Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
Prva vest o Himeri nalazi se u šestom pevanju Ilijade. Tamo je zapisano da je božanske loze, da je spreda lav, po sredini koza a na kraju zmija; bljuvala je vatru iz usta a ubio ju je, prema predskazanju bogova, lepi Belerofont, Glaukov sin. Lavlja glava, kozje telo i zmijski rep je najprirodnije tumačenje što ga dopuštaju Homerove reči, ali Hesiodova Teogonija opisuje je sa tri glave, a tako je predstavljena i na čuvenoj bronzi iz V veka pronađenoj u Arecu. Iz sredine leđa raste kozja glava, na jednom kraju glava zmije, a na drugom lava.
U šestom pevanju Enejide iznova se pojavljuje ,,Himera naoružana plamenom”; komentator Servije Honoratus primetio je da, shodno svim merodavnim mišljenjima, čudovište potiče iz Likije te da je u toj oblasti i vulkan koji nosi to ime. Podnožje je prekriveno zmijama, padine su obrasle livadama na kojima pasu koze, a iz vrha kuljaju vatreni oblaci i tamo su lavovi nastanjeni; Himera bi stoga bila metafora te čudnovate planine. Još ranije Plutarh beše predložio mogućnost da je Himera ime gusarskog kapetana koji je dao da mu se na brodu oslikaju lav, koza i zvečarka.
Ova besmislena naklapanja upravo dokazuju da je Himera odavno zamorila ljude.
Njima je postalo lakše da je pretvore u bilo šta nego da je tačno odrede. Bila je previše raznorodna; lav, koza i zmija (u nekim spisima aždaja) opirali su se stvaranju jedne jedinstvene životinje. S vremenom, Himera postaje sve što je „himerično”; jedna Rableova dosetka („Može li himera, klateći se u praznom prostoru, da proždire zadnje namere?”) jasno označava taj prelazak. Nemogući oblik nestaje a ostaje pojam, i on ostaje da označi nemoguće.
U današnjim rečnicima himera se određuje kao primer zablude ili jalovog vrludanja mašte.