Te godine najprimetnije je bilo kako ljudi neprimetno umiru. Naizgled, bez razloga, mimo očekivanja, u punoj snazi. Niti su bili ubijani zalutalim mecima iz prošlih ratova, niti su po njih dolazili sa okolnih zvezda. A kuga i njene sestre više nisu pripadale ovom svetu.
Crne hronike dnevnih novina, kao i oni dnevnici specijalizovani za ovakve hronike, imali su pune ruke posla. Na fakultetima novinarstva razmišljali su da osnuju i smer koji će se baviti samo ovim tipom izveštavanja. Posao je cvetao. Redovi ispred srebrnih trafika, utrkivanje podbulih žena i mladih devojaka, poluugašenih staraca sa režećim psima, borba za informaciju o sudbini koja je, kako im se u tom trenutku činila, za njih, sudbonosna.
Na trafici je jednoga dana osvanuo natpis “Dolazim za 5 minuta”. Šezdesetak ljudi poređanih u koloni, stajali su mirno. Dve laste u igri jedna s drugom, potpuno su zanemarivale ono što se pod njima dešava. Čopor pasa se lenjo pomerao, sparina je činila da im jezici podsećaju na kravate, koje su u to doba, iste takve boje, i otprilike iste takve dužine, visile o vratovima većine političara. Poznat je slučaj da se jedan od državnih sekretara upravo obesio jednom od tih kravata. Tada im je popularnost i cena naglo skočila, a dizajner je platio sebi put u svemir, koji ga je posle toga toliko promenio, da je svakoga dana u 14.42 pokušavao da se obesi svojom kreacijom. U tome ga je žena svakodnevno sprečavala, dok nije umrla, a dve debele i uobražene ćerke su ga stavile u sanatorijum. Kada je jednom nedeljno, živeo dvadeset minuta šetnje po dvorištu, prvo bi pitao koliko je časova, kada bi mu rekli da mu je termin prošao, ovaj bi tražio vodene bojice i njima na pločniku pisao ’’U 14.42 m.’’. Kiša bi to svake nedelje oprala, i ritual bi se iznova i iznova ponavljao.
Kada su one dve laste, jureći se u krugu u jednom trenu prestale da mašu krilima, sunovratile se ka zemlji, i udarivši o krov trafike, pale pred čopor pasa, jedan žuti mešanac, sa čini se, najviše krvi terijera, istog momenta je strpao jednu u usta i u trku pobegao ka obližnjem parku. Za njim je krenuo čitav čopor. Druga lasta je ostala da trune na pločniku. Kasnije su ljudi pred trafikom, slušali zastrašujuće zvuke klanja, zavijanja i urlanja životinja, ali se niko od njih nije ni najmanje obazirao na krike, imali su druge stvari na umu. I ptice koje umiru činile su im se kao svakodnevna pojava. Poput kiše. Njih je zanimala drugačija smrt.
Posle sat i četrnaest minuta čekanja, pred masom već ozbiljno zabrinutih ljudi, pojavio se bucmasti gospodin, sa leptir mašnom. Širom je otvorio svoja bezuba usta, uzeo vazduh, pripremivši se da nadglasa čavrljanje. U tom trenutku iz gomile, koja je sada već brojala nekoliko stotina ljudi, neko je uzviknuo, glasno ali smireno, više zabrinuto: “Izvinite gospodine, kada ćemo moći da kupimo novine! Zaista je ne mogu da odem na posao, dok ne vidim vesti, a već kasnim sat i po!”. Uz zvuke odobravanja i klimanja glavom, završio je svoje izlaganje i za sekund je postao neprimetni deo mase.
Debeli gospodin glasno je uzviknuo:
“Žao nam je ali novine danas ne izlaze. Naime prvi put u istoriji juče niko nije umro! A od ostalih vesti”..
Gomila ga je prekinula glasnim negodovanjem, povicima i zviždanjem.
“Kako nije niko umro!” “Ne lažite!” “Hoćemo istinu!”, na šta se jedan najhrabriji nadovezao: “Hoćemo smrt!” .
Marko Jovanović
O autoru:
Marko Jovanović, rođen je 14.08. 1983. u Crvenki. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju, prozu, drame, bavi se esejistikom i prevođenjem. Rekreativno pravi muziku i stihove u sastavu Shiny Lion And The Far Nipple. Na konkursu Sluzbenog glasnika za kratku priču na temu Knjiga osvojio je jednu od nagrada. Objavljivao je u Beležnici, književnom časopisu Narodne biblioteke Bor, Pisanija(Vranje), Izvornik(Smederevska Palanka),Sizif (Kraljevo) i u još nekoliko zbornika i književnih časopisa. Nagrađen na nekoliko festivala. Živi u Crvenki i Novom Sadu.