Zašto umetnost ima odlučujući značaj za zadatak zasnivanja principa novog postavljanja vrednosti?
Sada ćemo prvo da ispitamo prvu oznaku iz Ničeovog sveukupnog shvatanja suštine umetnosti, time što na osnovu važnijih potvrda po redu ispostavljamo pet stavova o umetnosti.
Zašto umetnost ima odlučujući značaj za zadatak zasnivanja principa novog postavljanja vrednosti? Najbliži odgovor se nalazi u n. 797 Volje za moć, koji bi zapravo morao da se nalazi na mestu n. 794:
„Fenomen „umetnik“ je još najlakše proziran: –“. Mi nećemo da čitamo dalje i promišljaćemo samo ovaj stav. „Najlakše proziran“, tj. nama samima najpristupačniji u svojoj suštini, jeste fenomen „umetnik“ – to biti-umetnik (bitak umetnika). Na ovom biću, naime, na umetniku, nama se najneposrednije i nasvetlije rasvetljava bitak. Zašto? Niče to ne govori izričito; ipak mi lako pronalazimo razlog. Bitak umetnika je moći-proizvoditi. Ali proizvođenje znači: nešto, što još nije, postaviti u bitak. U proizvođenju mi gotovo prebivamo kod postajanja bića i tu možemo nepomućeno da sagledavamo njegovu suštinu. Pošto se radi o rasvetljavanju volje za moć kao osnovnog karaktera bića, ovaj zadatak mora biti postavljen tamo gde se ono upitno najjasnije pokazuje; jer svako razjašnjavanje mora da ide iz nečega jasnog u tamu, nikada obrnuto.
Bitak umetnika je jedan način života. Šta kaže Niče o životu uopšte? „Životom“ on naziva „nama najpoznatiju formu bitka“. Sam „bitak“ mu važi samo „kao uopštavanje pojma „život“ (disati), „biti o-duševljen“, „hteti, dej stvovati“, „postajati“ (n. 581). „Bitak“ – mi nemamo nikakvu drugu pred stavu o tome osim „živeti“. – Kako onda može nešto mrtvo „biti“?“ Ako je je najunutrašnjija sustina bitka volja za moć“ (693).
Ovim upućivanjima, koja su unekoliko nalik formulama, mi smo već pomerili putanju pogleda unutar kojega treba zahvatiti „fenomen umetnika“, tj. unutar kojega taj fenomen treba čvrsto držati za buduća razmatranja. Neka bude ponovljeno: Bitak umetnika je najprozirnji način života. Život je nama najpoznatija forma bitka. Najunutrašnjija suština bitka je volja za moć. Na bitku umetnika srešćemo najprozirniji i najpoznatiji način volje za moć. Pošto se radi o rasvetljavanja bitka bića, unutar tog rasvetljavanja odlučujuće preimućstvo poseduje promišljanje umetnosti.
Jedino, Niče ovde ipak govori samo o „Fenomenu umetnika“ a ne o umetnosti. Ako i jeste teško da se kaže šta je „ta“ umetnost, i kakva je ona, ipak je jasno, da stvarnosti umetnosti pripadaju i umetnička dela, nadalje i oni koji, kako se kaže, „doživljavaju“ dela. Umetnik je ono jedno koje zajedno sa ostalim sačinjava celinu stvarnosti umetnosti. Izvesno, ali ovo je upravo ono odlučujuće u Ničeovom shvatanju umetnosti, da on nju i celu njenu suštinu sagledava polazeći od umetnika, i to svesno i u izričitoj suprotnosti prema onom shvatanju umetnosti, koje umetnost predstavlja polazeći od onih „uživajućih“ i „doživljavajućih“.
To je vodeći stav Ničeovog učenja o umetnosti: ona (umetnost) se ovde mora pojmiti polazeći od onoga stvarajućeg i proizvodećeg, a ne od onoga primajućeg. Niče ovo nedvosmisleno izražava u sledećim rečima (811):
„Naša estetika bila je do sada ženska estetika utoliko što su samo oni koji su prijemčivi za umetnost formulisali svoja iskustva o tome „šta je lepo“. U celoj filozofiji do danas nedostaje umetnik…“
Filozofija umetnosti – to za Ničea takođe znači: estetika. Ali to je za njega muška estetika, ne ženska estetika. Pitanje o umetnosti je pitanje o umetniku kao o onome koji proizvodi, koji stvara; njegova iskustva o tome: šta je lepo, mora da se učini merodavnim.
Sada se vraćamo na n. 797: „Fenomen „umetnik“ je najlakše proziran“. Ako ovaj iskaz držimo u vodećem sklopu povezanosti pitanja o volji za moć, i to s pogledom na suštinu umetnosti, onda istovremeno uzimamo dva suštinska stava o umetnosti:
1. Umetnost je najprozirniji i najpoznatiji oblik vo lje za moć.
2. Umetnost mora biti pojmljena polazeći od umetnika.
A sada čitamo dalje (n. 797):
„polazeći odatle gledati na osnovne istinkte moći, prirode itd! Takođe i religije i morala!“
Ovde se izričito kaže, da se s pogledom na suštinu umetnika moraju razmatrati i drugi oblici volje za moć – priroda, religija, moral: a mi možemo da dopunimo: društvo i individuum, saznanje, nauka, filozofija. Prema tome, ovi oblici bića su na izvestan način oni koji odgovaraju bitku umetnika, umetničkom stvaranju i bitku stvorenog – onome biti-stvoren. Preostala bića, što nisu osobito proizvedena od strane umetnika, imaju odgovarajuću vrstu bitka kao ono što je stvoreno od strane umetnika, umetničko delo. Potvrdu za ovu misao nalazimo u aforizmu koji neposredno prethodi n. 796:
„Umetničko delo, ono koje se pojavljuje bez umetnika, npr. kao telo, kao organizacija (pruski oficirski hor, jezuitski red). Ukoliko je umetnik samo jedan prethodni stupanj. Svet kao sebe samog rađajuće umetničko delo…“
Očigledno je da je pojam umetnosti i umetničkog dela ovde proširen nasvako moći-proizvoditi i svako suštinski proizvedeno. To, na izvestan način, odgovara govornoj upotrebi, onako kako je bilo uobičajeno sve do praga 19-tog veka. Do tada umetnost označava svaku vrstu toga moći-proizvoditi.
Zanatlija, državnik, vaspitač, kao oni koji proizvode, jesu ume tnici. I priroda je takođe jedna „umetnica“. Umetnost ovde ne mni da našnji suženi pojam u značenju „lepe umetnosti“ kao proizvođenja lepoga u delu.
Niče, međutim, daje onoj ranijoj širokoj upotrebi umetnosti, gde je lepa umetnost samo jedna vrsta umetnosti među ostalim umetnostima, takvo izlaganje koje obuzima sva proizvođenja kao odgovaranja lepoj umetnosti i njoj pripadnom umetniku. „Umetnik je samo jedan predstupanj“, to će reći:
„Umetnik u užem smislu, jeste onaj koji proizvodi dela lepe umetnosti.“
Tako se polazeći odavde može postaviti treći stav o umetnosti:
3. Umetnost je prema proširenom pojmu umetnika osnovno događanje sveg bića; biće je, ukoliko ono jeste, neko sebestvarajuće, stvoreno. Ali mi sada znamo: volja za moć je suštinski jedno stvaranja i razaranje. Da je osnovni događaj bića „umetnost“, ne kazuje ništa drugo nego: to je volja za moć.
Odavno pre toga Niče izričito poima suštinu umetnosti kao oblik volje za moć, već u prvom spisu (Rodjenje tragedije iz duha muzike) on vidi umetnost kao osnovni karakter bića. Tako poimamo da se Niče u vremenu rada na Volji za moc ponovo vraća na svoje stanovište prema umetnosti u Rođenju tagedije; jedno razmišljanje, koje tu pripada, preuzeto je u Volji za moć (n. 853, 4. odsek). Poslednji pasus glasi:
„Već u predgovoru (naime za spis Rođenje tragedije), kojim se Rihard Vagner poziva kao na razgovor u dvoje, pojavljuje se ova verska ispovest, ovaj artistički evangelijum: „Umetnost kao svojstveni zadatak života, umetnost kao metafizička delatnost života…“
„Život“ nije pomišljen samo u uskom smislu ljudskog života, već život biva izjednačen sa svetom u Šopenhauerovom smislu. Stav zvuči prema Šopenhaueru, ali on već govori protiv Šopenhauera.
Umetnost, mišljena u najširem smislu kao ono stvarajuće, osnovni je karakter bića. Prema tome, umetnost je u užem smislu ona delatnost u kojoj stvarannje istupa k samom sebi i postaje najprozirniji, ne samo jedan oblik volje za moć među ostalima već onaj najviši. Volja za moć postaje svojstveno vidljiva polazeći od umetnosti i kao umetnost. Ali, volja za moć je onaj osnov, na kome ubuduće treba da stoji svako postavljanje vrednosti: princip novog postavljanja vrednosti nasuprot dosadašnjem.
Tim dosadašnjim postavljanjem vrednosti vladale su religija i moral i filozofija. Ako volja za moć time poseduje svoj najviši oblik u umetnosti, onda postavljanje novog odnosa volje za moć mora da polazi od umetnosti. Pa ipak, pošto je ovo novo postavljanje vrednosti jedno prevrednovanje dosadašnjih, to od umetnosti polazi prevrat i suprotnost. To je izgovoreno u n. 794:
„Naša religija, moral i filozofija su dekadentne forme čoveka. – Protivkretanje: umetnost.”
Prema Ničeovom izlaganju najviše načelo morala, hrišćanske religije i Platonom određene filozofije glasi ovako: Ovaj svet ništa ne valja, onda mora biti jedan „bolji“ svet nego ovaj upleten u čulnost, iznad njega mora postojati jedan „istinski svet“, ono natčulno. Čulni svet je samo neki prividan svet.
Tako ovaj svet i ovaj život bivaju u osnovi negirani, pa i ako se njemu prividno kaže Da, onda samo zato da bi se on konačno utoliko jasnije negirao.
Ali Niče kaže: onaj „istinski svet“ morala je jedan lažni //slagani// svet, a ono istinito, ono natčulno, jeste zabluda. Čulni svet, platonovski govoreći svet je privida i svet zabluda, a zabluda je istinski svet. Element umetnosti je, međutim, ono čulno: čulni-sjaj //privid//. Time umetnost potvrđuje upravo ono što postavljanje tobože istinitog sveta negira. Otuda Niče kaže (n. 853, II):
„Umetnost kao jedina nadmoćna protivsila protiv svake volje za negiranjem života, kao ono antihrišćansko, antibudističko, antinihilističko par excellence.“
Time je dosegnut četvrti stav o suštini umetnosti:
4. Umetnost je izuzetno protivkretanje nihilizma.
Ono umetničko je stvaranje i oblikovanje. Ako ono naprosto sačinjava metafizičku delatnost, onda odatle mora da bude određen svaki čin, posebno najviši čin, dakle, i mišljenje filozofije. Pojam filozofije se više ne sme određivati prema obliku moralnog učenja, prema onome koji protiv ovog sveta, koji po njemu ništa ne vredi, postavlja jedan drugi, viši svet. Štaviše, protiv ovog nihilističkog moralnog filozofa (čiji kao poslednji primer pred Ničeovim očima lebdi Šopenhauer) mora biti postavljen protiv-filozof, filozof iz protivkretanja, „umetnik-filozof“. Ovaj filozof je umetnik time što oblikuje na biću u celini, tj. najpre tamo u čemu se biće u celini otkriva, na čoveku. U smislu ove misli treba da se čita n. 795:
„Umetnik-filozof. Viši pojam umetnosti. Da li se čovek može postaviti toliko daleko od drugih ljudi da bi na njima oblikovao? ( – Prethodne vežbe: 1. ona koji samoga sebe oblikuje, pustinjak; 2. dosadašnji umetnik, kao mali dovršilac, na jednoj tvari.)“
Umetnost je u užem smislu naročito kazivanje Da onome čulnom, prividu, onome što nije „istinski svet“ ili, kako Niče ukratko kaže, što nije „istina“. U umetnosti pada odluka, šta je istina, a to za Ničea uvek kazuje: šta je ono istinito, tj. šta svojstveno biće jeste. Ovo odgovara onom nužnom sklopu povezanosti između vodećeg pitanja i osnovnog pitanja filozofije, s jedne strane, i pitanja, šta je istina, s druge strane. Umetnost je volja za prividom kao onim čulnim. Ali, o ovoj volji Niče kaže: (XIV, 369):
„Volja za prividom, za iluzijom, za opsenom, za postajanjem i promenom, dublja je, „metafizičkija“ od volje za istinom, za stvarnošću, za bitkom.“
Ovde je pomišljeno ono istinito u Platonovom smislu, biće po sebi, Ideja, ono natčulno. Volja za onim čulnim i njegovim carstvom je za Ničea, naprotiv, volja za onim što traži metafizika. Dakle, volja za onim čulnim je metafizička. Ova metafizička volja je stvarna u umetnosti.
Niče kaže (XIV, 368):
„Preko odnosa umetnosti prema istini ja sam najranije postao ozbiljan: i još sada stojim sa jednom svetom odvratnošći pred ovim razdorom. Moja prva knjiga je posvećena njemu; Rodjenje Tragedije veruje u umetnost a da je u pozadini neka druga vera: da nije moguće živeti sa istinom: da je „volja za istinom“ već jedan simptom izopačenosti…“
Rečenica zvuči neprijatno, ali ona gubi svoju čudnovatost, mada ne i svoju težinu, čim se ona čita na pravi način. Volja za istinom, to ovde i uvek kod Ničea znači: volja za „istinitim svetom“ u platonovom i hrišćanskom smislu, volja za onim natčulnim, bićem po sebi. Volja za takvom „istinom“ je u istini kazivanje Ne našem ovdašnjem svetu, u kojem je udomljena upravo umetnost. Pošto je ovaj svet zapravo stvarni i jedini istiniti svet, Niče može s obzirom na odnos umetnosti i istine da objasni: „da umetnost više vredi od istine“ (aforizam 853; IV), a to znači: ono čulno stoji više i svojstvenije jeste od onoga natčulnog. Zbog toga Niče kaže: „Mi imamo umetnost, da ne bismo propali zbog istine“. (aforizam 822). Istina ponovo mni „istiniti svet“ onoga natčulnog; ona u sebi krije opasnost propadanja života, tj. u Ničeovom smislu uvek: narastajućeg života. Ono natčulno odvlači život iz silovite čulnosti, izmiče čulnosti snagu i oslabljuje je. U pogledu na to natčulno, sebepotčinjavanje, popuštanje i sažaljevanje, pokorenost i potčinjenost postaju svojstvena „vrlina“. „Glupani ovog sveta“ i prostaci i oni koji su loše prošli postaju „božija deca“; ona su istinska bića; oni donji su oni koji pripadaju „gore“ i koji treba da kažu, šta je visina, tj. njihova visina. Svako stvarajuće uzdizanje i svaki ponos života koji počiva na sebi samom su, naprotiv, pobuna, zaslepljenost i greh. Ali, da ne bismo propali od ove „istine“ onoga natčulnog, da tim natčulnim život ne bi bio gonjen prema opštem slabljenju i konačno propadanju, zbog toga mi imamo umetnost. Odavde se s obzirom na suštinski odnos umetnosti i istine odaje sledeći i u našem nizu poslednji stav o umetnosti:
5. Umetnost je vrednija od „istine“.
Neka prethodni stavovi budu ponovljeni:
1. Umetnost je najprozirniji i najpoznatiji oblik volje za moć.
2. Umetnost mora da bude pojmljena polazeći od umetnika.
3. Umetnost je prema proširenom pojmu umetnika osnovno događanje sveg bića; biće je, ukoliko ono jeste, neko sebestvarajuće, stvoreno.
4. Umetnost je izuzetno protivkretanje protiv nihilizma.
Polazeći od pet stavova sada valja podsetiti na jednu već ranije navedenu Ničeovu izreku o umetnosti: „nalazimo je kao najveći stimulans života, –“ (n. 808). Ranije nam je taj stav važio samo kao jedan primer za Ničeov postupak u smislu obrata (odvraćanje od Šopenhauerovog kvijeteta). Sada ta izreka mora da bude pojmljena u njenoj najvlastitijem sadržaju. Prema svemu ovome što je u međuvremenu prikazano lako vidimo da ovo određenje umetnosti kao stimulansa života ne kazuje ništa drugo nego: Umetnost je jedan oblik volje za moć. Jer „stimulans“ je ono što podstiče, podiže, uzdiže iznad i izvan samog sebe, ono Više na moći, dakle, naprosto moć, a ovo kazuje: Volja za moć. Stav o umetnosti kao najvećem stimulansu života, stoga, ne može biti pridodat nizu prethodnih pet stavova; on je štaviše Ničeov glavni stav o umetnosti. On biva rastumačen putem spomenutih pet stavova.
Grubo posmatrano, mi smo već okončali svoj zadatak. Trebalo je da se umetnost dokaže kao jedan oblik volje za moć. To je Ničeova namera. Pa ipak, s obzirom na Ničea mi tražimo nešto drugo. Mi pitamo:
1. Šta ovo shvatanje umetnosti postiže za određenje suštine volje za moć i time za određenje suštine bića u celini? Ovo možemo da znamo samo ako prethodno pitamo:
2. Šta ovo izlaganje o umetnosti znači za znanje o umetnosti i za zauzimanja stava prema njoj?
Piše: Martin Hajdeger (Martin Heidegger)
Die fünf Sätze über die Kunst u Nietzsche (Erster Band), Verlag Günther Neske, Pfullingen, 1961
Prevela: Valentina Čizmar