac, ne samo u borbi koju je vodio protiv praznoverja, fanatizma i dogmatizma nego i u svojim polemikama sa Majmonidom ili kabalistima, tako uporno poziva baš na zdrav ljudski razum. Tretirati Spinozu kao isključivo jevrejskog filozofa značilo bi preseći i okrnjiti evoluciju moderne filozofske misli koja bi na taj način ostala bez jednog od svojih početnih oslonaca. Tačnije rečeno, ako je Etika izrazita tvorevina jevrejskog duha, onda je veličanstvena racionalnost moderne evropske kulture beskrajno osiromašena.
Spinoza je proučavao i odlično poznavao jevrejsku filozofsku i religioznu misao koja je samim tim nužno morala ostaviti tragove u njegovom stvaralaštvu. Ali sav taj uticaj svodi se uglavnom na srodnost izvesnih motiva koji su kod njega, gotovo bez izuzetka, pretrpeli duboke promene. Prema tome, ono što je jevrejsko kod Spinoze može se jedino posmatrati kao prirodan a ne i najbitniji elemenat u stvaranju jedne daleko šire idejne samostalnosti.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se