Oko Heptamerona
Opis
Margerita od Angulema, vojvotkinja od Alansona, potom kraljica Navare: i posle toliko biografija i monografija, brzinskih skica i obimnih istraživanja, ne ustručavajmo se ni najmanje da kažemo kako ona za nas ostaje jedna od najuzbudljivijih zagonetki svog veka. Strastveno odana sestra kralja Fransoe, Margerita je pre svega velika gospa, koja sjajno održava dvor svog brata umesto dobre kraljice Klode, sprečene da ostavi svoj ručni rad i mali porodični krug svojih žena. Margerita, dete dinastije Valoa, obavlja sa priznatom umešnošću sve poslove francuske kraljice, in partibus aulicorum. Svetu i njegovim obredima ne posvećuje se polovično; brat je uključuje u najvažnije poslove kraljevine: zavodi ambasadore, pregovara sa ministrima, trči u Madrid nakon Pavije, kasnije se uključuje u ograničenu politiku kralja Navare, svog drugog muža; konačno, u predvečerje svog života, možda razočarana, ali svakako bogata ljudskim iskustvom, poduhvata se pisanja zbirke priča koja je bila zamišljena tako da bude francuski Dekameron; nastao je samo Heptameron – ali se još uvek tradicionalno upisuje na spisak „šaljivih“ dela naše književnosti; imao je mnogo sreće što ga vrle sudije nisu inkriminisale kao sablazan i nemalo je doprineo, u svakom slučaju, stvaranju slike o surovoj, razuzdanoj renesansi punoj otmica, ubistava, otrova i preljubnika: renesansi à la Brantom, ili, ako više volite, à la Dima, Igo, Verdi.
SVETA LjUBAV U DELIMA MARGERITE NAVARSKE
Život i delo Margerite Navarske
Margerita Navarska (Marguerite de Navarre (1492 -1549)) poticala je iz grofovske porodice i rođena je u zamku u Angulemu. Njena porodica nije bila mnogo imućna, pa se udala za vojvodu Alansona kada joj je bilo sedamnaest godina. Sticajem okolnosti, kako je poreklom njena porodica bila povezana sa orleanskom granom francuske dinastije Kapet, njen brat Fransoa, postaje kralj Francuske. Margeritin uticaj i prestiž su izuzetno porasli kada je njen brat Fransoa krunisan za kralja Francuske 1515. godine. Posle smrti prvog muža, udala se za Anrija II od Navare 1525. godine, i tako postala kraljica Navare. Istorijski zapisi kažu da je bila plemenit vladar, da je komunicirala sa običnim narodom i bila dobar diplomata. Uspela je veštim pregovaranjem da oslobodi brata, kralja Fransoa I, iz zarobljeništva u koje je zapao u Italiji i potpomagala je u mnogim sporovima. Ona i suprug, kralj Anri, pomagali su siromašne studente i mnoge ljude u nevolji. Često je posredovala u sukobima rimokatolika i protestanata. Iako je zagovarala reformaciju crkve, nije postala kalvinista. Bila je velikodušni pokrovitelj umetnika i pisaca toga vremena a sama je bila izuzetno obrazovana i umetnički nadarena.
Još od rane mladosti Margerita je počela da izučava jezike, Sveto pismo i teologiju, sve pod nadzorom njene majke Lujze Savojske koja je želela da Margerita bude veoma obrazovana. Prvi deo njenog života (do tridesete godine) odlikuje se religioznim stvaralaštvom, pa će zato u tom periodu nastati puno hrišćanskih pesama, spisa i pozorišnih komada prožetih hrišćanskim misticizmom. Pri kraju života napisala je zbirku novela Heptameron po ugledu na Bokačovo delo Dekameron, ali zbog prerane smrti nije uspela da ga završi. Ostala je upamćena kako po svojim proznim (Heptameron – L’Heptaméron, 1558) tako i poetskim delima (zbirka Biserje biser-Margerite među kraljicama iz 1547. godine (Les Marguerites de la Marguerite des princesses), u koju spadaju pesme Ogledalo grešne duše (Le Miroir de l’âme pécheresse), Duhovne pesme (Les chansons spirituelles), Kočija (La coche), Dijalog u obliku noćnog priviđenja (Dialoge en forme de vision nocturne) i zbirka Poslednje pesme (Les Dernières poésies) objavljena po prvi put 1896). Autor Alber Kaen (Albert Cahen)1 smatra da Margeritina dela pridaju značaj plemenitosti duše i uzdizanju čovekovog duha. Prema autorovom mišljenju, kao pesnik Margerita možda ne spada u pisce prvoga reda, ali to ipak ne umanjuje značaj njene ličnosti koja je obeležila početak renesanse.2 Slično misli i Gistav Lanson (Gustave Lanson) koji smatra da je njena zasluga u tome što uvodi lirsko izražavanje na ličnom planu o čemu svedoče mesta koja govore o njenoj ljubavi prema bratu, kao i u tome što podstiče razvoj francuske novele svojim delom Heptameron3. Ono u čemu se ogleda Margeritina orginalnost jeste činjenica da su njene novele prave istinske opservacije ljudskih strasti. Lanson smatra da je Margerita među prvima primetila da osim fizičke i umne strasti, koja je već poznata pripovedačima, postoji i duhovna, odnosno, čista strast duše4. Njen misticizam najviše potiče iz njenog karaktera i osećanja da voli i da se potpuno preda ljubavi. Zato ona strastveno voli Boga, a to se isto odražava i na ljubav koju oseća prema bližnjima, ponajviše prema bratu.5 Iako su teme njenih stvaralačkih zapisa raznovrsne, kroz sve njih provejava motiv i ideal svete hrišćanske ljubavi.
U Margeritinim hrišćanskim pesmama se najviše vidi taj ideal nepomućene ljubavi kada spisateljica slavi svoju mističnu vezu sa Bogom. Ove pesme nastaju u njenoj mladosti i broje oko 6000 stihova. Zbirke pesama su objavljene pod nazivom Poslednje pesme (Les dernières poésies de Marguerite de Navarre, 1896) u publikaciji Abela Lefrana (Abel Lefranc) i Biserje biser-Margerite među kraljicama (Les Marguerites de la Marguerite des princesses) iz 1873. godine koju je priredio Feliks Fran (Félix Franc) u četiri toma. Iz ovih zbirki poezije, odabrali smo one koje su najkarakterističnije za ilustraciju svete ljubavi.
Sveta ljubav u poeziji
Kada Danijel Gale-Gern (Danielle Gallet-Guerne) govori o Margeritinoj poeziji, ona navodi da su te poeme zapravo spevovi u stihovima koji su nastali prilagođavanjem profanog teksta religioznim melodijama tehnikom kontrafaktuma6. Smatra se da je kraljica pisala te pesme po uzoru na arije koje je zapamtila iz mladosti. One su veoma bitne jer oslikavaju Margeritinu ličnost i duhovnost. Mnoge pesme su molitve u kojima njena duša razgovara sa Isusom.7 Za srednjovekovne duhovnike pesma je usko povezana sa bogosluženjem jer ona na najbolji način može izraziti zahvalnost Bogu. Pored toga, pesme obnavljaju poeziju koja ne bi imala duhovni smisao da nema ovakvih svetih pesama. Autorka Elen Baso (Hélène Basso) smatra da je moguće preko pesme dospeti do Boga. Efekti muzike su takvi da naglašavaju mistično sjedinjenje sa Bogom pa tako čovek na neki način učestvuje u komunikaciji sa Bogom. Zato autorka misli da je Margerita izabrala lirsko izražavanje baš iz razloga kako bi lakše opisala mistično iskustvo.8
Duhovne pesme (Les chansons spirituelles) zbirka je Margeritinih poetskih i religioznih pesama, za koje Abel Lefran smatra da spadaju u najliričnije pesme ne samo Margeritinog stvaralaštva, već i cele epohe.9 Nastale su nakon smrti Margeritinog brata, kralja Fransoe I, pa se tako pesme dele na one koje su pisane tokom njegove bolesti i na one nakon njegove smrti. U ovim pesmama Margerita će naći utehu, pa će slobodno iskazati svu tugu i teskobu koju je osećala tokom ovog teškog perioda. Iako rasprava o svetoj i profanoj ljubavi nije direktno prisutna u ovim pesmama, ipak se nazire Margeritina naklonost da se oslobodi telesnosti ne bi li se duhovnim usavršavanjem uzdigla do Boga. Margerita želi da ukaže da se ne treba stideti svojih strasti i svoje telesne prirode, jer smo u suštini svi mi nastali po liku Božjem. Svaki čovek ima božansko u sebi prema kome treba da se vodi. Za Margeritu, to je Isus prema kome gaji jedan prisan odnos, tako ličan da će ga nazvati suprugom. Osim božanskih karakteristika koje su dodeljene Bogu, Margerita mu pridodaje i ljudske karakteristike pa on može biti suprug, brat, kralj.
U ime njegovog voljenog Sina,
Primite ga za milog supruga
U jedinstvu tela tako željenom
Koje biste podelili sa nekim od vaših prijatelja.10
Stihovi koji završavaju Duhovne pesme predstavljaju poruku kraljice koja je prevazišla ovozemaljske strasti kako bi dosegla onaj večni, nevidljivi svet: Amour demourra le maistre (Ljubav će ostati gospodarica).
Slične tematike je i lirska pesma Dijalog u obliku noćnog priviđenja (Le Dialogue en forme de vision nocturne) koja se pojavila 1524. godine sa oko 1300 stihova u deseteračkim tercinama. Tema je smrt Margeritine nećake Šarlote, kćerke Fransoe I, pa će tako u centru pažnje biti njena razmišljanja o ulozi vere, smrti i večnom spasenju. Poema se sastoji od dve sagovornice: jedna je sama Margerita a druga je oslobođena duša njene nećake posle smrti. Dijalog počinje Margeritinim pitanjem duši gospe Šarlot šta doživljava posle smrti:
Šta vam se to prisniva
Na dvoru Kralja
i oca nepobediva?11
Kao hrišćanku Margeritu najviše zanima tema smrti, pa zato želi da sazna kako je njenoj nećaki u zagrobnom životu. Kao svako ljudsko biće ona oseća izvesni strah prema nepoznatom pa smatra da će razmišljajući o smrti uspeti da pobedi strah. Zato Margerita želi sebe da uteši, pretpostavljajući da smrt za vernika ne predstavlja nešto strašno već naprotiv – ona može biti radost jer se napokon sjedinjuje sa Hristom koji je ljubav. Ali iako veruje, i sama kaže kako joj je bilo teško nakon smrti njene nećake te da je u nekim trenucima shodno svojoj ljudskoj slabosti bila gnevna na Boga. Gospa Šarlota u pesmi, uvek mudro odgovara Margeriti, pa je savetuje da se pokaje i da se moli Bogu jer će jedino tako moći da zasluži spasenje:
Molitva je, sad me dobro čujte,
samo savez srca sa našim Tvorcem,
što prima i voli i što ne vidite…
Jer sve dok se molite svim srcem,
i ljubavi pripojenim njemu, vaše će mu
Reči prijati,
jer vidi vašu Veru i vaš žar.12
Duša nećake Šarlote je ta koja teši kraljicu, ohrabruje i vodi ka spasenju. Iako je prema mišljenju I. Konstantinović ova poema „predugačka i pretrpana već zastarelom retorikom, šumom spletenih simbola i slika”13, upravo ova Margeritina pobožnost pesmu čini tako bogatom.
Treba pomenuti i njeno delo Zatvori (Les prisons) koje, prema Abelu Lefranu, predstavlja sintezu celokupnog Margeritinog poetskog stvaralaštva.14 Po liričnosti i originalnosti Zatvori se posebno izdvajaju iz zbirke Poslednje pesme i predstavljaju vrhunac njenog duhovnog i ljudskog iskustva.15 Ove pesme se sastoje iz tri knjige, a svaka od knjiga predstavlja tri zatvora: Ljubav, Ambiciju i Nauku. Pre nego što će iskusiti mistično sjedinjenje sa Bogom, Margerita piše o iskušenjima u kojima se našla i moralnim krizama koje je prebrodila. Simbol zatvora o kome ona govori zapravo predstavlja njenu spoznaju o bolnom stanju sopstvene duše koja samo čeka Božju milost (la grâce) i spasenje (la salvation). U prvoj knjizi koja je u formi ispovesti, ona govori o ljubavnim uspomenama i intrigama obraćajući se nekoj dragoj prijateljici16 (Je vous confesse, Amye tant aymée).17 U drugoj knjizi će se više usresrediti na materijalna bogatstva jer tu govori o želji da putuje, da poseti društvene događaje i predstave.
Međutim, ona shvata da je u dubini duše to ne ispunjava, i tada se okreće religiji pa time počinje treća knjiga koja je najličnija i najobimnija. U ovom delu Margerita razmatra važnost i ulogu nauke svoga doba, pa tako smatra da nauka ima važnu ulogu u izlečenju ljudske duše. Tu će pomenuti brojne naučne discipline ali će istaći značaj izučavanja antičke istorije i Svetog pisma. Margerita će dosta govoriti o ljubavi koju oseća prema Bogu, i nadi kojom bi se otrgla od ovozemaljskog života. Međutim, i u Margeriti tako pobožnoj postoji strah da neće zaslužiti spasenje i iskupljenje duše (la rédemption) ali ga ona ipak slavi jer Hrist je onaj koji spasava od zla i pobeđuje smrt. Kraj Zatvora govori o čovekovom iskupljenju, jer kroz Hrista, čiji je blagi duh vatra, taj čovek, koji je„ništavan” i krhak (Rien), može postati božansko „sve” (Tout) u mističnom sjedinjenju s Bogom jer „je to veliko Sve načinilo od Ništa svoje remek delo”.18
Važno je pomenuti i poemu Ogledalo grešne duše (Miroir de l’âme pécheresse) za koju Abel Lefran smatra da se prvi put pojavila 1531. godine a kasnije 1533. sa dodacima i korekcijama same autorke.19 U ovoj poemi od 1400 stihova u desetercu, kraljica želi da ispita sve pobude svoje duše u prisustvu Boga. Zato će ova pesma analizirati poniznost njenog bića pred Bogom i zahvalnost i ljubav koju oseća prema Hristu jer je oslobodio njenu dušu grehova. Takođe, njena poezija je, smatra istoričar Lisjen Fevr (Lucien Febvre), nadahnuta Svetim pismom (Jevanđeljima, Psalmima, Pavlovim poslanicama, Pesmom nad pesmama) ali i inspiracijom koju je dobijala od dopisivanja sa biskupom Brisoneom, njenim duhovnim učiteljem, čiji se misticizam takođe oslanjao na Bibliju i na njegovo ne samo doslovno tumačenje Svete knjige. Za Brisonea Biblija „nije predmet saznanja; ona je hrana – i odavno tako savršeno, tako duboko spojena da čini jedno sa prelatovim duhom”.20 Isto kao i Brisone i Margerita će biti inspirisana raznim hrišćanskim temama: milosrđem, spasenjem, smrću, strašnim sudom ali i svojom dušom koja je zarobljena grehom:
Osećam u sebi silinu greha,
Čija je pritajenost zlo veliko,
Što se više skriva i prikriva,
To se više u srcu taloži i gomila.21
U ovoj pesmi ona govori o grehu koji je ukorenjen u čoveku i želi da ukaže kako čovek često skriva greh, mada je on prisutan kad god se čovek usprotivi Božjoj volji. Zbog toga greh ne treba skrivati jer se na taj način njegova snaga povećava. Takođe, M. Hajgens (Marieke Huyghens) smatra da ukoliko ignorišemo ovaj tipičan deo čovekove prirode to znači da negiramo i samo čovekovo poreklo a time i samog Tvorca.22 Greh je u bliskoj vezi sa smrću, jer on označava smrt duše, pa je fizička telesna smrt poželjnija od duševne smrti:
O pravi moj Bože, što ta smrt lepa je,
Jer staviće tačku na sve rasape,
Jer će mi doneti od vas plod
I pogled na vas kadgod…23 364
O mon vray Dieu, que ceste mort est belle,
Par qui j’aurais fin de toute querelle;
Par qui j’auray de vous fruition
Et j’auray de vostre vision. (Marguerite de Navarre 1547, 55)
Ovde vidimo da se Margerita kao prava hrišćanka ne boji telesne smrti, jer nakon toga sledi susret njene duše sa njenim „suprugom” ili „ženikom” kako je to u Bibliji opisano. Cilj hrišćanskog života je susret sa Bogom, koji je ljubav. U svojim pesmama, Margerita opisuje čežnju za istinskim susretom sa Bogom, bez obzira na to da li se taj susret realizuje u ovom životu, ili u životu nakon smrti. Margerita veruje da je samo važan „pogled na Boga” i to ne samo onaj privremeni, nego večni pogled. Ono što se ukazuje kao prepreka ka tom istinskom i večnom susretu jeste breme grehovne duše, sa kojim se ona u pesmama iskreno susreće i iskreno teži njenom očišćenju.
Tako ona, kao i većina mistika, kroz svoju poeziju donekle ispoljava i svoju molitvenost Bogu i svoj istinski zanos za susretom sa Njim. Margeritina poezija odiše mističnom notom, bez obzira na to što je povod za pisanje nekih od tih pesama bila surova realnost zasnovana na smrti nekog člana njene porodice. Međutim, uprkos tome što su neke pesme nastale iz jednog tužnog osećanja, ona ta tužna osećanja preobražava u uzvišeno mistično iskustvo i u povod za istinski susret sa božanskim.
Sveta ljubav u Heptameronu
Za razliku od mističnih pesama, u Heptameronu je mnogo teže razlučiti mesta „savršene“ ljubavi24, jer su to ipak priče po mnogima zasnovane na realnim događajima i ličnostima iz života kraljice Margerite, i priče u kojima je, zbog ljudskog nesavršenstva, prikazano unižavanje svete ljubavi. Dok u svojoj poeziji ona govori o ljubavi pojedinca prema Bogu, u svojim novelama ona ispituje koliko je sveta ljubav ostvariva između muškarca i žene. Margeritin plan bio je da objavi sto novela po uzoru na Bokačov Dekameron25, ali ju je, kao što smo napomenuli, smrt sprečila da završi svoje delo, koje danas ima sedamdeset dve novele i sam početak opisa osmog dana. Po strukturi i tematici, Heptameron je veoma sličan Dekameronu što je u suštini i bio Margeritin cilj, jer je želela da napiše francuski Dekameron.26 Međutim, Margeritino delo će se razlikovati od Bokačovog po jednoj bitnoj stavci: njene priče će težiti istinitosti o čemu nas obaveštava Parlamenta u prologu.27 U predgovoru Heptamerona Izabela Konstantinović ističe da je Margeritin cilj prvenstveno bio da prikaže svakodnevicu i stvarnost njenog vremena onakvo kakvo jeste. Zato se ovo delo oslanja na stvarnost, a „tu istinoljubivost stalno potvrđuju i nemala uplitanja biografskih i autobiografskih elemenata, topografskih podataka, istinitih istorijskih dešavanja i ličnosti“.28 Na taj način Margeritina dela se mogu posmatrati kao dve krajnosti: svojim pesmama ona je okrenuta mistici i svetoj ljubavi, a svojim novelama realizmu. Pa se onda postavlja pitanje da li je ona u Heptameronu ostala dosledna idealima iz svojih ranijih pesama ili je odustala od njih. Lisjen Fevr smatra da se Margeritina ubeđenja nisu promenila od onda kada je pisala svoje hrišćanske pesme u mladosti i da je preko svojih profanih novela u Heptameronu ona želela bolje da prenese moralne lekcije do svoje čitalačke publike.29 Ali lekcije o kojima govori Margerita nisu strogo moralne, već otvorene, sa čestim upućivanjem na Božju milost. Zato se ona preko svojih likova ne postavlja kao moralni sudija nego želi da iz različitih aspekata posmatra svaki problem. Fevr smatra da Margerita nema niti slepu popustljivost, niti fanatičnu strogost prema svojim likovima. Ona ostaje slo-bodna u svojoj prosvećenosti, jer je odgojena kako na profanoj književnosti od Dantea do Bokača, tako i u duhu sakralne filozofije i hrišćanstva30. Ta njena otvorenost ilustrovana je i kroz način na koji piše svoje novele, jer su one zapravo polemičkog karaktera. Posle svake ispričane priče stalna postavka pripovedača (ličnosti) diskutuje o svakoj temi i na različite načine prilazi određenom pitanju iz novele.
Kako je hrišćanstvo sveprisutno u doba renesanse, i kako je sama kraljica veoma pobožna, tako ima puno religioznih elemenata koji upućuju na to da književni likovi u Heptameronu veruju u Boga, a oni su prikazani od samog početka dela, pa do kraja. Budući da je Bog za pripovedače vrhunska istina, mišljenja moraju biti usklađena sa osnovnim načelima hrišćanstva. Iako se mišljenja razlikuju, svako od pripovedača na svoj način veruje u Boga, smatrajući da je dosezanje Božje ljubavi jedan od najvažnijih trenutaka u životu pojedinca. Stalno se govori o njegovoj milosti i dobroti, i kako je Bog onaj koji uvek može oprostiti čoveku. Parlamenta, jedna od glavnih ličnosti iz novela, kao neko ko naginje svetoj ljubavi smatra da je najvažnije imati veru u Boga: ,,Bilo bi lepo – kaza Parlamenta – kad bi nam srce bilo tako puno, kroz veru u onoga koji je sušta vrlina i sušta radost, da ga možemo slobodno pokazati svakome“31. Za razliku od nje, drugi pripovedač, Irkan, smatra da je dosezanje mira moguće tek nakon smrti i napuštanja tela, koje nas sprečava da u ovom životu spoznamo duhovne visine.
Česte su one novele koje govore o monašenju glavnog junaka, koji nakon teškog, svetovnog života odlučuje da ostatak života provede mirno u nekom manastiru. To je jedan od načina da se ljudska ljubav koju junak oseća prema drugoj osobi preobrazi u Božju. O tome nam govori deseta novela32 u kojoj glavna junakinja Florida, nakon teških iskušenja sa Amadurom, koji je dugo vremena bio zaljubljen u nju, odlučuje da ode u manastir i tamo posveti svoj život Bogu. Njen istinski muž je sada Bog, jer on je jedini koji može podariti tu savršenu ljubav o kojoj Margerita tako često govori:
…uzevši za muža i prijatelja Onog koji ju je oslobodio takve žestoke ljubavi kakva beše Amadurova, i tako velike muke kao što beše društvo onakvog muža. I tako usmeri sva svoja osećanja na ljubav prema Bogu, toliko savršenu da, pošto je dugo živela kao kaluđerica, predade mu dušu sa takvom radošću sa kojom supruga hita da vidi svoga supruga.33 366
Slične tematike je i četrdeseta novela34, koja govori o sukobu velmože i njegove sestre i zeta. Naime, velmoža je svoju najmlađu sestru najviše voleo. Mnogi plemići su je prosili ali velmoža nije pristajao da je uda, što zbog novca, što zbog privrženosti sestri. Međutim, u njihovom domu je živeo jedan veoma častan i lep plemić koga je sam velmoža mnogo voleo, pa pošto je plemić njegovu sestru stalno posećivao, između njih se razvilo veliko prijateljstvo. Velmoža je više puta govorio da je plemić divan mladić i da, ako bi za nekoga udao sestru, to bi bio on. Kako su se gospa i mladić mnogo zaljubili jedno u drugo, odlučili su da se venčaju tajno, smatrajući da bi im velmoža oprostio kada bi saznao. Ali, stvari se nisu odvijale onako kako su oni očekivali, jer čim je velmoža saznao istinu, toliko se razbesneo da je naredio da se njegov zet ubije na licu mesta. Sestra se mnogo naljutila na brata pa je tražila od brata da i nju ubije, za šta brat nije imao srca. Plašeći se osvete, velmoža joj je sagradio zamak, u kome je ostavio sestru da živi, zabranivši svima da govore sa njom. Pošto mu je ipak bilo žao nje, počeo je da traži mladića sa kim bi je venčao, na šta ona nikako nije pristajala. Tada mu je rekla da je utehu našla u Božjoj ljubavi i da želi da provede ostatak života mirno i hrišćanski. Do svoje smrti je ostala verna svojim principima, pa su je mnogi smatrali za sveticu. Neki od kazivača, kao što je Irkan, pokušavaju da pronađu opravdanje za velmožu koji je ubio plemića. Irkan misli da može da razume velmožin bes, jer ga je plemić, kome je ukazao čast i obogatio ga, ponizio tako što se bez njegove dozvole oženio njegovom sestrom. Ipak, svi kazivači se slažu da je ovo ekstreman postupak i da velmoža svakako nije trebalo da postupi na taj način u afektu. Drugi kazivač, Nomerfida, gleda pozitivno na čitavu situaciju. Po njenom mišljenju, devojka je imala srećan period u životu sa svojim mužem i sasvim je ispravno što je uživala u svom braku bez griže savesti. Iako ga je smrt iznenada sprečila da nastavi svoj srećan brak, njen muž je iz tog blaženstva otišao u drugo blaženstvo, a to je večnost. Gospa je sa druge strane uspela da ,,preobrati blagodat koju je s njim imala u služenje gospodu Bogu“, te je sebe mogla da smatra sasvim srećnom ženom.35 Zapravo, Nomerfida smatra da joj telesno zatočenje nije teško palo i da je dobro podnosila svoju samoću, jer je bila sjedinjena sa Bogom te nije znala „za sramotu i gubljenje časti”.36 Pripovedač Simonto se slaže sa Nomerfidom, a oboje smatraju da joj je samoća donela i slobodu.
Uloga i značaj braka je tema mnogih diskusija u Heptameronu i svaki od kazivača zastupa neki svoj stav u vezi sa tim. Parlamenta kaže kako je brak jedna veoma ozbiljna stvar i da u njega ne treba ući olako i bez pristanka rođaka i roditelja. Sa tim se slaže i Uzila smatrajući da devojka i momak ne bi trebalo da se venčaju po svom nahođenju, ali ako postoji ljubav i blagoslov, onda je brak „najlepše i najsigurnije stanje na svetu”.37 Sefredan se pak čudi zašto je loše kada se dvoje venčaju ako su iz različitih staleža, dok Dagusen odgovara na to da je jedini razlog jeste održavanje sloge u monarhiji. Na ovom mestu se u diskusiji izvlači zaključak da brak nije zasnovan na ljubavi kako bi trebalo, već na pripadnosti određenim porodicama i staležima. Međutim, Žebiron smatra da ni brak iz ljubavi nije garancija za uspeh, pa tako navodi primere gde se dvoje venčaju iz ljubavi, ali se njihova ljubav pretvori u mržnju i pomamu. Parlamenta ostaje otvorenog mišljenja smatrajući da nijedno ni drugo nije za pohvalu, i da oni koji se „pokoravaju Božjoj volji ne gledaju ni na čast, niti na tvrdičluk, niti na nasladu, nego u čestitoj ljubavi i sa roditeljskim pristankom žele da žive u braku, kako Bog i priroda nalažu”.38 Parlamenta smatra da ima vrlo malo primera muškarca i žene koji su ušli u brak sa roditeljskim pristankom a kasnije su se zavoleli. Prema njenom mišljenju, jedino takvi ljudi se kasnije ne kaju, za razliku od onih koji su se pobunili protiv zakona i ušli u brak bez roditeljskog pristanka. Lisjen Fevr daje veoma značajne uvide o vremenu i društvenim okolnostima u kojima je živela Margerita. To se posebno odnosi na razumevanje institucije braka. Brak se koristi kao sredstvo za ostvarivanje ciljeva: da se obezbedi opstanak rase i potomstva, da se plate dugovi, da se obezbedi poslušnost žene, da se dođe do novca i upravljanja imovinom, da se napreduje na društvenoj lestvici. Pored svih ovih odredbi hrišćanstvo od braka pravi sakrament što sa jedne strane dodatno otežava instituciju braka u 16. veku. Zbog toga je brak nedodirljiv, a ko god ga uništi čini veliki greh. U tom slučaju ljubav će se tražiti van braka, ali samo kao časno prijateljstvo.39 Na osnovu ovoga o čemu nam govori Fevr i na osnovu Margeritinih novela stiče se utisak da je časno prijateljstvo donekle prihvatljivo i van braka, ali ne i preljuba u telesnom smislu.
Koncept svete ljubavi se može uočiti u novelama koje podrobno opisuju podvižnički život u braku, a koji prate mnogobrojna iskušenja kao što je slučaj sa junakinjom iz šezdeset sedme novele.40 Ova žena je svoj život izložila opasnosti samo da bi spasila život svog muža koga nije napustila sve do njegove smrti. Kako su bili sami na pustom ostrvu, dugo su se borili sa divljim zverima, ali je u jednom trenutku njen muž posustao u toj borbi i umro. Žena se neprestano molila Bogu, čitala je Sveto pismo, a ta ljubav i vera prema Bogu su joj davale snagu da izdrži. Na kraju je preživela, pritom uspevši da sačuva muževljevo telo od divljih zveri, i ostatak života provela tako što je propovedala hrišćansku veru. U diskusiji koja prati novelu Uzila skreće pažnju da svaka vrlina dolazi od Boga i da uz Božju pomoć vrlina samo uzrasta, dok Longarina hvali hrabrost žene i njenu veru u Boga koji je ni jednog trenutka nije napustio. Sefradan pak kritikuje ženu iz novele koja se prihvatila zadatka da propoveda Jevanđelje, jer bi prema njegovom mišljenju to trebalo da čine samo muškarci. Parlamenta mu skreće pažnju da to samo govori o nedovoljnom poznavanju Biblije, jer sveti Pavle na mnogim mestima ohrabruje žene da propovedaju Jevanđelje.
Zatim, postoje novele koje na interesantan način govore o neskladu duhovnog i telesnog, kao što je dvadeset peta novela41, u kojoj je jedan mladi kralj stalno išao prerušen advokatovoj ženi, ali je pri povratku uvek morao da prođe kroz jedan manastir jer je to bio jedini put. Zanimljivo je to da je kralj uvek ostajao u manastiru do svitanja kako bi se neprestano molio Bogu, pa su ljudi mislili da se radi o najsvetijem čoveku. Iako je živeo onako kako je živeo „beše to kralj koji se bojao Boga i ljubio ga”.42 Ima malo komentara vezano za ovu novelu, i retko se u kom komentaru osuđuje ponašanje kralja. Žebiron ga čak hvali, jer vodi računa o ženskoj časti pa ne priča javno, a to isto misli i Uzila koja kaže da je javna bruka često gora od greha. Nomerfida suptilno spominje da su njegove molitve možda ipak u manastiru imale osnova, ali Parlamenta odgovara kako ne treba suditi, jer se možda kralj stvarno kajao pa su mu gresi bili oprošteni. Ova novela govori o neskladu svete i profane ljubavi, ali isto tako o tome da je jedan kralj istrajavao kako u jednoj tako i u drugoj vrsti ljubavi. Da li je to radio namerno kako bi ljudi stekli utisak da je pobožan ili se stvarno kajao, to se ne može saznati. Nepoznato je koje su stvarne namere u njegovom srcu, pa se samo na osnovu dela može suditi. Zato Parlamenta smatra da, pošto nikada ne možemo stvarno znati nečije namere, onda ne treba da sudimo, jer to može samo Bog koji jedini zna srce kralja. Sa druge strane, možda se radi o popustljivosti sa Margeritine strane, jer novela govori o njenom bratu, kralju Fransoa I, koga je veoma volela.43 Da li se radi o licemerju ili pak stvarno o osobi koja nakon preljube moli Boga za oprost, ostaje na čitaocima da zaključe. Spisateljica je svakako želela da ukaže da su telesnost i duhovnost dva aspekta ljubavi koji se teško mogu ispitivati zasebno. Zato su ipak u Heptameronu najkarakterističnije one novele koje govore o stalnom sukobu ova dva aspekta ljubavi, koji može imati katastrofalne posledice po junake Heptamerona. Kroz razgovor pripovedača i kroz neke novele možemo uvideti da duhovna ljubav, ako nije dobro shvaćena ili ako se radi o slabim ličnostima, može da ima i negativne posledice po ljubavnike. O toj transformaciji ljubavi iz telesne u duhovnu, odnosno iz ljudske u božansku govori i Meri Bejker (Mary Baker) u članku Aspects of the Psychology of Love in the Heptaméron zaključujući da je u Margeritinom delu dosta prisutna neoplatonska psihologija ljubavi.44 U tome se ona poziva na Frojda i na njegove analize instinkta. Naime, Frojd smatra da je seksualni nagon jedini životni nagon koji se neprestano bori protiv drugih instinkata; to u nekom slučaju može rezultirati velikom željom za smrću.45 Zbog toga mnogi ljubavnici u Margeritinim novelama čeznu da umru jer ih ljubavna strast toliko obuzme da oni ne vide drugog izlaza osim smrti. Ovo je pak tek jedno od tumačenja ove novele koje se bavi samo psihološkom ravni Margeritinih novela. Do sada je već pokazano da su Margeritine novele mnogo kompleksnije za analizu nego što to na prvi pogled izgleda, i da moraju uključivati širi spektar elemenata koji će se analizirati.46
Zaključak
Nakon analize Margeritinih novela iz Heptamerona i njenih hrišćanskih pesama, uvideli smo da je sveta ljubav o kojoj priča Margerita možda teško ostvariva, ali da ipak predstavlja kriterijum koji čovek sebi treba da postavi kao ideal ostvarenja. Ni jednog trenutka Margerita se ne postavlja kao moralni sudija, jer ona smatra da je Božja milost neophodna za svaku vrlinu. „Bog ne daje milost po plemstvu i bogatstvu, već prema tome kako se svidi njegovoj dobroti”.47 Blagodat Božja je dar sa neba, a čovek samo treba da pripremi svoj duh za primanje ovakve blagodati. Sveta ljubav se dešava retko, ali je moguća, pa čak između partnera kao što je opisano u devetnaestoj noveli, gde se Paolina i njen poklonik zamonašuju, ali se uprkos daljini i dalje vole čistom ljubavlju i „časnim prijateljstvom”.48 Srećan ishod po ljubavnike je redak, ali nije nemoguć po Margeriti, a on se postiže usmeravanjem profane ljubavi ka veri. Takođe, ovim primerom Margerita se nada da sveta ljubav prema Bogu može postojati i između muškarca i žene. U diskusijama koje prate novele Uzila nagoveštava kako naći „čednu čistotu u zaljubljenom srcu, to je nešto više božansko nego ljudski”49, a Parlamenta kaže kako čovek prvo treba da voli drugog „savršenom ljubavlju” ne bi li bio sposoban da voli Boga50. Zato Margerita uvodi ključni pojam Božje blagodati (la grâce)51, koja duhovno preobražava individuu, omogućavajući i osposobljavajući je da voli „savršenom ljubavlju”. Margerita veruje u pravi hrišćanski brak gde partneri vole jedno drugo ne samo telesno, već i duhovno. Da bi došlo do mističnog sjedinjenja među partnerima, muškarac i žena već treba da budu duboko pobožni, jer sveta ljubav ne obuhvata samo muškaraca i ženu već i Boga. U toj „trijadi” moguće je održati duhovnu ljubav, čak i ako su partneri udaljeni i nisu zajedno. Ukoliko oni prevaziđu telesnost, razdaljina nema nikakvog uticaja na njihov odnos. U svetoj ljubavi čovekova duša se lakše kreće od telesnog ka duhovnoj lestvici koja vodi do Boga, naročito ukoliko dođe do preobražaja ličnosti. Sveta ljubav, ma koliko bila ostvariva, ipak ostaje onaj ideal savršenstva koji čoveka čini boljim i koji ga preobražava.
Anastasija Gorgiev
Međunarodni centar za pravoslavne studije, Niš – Srbija
1 Cahen 1920, 697.
2 Cahen 1920, 697.
3 Lanson 1920, 234.
4 Lanson 1920, 235.
5 Lanson 1920, 233.
6 Tehnika kontrafaktuma je praktikovana na početku 16. veka od strane evangelističkih i protestantskih poeta, a podrazumeva adaptaciju ljubavnih, svetovnih pesama u religiozne pesme (to znači da se anegdote iz svetovnog registra moraju prilagoditi duhovnom registru).(Basso 1999, 48)
7 Gallet-Guerne 1971, 161.
8 Basso 1999, 48.
9 Lefranc 1896, XXVIII.
10Prev. Anastasija Gorgiev
Et par le Nom de ce Filz amiable,
Recevez la pour espouseagreable
En l’union du corps tant desirable
Où vous voulez mettreen un voz amis. (Marguerite de Navarre 1547, 96)
11 U pomenutoj lirskoj pesmi Dijalog u obliku noćnog priviđenja zbog teško razgovetnog stila na kome je pisana i zbog nemogućnosti da se pesma pronađe na savremenom francuskom jeziku, ostajemo uskraćeni za izvorne stihove pa zato sada i u nastavku dajemo prevod Olje Petronić iz knjige Ljubav sveta, ljubav profana Lisjena Fevra (Fevr 2015, 46).
12 Fevr 2015, 51, prev. Olja Petronić.
13 Konstantinović 1991, XIV.
14 Lefranc 1896, LII.
15 Lefranc 1896, XLVI.
16 Nije sasvim sigurno da li je ova pesma stvarno nekome posvećena, ali brojne hipoteze tvrde da se možda obraćala svojoj bliskoj prijateljici, vojvotkinji od Etampa, ili svom mužu, kralju od Navare.
17 Lefranc 1896, 121.
18 Car se grand Tout fait de Rien son chef d’oeuvre (Marguerite de Navarre 1896, 296).
19 Lefranc 1547, XLI.
20 Fevr 2015, 57.
21 Prev. Anastasija Gorgiev
En moy je sens la force du peché,
Dont moindre n’est mon mal d’estre caché :
Tant plus dehors se cele et dissimule,
Plus dens le coeur s’assemble et accumule. (Marguerite de Navarre 1547, 17)
22 Huyghens 2014-2015, 57.
23 Fevr 2015, 58, prev. Olja Petronić.
24 Udelu Heptameron Margerita svetu ljubav uvek naziva savršenom ljubavlju.
25 Dekameron (ital. Il Decamerone, Decameron) je zbirka od 100 novela koju je napisao italijanski autor Đovani Bokačo. Smatra se da je započeta 1350. a završena 1353. godine. Dekameron se smatra jednim od najznačajnijih dela italijanske i evropske književnosti. U prevodu, Dekameron znači deset dana, što znači da je pričano deset priča po deset dana. Sve novele su povezane okvirnom pričom koja pripoveda o devojkama i mladićima koji su se sklonili od kuge na obližnjem imanju, te kako bi im vreme brže prošlo, odlučili su da svako od pripovedača ispriča svakog dana po jednu priču. Priče su raznovrsnog karaktera, od ozbiljnih i tragičnih do šaljivih, i tretiraju razne teme, pretežno ljubavne i erotske odnose književnih likova.
26 Fevr 2015, 164.
27 Margerita Navarska 1991, 11.
28 I. Konstantinović 1991, XXXV.
29 Fevr 2015, 265.
30 Fevr 2015, 215.
31 Margerita Navarska 1991, 255.
32 Margerita Navarska 1991, 57.
33 Margerita Navarska 1991, 85.
34 Isto, 281.
35 Isto, 285.
36 Isto, 285.
37 Isto, 275.
38 Isto, 287.
39 Fevr 2015, 235-262.
40 Margerita Navarska 1991, 404.
41 Isto, 209.
42 Isto, 211.
43 U dvadeset petoj noveli Heptamerona se ne spominje Fransoa I, ali se govori o nekom kralju čija je sestra Margerita. Ipak, Lisjen Fevr napominje da se doslovno radi o kralju Fransoa I (Fevr 2015, 225).
44 Baker 1988, 81.
45 Baker 1988, 82-84.
46 Autorke Meri Bejker, zatim Danijel Gale-Gern i Elen Baso, koje su spomenute u prethodnim poglavljima, jesu neke od savremenijih autorki koje se bave problemom svete ljubavi (iz psihološke ravni, barem kada je u pitanju M. Bejker) u Margeritinom stvaralaštvu. Osim njih, vrlo se retko sreću savremeni autori koji proučavaju svetu ljubav jer se uglavnom bave drugim pitanjima koja karakterišu Margeritina dela kao na primer: formom i tekstom Heptamerona, uticajem vremena u kojem je Margerita živela, platonizmom i fićinizmom, ulogom žena i feminizmom, licemerjem kaluđera i ulogom sveštenstva, itd.
47 Margerita Navarska 1991, 23.
48 Isto, 146.
49 Isto, 56.
50 Isto, 155.
51 Margerita ovaj pojam koristi i u svojoj poeziji (npr. Duhovnim pesmama (str. 86, str. 87, str. 145), Ogledalu grešne duše (str. 16, str. 46, str. 47), Zatvorima (str. 162, str. 218) i mnogim drugim pesmama)) i u svojoj prozi (Heptameron, str. 23, str. 35, str. 226, str. 253, str. 255, itd.).
Literatura
Baker J., Mary (1988). „Aspects of the Psychology of love in the Heptaméron”, In: Sixteen Century Journal, 19 (1), 81-87. <https://www.jstor.org/stable/2540962?origin=JSTOR-pdf&seq=1#page_scan_tab_contente>, 15.06.2019.
Basso, Hélène (1999). „La structure de la Comédie de Mont-de-Marsan”, In :Bulletin de l’Association d’étude sur l’humanisme, la réforme et la renaissance, n°49, 37-54. <https://www.persee.fr/doc/rhren_0181-6799_1999_num_49_1_2290>, 18.06.2019.
Gallet-Guerne, Danielle (1971). „Marguerite de Navarre, Chansons spirituelles”,In :Bibliothèque de l’école des chartes. Édition critique par Georges Dottin, tome 129, livraison 1, 159-163.<https://www.persee.fr/doc/bec_03736237_1971_num_129_1_ 449892_t1_0159_0000_3>, 06.07.2019.
Konstantinović, Izabela (1991) : Margerita Navarska i francuska renesansa. Heptameron. Beograd: Srpska književna zadruga.
Lanson, Gustave (1920) : Histoire de la littérature française. Paris : Librairie Hachette.
Lefranc, Abel (1896) : Les dernières poésies de Marguerite de Navarre. Paris: Libraires de la société des gens de lettres.
Margerita Navarska (1991) : Heptameron. Beograd: Srpska književna zadruga.
Fevr, Lisjen (2015) : Ljubav sveta, ljubav profana: Oko Heptamerona. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Frank, Félix (1547) : Les Marguerites de la Marguerite des princesses, Tome I-IV. Paris: Librairie des bibliophiles.
Huyghens, Marieke (2014-2015) : Les exercices spirituels dans l’oeuvre de Marguerite de Navarre. Ghent University : Faculty of arts and philosophy.
<https://lib.ugent.be/fulltxt/RUG01/002/212/980/RUG01-002212980_2015_0001_AC.pdf>, 15.05. 2019.
Cahen, Albert. (1920) : Morceaux choisis des auteurs français. Paris : Librairie Hachette.
