Američki jugozapad svakako ima posebno mesto u svetskoj imaginaciji. Pustopoljina, kanjon, pesak. Ako postoji mesto bez granica, onda je ono sigurno tu negde. U jednoj od svojih najsentimentalnijih pesama, Pesak Nevade, Mark Nofler peva o čoveku koji igra otužnu kockarsku partiju protiv samog sebe, dok pesak Nevade iščezava. Horizont je prazan, snovi srušeni, nema razloga za ostanak. Žan Bodrijar će primerom Diznilenda, kao simulakruma Amerike, pokazati da Amerika stvara Diznilend da bi ukazala da je samo prostor Diznilenda mesto zaigranosti, infantilnosti, iluzije, čime se svesno prikriva činjenica da je ono na drugoj strani, ,,stvarna i odrasla Amerika“, zapravo jedan veliki Diznilend. Služeći se tom analogijom, možemo zaključiti da se prostor opustošenog jugozapada proizvodi da bi se sakrila činjenicu da je celi svet mesto samoće i tišine, u kome se ljudske prilike sudaraju bezdušno po trgovima i alejama, dok pesak Nevade i dalje iščezava.
Na osunčanoj scenografiji te prašnjave imaginacije, odvija se još jedna značajna bitka. Po uzoru na Rub Goldberg kompleksne mašine, koje je slavni crtač stvarao da bi kritikovao kapitalističko društvo koje se olako odreklo životne jednostavnosti u koristi mašina iluzije, Kojot nikada ne razmišlja praktično. Njegova zamke su u pravilu sačinjene od barem par različitih poluga, mehanizama i ručica, čime je misija unapred osuđena na propast. Pobeđuje Ptica Trkačica zbog toga što jednostavno pristupa problemu bežanja (ona naprosto trči!), gubi Kojot, ne zato što je spor, već zbog toga što isuviše komplikuje. Ako je večna kretnja Ptice Trkačice njen životni usud, jer u njenom imenu leži i sama esencija njenog postojanja, onda je za takav životni put potreban dostojan partner, onaj koji trčanju daje smisao. Tačnije, zaigrani osmeh na licu Ptice Trkačice ne dolazi iz spoznaje da je neuhvatljiva, nego iz uživanja u igri, davanja počasti upornom protivniku. Kao zlatna medalja na njegovom vojničkom odelu, koja se blista na užarenom pustinjskom suncu, taj osmeh mu daje snagu da nastavi dalje, čime postaje dostojan partner jedne neprestane kretnje, koja se ne iscrpljuje u svom vrtložnom ponavljanju.
Tvorac crtanog filma, Čak Džons, u svojoj autobiografiji će reći da tajna uspeha njegove kreacije leži u činjenici da je gledalac u svakom trenutku posmatranja potere u čistoj ambivalenciji, protivrečnosti, jer podjednako simpatiše Kojotu i Pticu Trkačici. Ne znam možemo li se složiti sa takvom tvrdnjom, jer većina gledalaca na kraju ipak staje na Kojotovu stranu, prezirući večni osmeh Ptice Trkačice. Da parafraziramo Rolana Barta, gest preterane opuštenosti Ptice Trkačice nas tera da strasno učestvujemo u događaju, da izaberemo, da budemo na strani Kojota. Ako scenu potere gledamo prvi ili drugi put, verovatno ćemo instiktivno stati na stranu Ptice Trkačice. Emotivno dresirani da se identifikujemo sa slabijim u borbi Davida i Golijata, biramo logično. Ali kako epizode odmiču, ulazimo u paradoks ponavljanja, jer jako brzo shvatamo da su svi pokušaju da Kojot uhvati Pticu Trkačice beznadežni, te stajemo na njegovu stranu. Kao da se činom ponavljanja tlačitelj pretvara u žrtvu, a ova postaje tiranin, tj. repeticija paradoksalno ukida moral, a u nama raste talas zla. Dobrano ožalošćeni Kojotovom hostilnošću i neuspehom, propuštamo da kritikujemo njegovu objektivnu glupost, koja se poslovično obnavlja svakim prizorom. Iako smo savršeno svesni da svaki put ulazimo u jednosmernu ulicu, na čijem kraju je debeli zid Kojotove gluposti, varijacije tog lupanja nas drže u iluziji da je svaki naredni prizor vredan naše pažnje.
Dakle, ovde imamo posla sa jednom vrstom spektakla u kome zadatak Kojota nije da pobedi, već da tačno otpleše svoj naučeni ples potere, uz povremene varijacije na temu. Koga biramo u toj igri zavisi isključivo od naše potrebe da svet osmislimo na jedan ili drugi način, kao gladijatorsku arenu u kojoj je žig pobede duboko utisnut u halapljivu podsvest razjarene gomile, koja nije tu radi borbe na život i smrt, nego zbog toga što gladne oči jedva čekaju da se cezarski prst nemilosti ukaže na drhtavom horizontu, ili pak kao mesto pravednosti, prostor gde se trud nagrađuju na kraju, ako ne na ovom svetu onda na nekom drugom, gde pečene ptice uleću u usta gladnih kojota u istom trenutku kada ovi na njih pomisle.
Ostaje otvoreno pitanje zašto naše vreme izbacuje proces potere iz dečje svakodnevnice. Ako u dnevnoj ponudi jednog odrastanja više nemamo Kojota koji juri Pticu Trkačicu, ali ni mačka koji će uraditi sve da uhvati miša, štao onda imamo? Pa nešto što je suprotnost gore navedenom, manično smenjivanje šarenih slika epileptogenog transa, uslovljavanje nemogućeg, metaforičnog i veštačkog, karneval boja, zvukova i kadrova, koji do vrha zatrpavaju dečje glave sadržajem, ne ostavljajući im prostora da do kraja promisle niti jednu od tih slika. Da se opet vratimo Rolanu Bartu, kao što je u svetu dečje igračke hladna plastika zamenila toplo drvo, koje je i te kako znako stariti zajedno sa detetom, tako je i jednostavna igra potere egzorcirana iz prostora detinjstva u korist nečega što je surogat stvarnosti.
Tišina, daljina, vrelina. Kojot leži u hladu stene i razmišlja o granicama. Iz vrelog peska ka njemu se penje neobična detinja uspomena, u kojoj vidi sebe zaglavljenog u uskom procepu stene, i majku koja ga njuškom pokušava izvući vani. Trenutak kasnije uspomena isparava, ostavljajući u njegovim ustima slatkasti ukus toplog mleka. Kada bi se samo moglo raspolagati konačnim prostorom, ograničiti trku na jasne širine i dubine, smanjiti predeo bitke na veličinu kakve plitke pećine, uskog kanjona ili rajskog vrta, onda bi njegov zadatak bio mnogo jednostavniji, onda bi poteri konačno došao kraj. Taj gotovo metafizički trenutak kida galopirajući nalet kamiona sa tri prikolice, čije iseckano telo nejednako cepa reku pustog auto-puta na dva dela, ostavljajući za sobom miris kravlje balege. Čežnjive uspomene, podrhtavanja vazduha, prazan stomak. Gde li je ta prokleta ptičurina, šta li danas smera?
Nikola Mikić
Objavljeno u Kulturnom dodatku ,,Politike“