Dworkin je bila u svoje vreme najhrabrija, najpoticajnija i polarizujuća feministkinja. Deset godina nakon njene smrti, njena apsolutna hrabrost i njena mržnja za muškarce koji mrze žene nastavljaju da inspirišu.
Prvi put sam se sprijateljila sa Andreom Dworkin u 1996. godini. Obe smo učestvovale na sedmodnevnoj međunarodnoj konferenciji u Brajtonu o nasilju nad ženama, gde je Andrea bila jedna od uvodničarki. Videla sam je kako govori pre na feminističkim događanjima, ali nikada nismo razmenile ni reč. Gužva koja bi je okružila nakon bilo kog javnog događaja bi ostavila sve van, osim besramnih ulizica koje bi joj se približile.
Andrea je umrla pre deset godina ove nedelje. Ona je postala poznata ranih osamdesetih zbog pravilnika koji su ona i pravna stručnjakinja Catharine MacKinnon izradile za Minneapolis, prepoznajući pornografiju kao polnu diskriminaciju i kršenje ženskih građanskih prava. Žene uključene u pornografiju su pozvane da svedoče iz cele Amerike. To je bila inovativna upotreba građanskog prava; umesto zabrane i cenzure pornografije, omogućila bi žrtvama porno industrije naknadu štete i priznanje nanesene štete.
Ali, za mene, njen najfiniji i najradikalniji rad je bila knjiga kojuje Andrea napisala kada je imala svega 27 godina, „Mržnja prema ženi“ (1974.).Prvi red glasi: „Ova knjiga je akcija, političko delovanje u kome je cilj revolucija“. U „Mržnji prema ženi“, Andrea opisuje i teoretiše sve načine muškog zlostavljanja i ugnjetavanja žena i devojaka.
Kada smo se Andrea i ja na kraju upoznale u Brajtonu, odmah smo se povezale. Nisam se nužno slagala sa svime što je napisala, i nisam lično bila zaljubljena u njen pomalo jevanđeljski stil javnog govora, ali sam je ipak volela od samog početka. Zao, suvi Andrein humor, nepokolobljivi integritet, i sramežljiva ranjivost u kombinaciji činili su je sasvim neodoljivom. Bilo jenešto opojnog u upoznavanju sa ženom koja je ocrnjena kao beda koja mrzi muškarce, ali koja je bila, u stvari, topla intelektualka otvorenog uma.
Tokom sledećih osam godina, Andrea i ja smo se redovno dopisivale irazgovarale, i sretale smo se kad god bismo se našle u istoj zemlji. Krajem1998. godine, ona mi je poslala rukopis svoje knjige „Žrtveno jagnje: Jevreji, Izrael i žensko oslobođenje“, na kojoj je ona radila osam godina.
Ja sam ga proždrla, hvatajući se u čudu prekrasne proze, i sjajanjenog rasuđivanja. Andrea je smatrala sudbinom to što je citirala rođaka moje partnerke Harijet, Roberta Wistricha, stručnjaka za holokaust, kroz celu knjigu, a pre nego što nas je upoznala.
Nisam se čula sa Andreom često tokom 1999. godine, dok nisam dobila 10 stranica ispisanih rukom na faksu, u sedmom mesecu te godine. Pisanje je počelo uredno, ali je na kraju bilo gotovo nečitko. Prvi red mi je slomio srce.
„Draga Julie, nismo se čule jer se u petom mesecu dogodilo nezamislivo. Dok sam bila na odmoru u Parizu, bila sam drogirana i silovana. Mislim da to ne mogu da podnesem.“
Andrea nikada nije više bila ista. Njeno zdravlje je bilo narušeno; poslednji put smo se videle u devetom mesecu 2004. godine; izgubila je veliku količinu težine kao rezultat toga što joj je bila ugrađena želudačna vrpca u pokušaju da se nosi sa svojom opasnom gojaznošću.
Ali, tokom te posete Andrea je bila dobro raspoložena, i razgovarale smo o oživljavanju feminističkog pokreta protiv pornografije, u Evropikoji je, bojale smo se, umirao. „Liberterijanci pobeđuju u ovom ratu Julie“, rekla je Andrea dok smo sedele u njenoj hotelskoj sobi, pijući gorki espreso koji joj je omogućio da ostane budna preko dana (Andrea je bila notorno nokturna). „Ako mi sada odustanemo mlađim generacijama žena će biti rečeno da je porno dobro za njih, i one će poverovati u to.“
Te iste nedelje intervjuisala sam Andreu i taj je intervju objavljen u Gardijanu. Iako je Andrea mogla da zahteva visoki tretman, insistirajući na posebnim merama bezbednosti, kada je govorila na konferencijama ili drugim javnim mestima (njen život je više puta bio ugrožen), nije bilo monstruoznog ega za bavljenje njime, i ništa od razmažene, uglađene srednjoklasne feministkinje nad kojom smo mi Britanci našli da strepimo u našim severnoameričkim sestrama.
Andreino pisanje i govori imaju mnogo pouka, ali ključna poruka kojoj nas je ona naučila bila je kako da se ponašamo tokom bitke.
Ne može biti nikakve sumnje da je feministička borba protiv muškog seksualnog, porodičnog i kulturnog nasilja nad ženama i devojčicama krvavi i opasni rat. Ali, Andrea nije nikada zaboravila svoje manire ili svoju ljudskost u rovovima. To može biti kliše, ali Andrea nije bila potaknuta mržnjom svog neprijatelja – muškom dominacijom – nego ljubavlju prema ideji novog sveta u kome je seksualni sadizam nepotreban.
Andrea nas je podsetila da su muškarci zauzeli polnu klasu kojoj je predana vlast pri rođenju, te da ne postoji ništa „prirodno“ u muškoj dominaciji i ženskoj podređenosti. Na mnogo načina, uprkos nekolicini primljenih udaraca, Andrea je bila najoptimističnija feministkinja koju sam ikada upoznala.
Kada su pornografi počeli da se svete Andrei, objavljivanjem gadnog, seksualno eksplicitnog crteža parodije na nju, ona ih je tužila, ali je izgubila. Uprkos pronalaženju sebe predstavljenom kao nacionalnom ikonom mržnje, optuženu za pokušaj rastavljanja dragocenog Prvog Amandmana, Andrea nikada nije odustala od pojavljivanja u javnosti, odnosno debate s pojedincima koji se u osnovi nisu slagali s njom.
U današnjem svetu ratnog aktivizma s tastatura, Andrein život trebada bude podsetnik feministkinjama, i drugim aktivistkinjama, da se ništa ne da porediti sa susretima i razgovorima s ljudima sa kojima želite da pronađete zajednički jezik.
Nije bilo kompromisa sa Andreom, ali ona nikada ne bi odbila da raspravlja neku temu sa nekim, tako dugo sve dok su bili na strani društvene pravde. „Za mene nema smisla sedeti sa silovateljem deteta ili pornografom“, rekla mi je u našem razgovoru 2004. godine, „jer im je, kako bi postigli svoje ciljeve, potrebno da nas povrede.“ Ali s feministkinjama sa svih strana rasprave, Andrea bi ih strpljivo i s poštovanjem slušala, pre nego što bi im odgovorila u jednom dahu, tihim glasom. Bez obzira na to koliko bi postajala umorna, Andrea nikada ne bi ostavila raspravu dok neka linija slaganja nije bila postignuta.
Andreino srce je puklo na komadiće za vreme trajanja celoživotnog zlostavljanja– početak kada je silovana u bioskopu s devet godina, pre nego što je brutalno unutrašnje pregledana, dok je bila u pritvoru godinama kasnije, a zatim doživljavala nasilje u porodici u rukama njenog prvog muža, koji je odveo u prostituciju. Ali ona nikada nije zaboravila svoje mesto u pokretu za oslobođenje žena. Andrea je lečila svoje rane slušajući priče drugih preživelih, uprkos boli koju je to moglo da prouzrokuje, da bi se prisetila koliko su visoki ulozi bili u toj borbi. Nikada neću zaboraviti telefonski razgovor sa Andreom, u kome je govorila o tome kako su neke feministkinje u SAD-u i Velikoj Britaniji javno izrazile sumnju o tome da li se ili nije silovanje u Parizu zapravo dogodilo, uključujući i jednu/og poznatu/og aktivist(k)u protiv zlostavljanja dece, koja/i je pitala/o: „Ko bi hteo da siluje Andreu?“
„Moja mržnja je dragocena“, rekla mi je jednom. „Ne želim da je trošim na one koji su u dosluhu sa njihovim sopstvenim ugnjetavanjem. Moja mržnja je usmerena prema muškarcima koji stavljaju to sranje u njihove glave i prema onima koji rade silovanja.“
Bez Andree, generacije feministkinja bile bi namerno u neznanju osmislu i delovanju pornografije, te kako prevladati želju za muškim odobrenjem kako bi se rekla istina o životima žena. To nije sve što bi današnje feministkinje mogle da nauče o Andrei. Tu je poštovanje koje je ona imala za braniteljke ljudskih prava, koje su bile pre nje, i njena odanost drugim ženamau borbi koje su napadali oni neprijateljski nastrojeni prema našim ciljevima i uverenjima. Tu je bilo njene apsolutne hrabrosti, nikada odustajući ili odričući se od svojih principa, jer bi joj to olakšalo život ili isplatilo dividendu; to je bilo određujuća karakteristika Andree, kao što je bila smela njena mržnja prema muškarcima koji mrze žene.
Jedna stvar je sigurna. Ako niste poznavali/e Andreu, bilo lično ili da ste bili/e uključeni/e u iste političke borbe kao ona, skoro sve od onoga što ste mislili/e da znate o njoj će bi pogrešno. To je nažalost slučaj da su mnoge feministkinje danas previše uplašene da uznemiravaju. Andrea to nije bila nikada.
Preveo: Miloš Urošević uz solidarnu podršku Aleksandra Puheka
http://filozofskimagazin.blogspot.rs/2015/07/julie-bindel-sta-bi-andrea-dworkin.html