(zaključno poglavlje)
Napred, drugovi, bilo bi najbolje da se odmah odlučimo za promenu smera kretanja. Moramo da se oslobodimo teške tame u koju smo saterani i da je ostavimo za sobom. Novi dan je već pred nama, mora nas zateći čvrste, oprezne i odlučne.
Moramo napustiti naše snove i stara uverenja kao i prijateljstva iz vremena pre našeg istinskog rođenja. Ne gubimo više vreme u jalovim litanijama i mučnim mimikrijama. Napustimo tu Evropu u kojoj nikako da prestanu da govore o čoveku, ubijajući ga na svakom koraku, u svakom uglu sopstvenih ulica, u svim delovima planete.
Ista ta Evropa vekovima je sputavala gotovo čitavo čovečanstvo izrabljujući ga zarad sopstvenih ciljeva i slave, vekovima ga pritiskajući i tlačeći u ime navodne „duhovne avanture”. Pogledaj je danas – leluja između atomske i duhovne dezintegracije.
Pa ipak može se reći da je Evropa bila uspešna u gotovo svemu što je započela.
Preuzela je vođstvo nad svetom sa žarom cinizma i nasilja. Pogledajte kako se senke njenih palata i spomenika protežu u nedogled!
Svaki evropski pokret doveo je do pomeranja granica prostora i misli. Evropa se odrekla svake poniznosti i skromnosti, istovremeno odustajući od brige, ljubavi i nežnosti.
Dok je ubijala i proždirala, u svom odnosu prema drugom, pokazala je jedino škrtost, bezdušnost i krvožednost.
Stoga braćo, kako to da nam još uvek nije jasno da imamo pametnija posla nego da pratimo takvu Evropu?
Istu onu Evropu u kojoj uporno govore o čoveku, i gde neprestano tvrde kako su zabrinuti za dobrobit čoveka: danas znamo kakvim je patnjama čovečanstvo platilo za svaki trijumf njihovog duha.
Napred, drugovi, evropskoj igri konačno je došao kraj; moramo pronaći nešto drugačije. Danas možemo postići gotovo sve, pod uslovom da ne oponašamo Evropu i da nismo opsednuti željom da je sustignemo.
Evropska mašinerija je postigla tako vrtoglavu i haotičnu brzinu da se mimo svakog razuma strmoglavljuje pravo u ambis, stoga se od nje treba što pre udaljiti. Za mnoge od nas evropski model je najinspirativniji. Međutim, videli smo do kakvih nas je ponižavajućih prepreka takva imitacija vodila. Evropska dostignuća, tehnika i stil ne treba više da nas privlače i zavode na krivi put lišavajući nas ravnoteže.
Kada tražim čoveka u tehnici i stilu Evrope, vidim samo sled negacija čoveka i lavinu ubistava.
Položaj čoveka, planovi za budućnost ljudske vrste, saradnja među ljudima po pitanjima koja se tiču čitavog čovečanstva, jesu novi problemi koji iziskuju istinska rešenja.
Odlučimo se da ne oponašamo Evropu već da udružimo naše mišiće i umove zarad promene smera. Pokušajmo da osmislimo i stvorimo celovitog čoveka, kojem Evropa nije dala mogućnost za trijumfalno rođenje.
Pre dva veka, bivša evropska kolonija rešila je da sustigne Evropu, u čemu je do te mere uspela da su Sjedinjene Američke Države postale čudovište, levijatan u kojem su evropski defekti, bolesti i nehumanost narasli do neslućenih dimenzija.
Drugovi, zar nemamo pametnija posla od stvaranja treće Evrope?
Zapad se vodio avanturom duha. U ime duha, u ime evropskog duha, razume se, Evropa je činila i opravdavala svoje zločine i ozakonila ropstvo u kojem drži četiri petine čovečanstva.
Da, evropski duh ima neobična utemeljenja. Mesta gde se evropska misao odvijala i nastavljala pretvarala su se u pustoš sa strmim liticama, takvu da smo u njoj sve manje prepoznavali čoveka.
Neprestani dijalog sa samim sobom kao sve opsceniji narcizam pripremao je put jednoj vrsti delirijuma u kojem umni rad postaje patnja, u kojem realnost ne pripada živom čoveku koji radi na sebi, nego radije reči, različite kombinacije reči, kao i napetost proizašla iz značenja pohranjenog u rečima. Ipak, pojedini Evropljani našli su za shodno da pozovu evropske radnike da odbace tu vrstu narcizma i oslobode se ne-stvarnosti.
Međutim, evropski radnici se nisu odazvali tom pozivu, upravo stoga što su i sami poverovali da su deo te čudesne avanture duha.
Svi elementi rešenja velikih problema čovečanstva postojali su, u različitim vremenima, u okviru evropske misli. Ipak, delovanje evropskih ljudi nije iznelo misiju koja im je pripala i koja se sastojala u tome da se sva energija usmeri ka tim elementima – da se modifikuje njihov raspored, njihova suština, da se izmene i najzad da se problemi ljudske vrste podignu na neuporedivo viši stepen.
Danas prisustvujemo zastoju Evrope. Bežimo, drugovi, od ovog kretanja u mestu gde se dijalektika postepeno menja u logiku status quo. Razmotrimo ponovo pitanja koja se tiču ljudske vrste u celini.
Prevrednujmo pitanja umne realnosti, cerebralne mase čitavog čovečanstva, kako bi povećali njene kapacitete, umnožili veze, obogatili strukturu, a njene poruke iznova humanizovali.
Napred, braćo, imamo previše posla da bismo gubili vreme u zakulisnim radnjama. Evropa je uradila ono što je planirala i, najzad, učinila je to dobro; prestanimo da je krivimo, ali budimo odlučni da prekine sa svojim hvalospevima samoj sebi. Ne moramo je se više plašiti, ali ni zavideti joj.
Treći svet se danas suprotstavlja Evropi kao kolosalna masa čiji cilj mora biti da pokuša razrešenje problema za koje Evropa nije bila u stanju da pronađe odgovore.
Prema tome, bitno je prestati sa pričom o prihodima, intenziviranju i ritmu rada. Nije ovde reč o povratku prirodi, već jednostavno o vrlo konkretnim zahtevima da se ljudi ne primoravaju na put gde će biti osakaćeni, da im se ne nameću ritmovi koji će njihov mozak poremetiti i uništiti. Izgovor hvatanja koraka sa Evropom i navodnog progresa ne sme biti korišćen za dezorijentaciju čoveka, njegovo otuđenje, iskorenjivanje, slom i konačno ubistvo.
Ako je to cena, onda ne želimo trku sa Evropom. Međutim, ono što nameravamo jeste da koračamo napred sve vreme, danju i noću, u društvu čoveka, u društvu svih ljudi. Taj karavan ne sme da se rastegne, jer u tom slučaju zadnji redovi jedva da će videti one napred; a ljudi koji se međusobno ne prepoznaju sve više se otuđuju jedni od drugih i sve ređe stupaju u dijalog.
Treći svet je na potezu da započne novu istoriju čoveka, istoriju koja će uzeti u obzir značajne teze koje je Evropa postavila, ali koja neće zaboraviti evropske zločine, od kojih je najužasniji taj što je patološki izopačila funkcije svakog pojedinačnog čoveka i dovela do njegove dezintegracije, što je na nivou kolektiva dovelo do društvenih podela, raslojavanja i krvožednih klasnih sukoba, da bi na globalnom planu kulminiralo kroz rasnu mržnju, ropstvo, eksploataciju, i povrh svega zapečaćeno krvavim genocidom u kojem je stradalo milijardu i po ljudi.
Stoga, drugovi, nemojmo odavati počast Evropi stvarajući države, institucije i društva koja nju kao takvu imaju za uzor.
Čovečanstvo od nas zahteva nešto radikalno drugačije, potpuno suprotno opscenoj i karikaturalnoj imitaciji.
Ukoliko želimo da pretvorimo Afriku u novu Evropu, ili Ameriku u novu Evropu, prepustimo onda sudbinu naših zemalja Evropljanima. Oni će znati kako to da urade bolje od najdarovitijih među nama.
Međutim, ako hoćemo da čovečanstvo odmakne korak dalje, ako nastojimo da ga podignemo na viši nivo od onog na kojem je Evropa zakazala, onda moramo osmišljavati, moramo otkrivati.
Ukoliko želimo da živimo upravljajući se prema očekivanjima naših naroda, moramo tragati za odgovorima dalje od Evrope.
Štaviše, ako želimo da odgovorimo očekivanjima naroda Evrope, onda im ne smemo uzvratiti odrazom, čak ni savršenim odrazom njihovog sopstvenog društva i misli, prema kojima oni s vremena na vreme osećaju strahovito gađenje.
Za Evropu, za nas same, kao i za čovečanstvo, moramo okrenuti novi list, osmisliti nove ideje i pokušati da pripremimo teren za novog čoveka.
Franc Fanon
Prevela sa francuskog Jelena Arsenijević Mitrić
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVII / Volume 59