Kad pozovem zubara i on mi kaže da cele sedmice nema slobodan termin, ja mu verujem. Čovek je ozbiljan profesionalac. Ali kad od mene traže da prisustvujem nekom sastanku ili okruglom stolu, da napišem esej ili budem član žirija a ja odgovorim da nemam vremena, meni ne veruju.
„Ma dajte profesore”, kažu mi, „neko kao vi uvek može da nađe malo vremena.” Očigledno je da nas, humaniste, ne smatraju ozbiljnim stručnjacima, mi smo dangube.
Napravio sam računicu. Pozivam kolege koji se bave srodnim profesijama da i oni urade to isto i da mi kažu da li sam u pravu. Jedna godina koja nije prestupna ima 8.760 časova. Osam sati sna, jedan sat za buđenje i toaletu, pola sata za svlačenje i stavljanje mineralne vode na noćni ormarić, i ne više od dva sata za obroke čini ukupno 730 sati.
Uz tri časa nedeljno od po dva sata i jedno popodne za primanje studenata, fakultet mi oduzima, za dvadesetak nedelja koliko traju predavanja, 220 sati za predavanja, 24 sata za ispite, 12 za razgovor o tezama, 78 za sednice i razne skupštine. Uzimajući u obzir pet diplomskih radova godišnje od po 350 stranica (u proseku tri minuta svaka), pročitanih najmanje dva puta, pre i posle pregleda, dolazimo do 175 sati. Za pismene radove, s obzirom da mnoge pregledaju moji saradnici, neću računati više od četiri po ispitnom roku, trideset strana za sat, pet minuta po strani, što za čitanje što za diskusiju, i eto još 60 časova. Ne računajući istraživanja, stigli smo do 1.465 časova ukupno.
Uređujem jedan časopis iz semiotike koji izlazi tri puta godišnje na ukupno 300 strana. Ne računajući pročitane i odbačene rukopise, posvećujući deset minuta svakoj stranici (procena, pregled, korektura), stižemo do 50 sati. Uređujem dve edicije vezane za moja stručna interesovanja i ako odvojim samo deset minuta za svaku stranu, to je još 300 sati. Moji prevedeni tekstovi, eseji, knjige, članci, istupanja na kongresima, računajući pri tom samo jezike koje mogu da kontrolišem, čine u proseku 1.500 strana godišnje; svakoj posvećujem dvadeset minuta (čitanje, kontrola, razgovor s prevodiocem lično, telefonom ili pismeno) i tako stižemo do 500 sati. A tu su i originalni rukopisi. Čak i ako ne pišem knjigu, sa esejima, referatima na kongresima, izveštajima, beleškama za predavanja i slično, evo novih 300 strana. Računajmo da na razmišljanje, beleške, kucanje i ispravke odlazi bar jedan sat po strani, i to su tih 300 sati. Kad je o Minervinoj svaštari reč, za traženje teme, pravljenje beležaka, konsultovanje neke druge knjige, pisanje, svođenje u željeni format, slanje ili diktiranje treba mi, u najboljem slučaju, tri sata; kad pomnožimo s 52 nedelje, evo novih 156 sati (da ne računam druge članke, neplanirane). I na kraju pošta kojoj, ne uspevajući da je svu pročitam, posvećujem tri prepodneva sedmično i koja mi oduzima još 624 sata.
Napravio sam računicu za 1987: prihvatajući samo deset odsto ponuda i ograničavajući se na strogo disciplinarne skupove, na promocije projekata kojima sam rukovodio ja sam ili moji saradnici, neodložna prisustva (akademske ceremonije, sastanci koje sazivaju resorna ministarstva), stižem do 372 sata efektivnog prisustva (ne računajući mrtvo vreme). Uzevši u obzir da su mnoge moje obaveze vezane za inostranstvo, dodao sam još 323 sata koja provodim u putovanjima. Ova računica pokazuje da samo deonica Milano – Rim traje četiri sata, uključujući taksi do aerodroma, čekanje, let, taksi u Rimu, smeštanje u hotelu i odlazak do mesta sastanka. Put do Njujorka traje 12 sati.
Krajnji zbir iznosi 8.094 sata. Kada se ta cifra oduzme od 8.760, koliko ima časova u jednoj godini, ostaje mi 666, odnosno jedan sat i četrdeset devet minuta dnevno za seks, viđenje s prijateljima i porodicom, sahrane, lečenje, šoping, sport i pozorište. Kao što se vidi, nisam uračunao vreme za čitanje štampanog materijala (knjige, članci, stripovi). Priznajem da sam to činio za vreme putovanja, u 323 sata, pet minuta po strani (samo čitanje i zabeleške), što znači da sam mogao da pročitam ukupno 3.876 – ekvivalent za samo 12,92 knjige od po 300 stranica. A tek pušenje?
Na šezdeset cigareta dnevno, koje treba upaliti i ugasiti, odlazi 182 sata. Tako dalje ne ide. Moraću da ostavim pušenje.
Umberto Eko
(1988.)