nastupio je prvi dan nove godine: prohladan, tmuran, prazan, neradan.
ti dođe. sa maglom na obrazima i snovima u očima. bilo bi lepo da se upoznamo, mislio sam.
i jesmo: dok si pokušavala da moje srce približiš srcu tvoje prijateljice. ali si ga približila svome.
trčao sam za tobom po hodnicima, stizao te po stepenicama, čekao sa velikih odmora.
pa smo sedeli na travi ispod drveća, bežali sa časova kupujući majci prsten smišljajući opravdanje za neopravdan čas. i šetali smo sporo i završili brzo. gađali se listovima jeseni. i drugih nekih tuga.
zvao sam te ujutro i budio pevajući. zvuk tvog protezanja i moje ”znam da je užasno”. i tvoje negiranje.
pa sam te zvao naveče i uspavljavao šapućući. zvuk tvog slatkog sanka i moje ”je li dosta bilo”. i tvoje negiranje.
imala si veliki smeđi džemper. nekoliko brojeva veći. ali možda ti ne meriš tako. na njemu medvedić. i tvoji žurni koraci na hemiju.
večito te bolela glava i železo večito nisko. koža hladna. volela si da praviš kafe da neke zapetljane načine. meni.
i uz kafu: rolat s višnjom. ne onaj iz obližnje pekare, jer previše kvasca. već onaj drugi. i crnu kiflu sa sirom.
volela si knjige. neke čudne autore koje još nisam zavoleo. i japan si volela. i italijanski. i veneciju. i balaša. antića. novi sad. i mene.
ne mogu setiti kada sam prvi put izgovorio tvoje ime. ali kao da nikad nisam: kao da je samo ostajalo u mislima. s dna pluća pa do usana. ništa dalje.
na aerodromu kasnije si rekla ”eto, vidimo se”. a na tvome licu nije lice nego suze. ja te ovde nisam mogao zadrža(va)ti. i videli smo se. još nekoliko puta. još nekoliko premalo puta.
saznao sam da više te ne boli glava. niti imaš nisko železo. ne voliš ni japanski. ni italijanski. ni veneciju. ni balaša. antića. novi sad. ni mene.
neka, bar neka te glava ne boli.
ne znam kada sam te prvi put zazvao, a sad nema imena kojim bih te dozvao, Esma.[1]
Adnan Avdagić
[1] Esma na arapskom jeziku znači imena.