Od trenutka kad uđete u taksi, nastaje problem ispravne komunikacije s taksistom. Taksista je osoba koja ceo dan provodi u gradskom saobraćaju – aktivnost koja vodi u infarkt ili u nervno rastrojstvo – i u sukobu je sa svim vozačima na svetu.
Zato je nervozan i mrzi svako antropomorfno biće, što navodi one radical chic da kažu da su svi taksisti fašisti. To nije tačno; taksistu uopšte ne zanimaju ideološki problemi: mrzi sindikalne proteste, ali ne zbog njihove političke boje već zato što ometaju saobraćaj. On samo traži jaku vladu koja će staviti uza zid sve vlasnike privatnih automobila i utvrditi razumnu zabranu kretanja od šest ujutru do ponoći.
Mrzi žene ali samo one koje izlaze u grad. Toleriše ih ako ostaju kod kuće i pripremaju špagete.
Italijanski taksisti dele se u tri kategorije: one koji za vreme vožnje saopštavaju svoje mišljenje, one koji ćute i svoju mizantropiju iskazuju načinom vožnje i one koji svoje tenzije rešavaju naracijom, prepričavajući svoje dogodovštine s nekom mušterijom. Ovde je reč o tranches de vie bez ikakvog paraboličkog značenja; ispričana u birtiji primorala bi vlasnika da pripovedački subjekt pošalje na spavanje.
Ali taksista ih smatra zanimljivim i iznenađujućim, a vi ćete učiniti pravu stvar ako njegovu priču propratite komentarima tipa: „Zamislite kakvog sveta ima, ma šta kažete, zar je tako nešto uopšte moguće?” Vaše učešće neće izvući taksistu iz njegovog fabulatorskog autizma ali ćete se vi osećati boljim. U Njujorku jedan Italijan rizikuje kad, videći na tablici imena poput De Kugunjato, Ezipozito, Perkuoko, otkrije svoje poreklo, jer tada taksista počinje da govori jezikom koji nikada niste čuli, a vrlo će se uvrediti ako ga ne razumete.
Morate mu odmah na engleskom objasniti da govorite samo dijalektom vašeg zavičaja. On je ionako ubeđen da je kod nas engleski već postao nacionalni jezik. Ali generalno, njujorški taksisti imaju jevrejsko ili nejevrejsko ime. Oni s jevrejskim imenom su cionisti reakcionari, a oni s nejevrejskim su reakcionari antisemiti. Ne izjašnjavaju se o političkim uverenjima, oni su za vojni puč. Teško je sa onima čija imena neodređeno asociraju na Bliski istok ili su ruska i nije jasno da li su jevrejska ili nisu. Da biste izbegli incident, treba da mu kažete da ste promenili odluku i da više ne želite da idete na ugao sedme i četrnaeste ulice već u Čarlton Strit. Onda će on da se naljuti, zaustavi vozilo i naredi vam da odmah izađete jer njujorški taksisti poznaju samo ulice koje imaju broj u nazivu.
Pariski taksista ne poznaje nijednu ulicu. Ako tražite da vas vozi na trg San-Suplis, odvešće vas do Odeona i objasniti vam da odatle ne ume da stigne tamo gde ste hteli. A prethodno će se nadugačko vajkati zbog vašeg zahteva sa onim ah, sa monsieur, alors… Ako mu predložite da pogleda u plan grada, on ili ne odgovara ili vam stavlja do znanja da ukoliko želite da konsultujete bibliografiju možete da se obratite arhivisti paleografu na Sorboni. U posebnu kategoriju svrstavam istočnjake: sa izrazitom ljubaznošću vam kažu da ništa ne brinete i da će odmah pronaći ulicu koju tražite; provozaće vas tri puta istim bulevarima, a onda će vas pitati zašto pravite problem ako su vas umesto na Gar d Nord odveli na Gar d l’Est: pa vozova ima i tamo i ovde.
U Njujorku ne možete pozvati taksi telefonom osim ako niste član nekog kluba. U Parizu možete, samo što ne dolaze. U Stokholmu ih jedino telefonom i možete pozvati jer nemaju poverenja u prolaznike koji ih zaustavljaju na ulici. Ali da biste doznali broj telefona morate da zaustavite jedan taksi na ulici a oni, kao što rekoh, nemaju poverenja.
Nemački taksisti su ljubazni i korektni, ćute i drže nogu na gasu. Kada konačno izađete, bledi kao krpa, bude vam jasno zašto dolaze u Italiju da se odmore, vozeći 60 km na sat u traci za preticanje.
Ako bi se trkali taksista iz Frankfurta u poršeu i taksista iz Ria u ulubljenom folksvagenu, stigao bi pre onaj iz Ria, između ostalog i zato što se ne zaustavlja na semaforima. Ako bi kojim slučajem stao, uz njega bi se priljubio isti takav ulubljeni folksvagen iz kojeg bi dečaci samo promolili ruku i oteli mu sat.
Bilo gde da se nađete, po jednoj stvari ćete uvek prepoznati taksistu. To je onaj koji nikad nema sitno.
Umberto Eko