Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Emocije na tržištu
Razgovarala: Milena Marjanović
„Ravnopravnosti u vezi nema. Kompromisima se ostvaruje određena demokratičnost. Svaki partner ima nesvesnu potrebu da što više „zagrabi“ od psihološkog prostora koji čini vezu. Shvatam ga kao krug podeljen tako da jedna polovina pripada ženi a druga muškarcu. Posle izvesnog vremena u borbi za dominaciju ravnoteža se menja, jedan od partnera osvaja veći prostor. Nekim muškarcima, „zagledanim u vrh svojih cipela“, odgovara da imaju dominantne žene, jer jedino tako mogu da funkcionišu. I obrnuto. I jedna i druga varijanta mogu da izrode vrlo skladan odnos. U suprotnom dolazi do neizbežnih sukoba, kaže naš sagovornik, Ljubomir Erić, psihijatar i psihoterapeut.
Prof. dr Ljubomir Erić je autor velikog broja studija o strahu, neurozama, seksualnim disfunkcijama, psihoterapiji i psihologiji umetničkog stvaralastva. Nedavno je objavio „Leksikon seksualnosti“ i „Seksualne disfunkcije“.
Šta je ljubav a šta dominacija?
- Ljubav je pre svega veoma plemenito osećanje, sposobnost primanja i davanja. Kod dominacije postoji samo primanje. Dominantne osobe veoma malo daju, nekada sabijaju svog partnera prepuštajući mu samo delić pomenutog kruga. Tada sabijeni počinje da strahuje, čime pokušava da povrati svoju polovinu.
Koliko jedna ili druga pozicija zavisi od vaspitanja?
- Kad mlad čovek vidi oca koji drži sve konce u svojim rukama, i majku, možda čak i na višem intelektualnom nivou, koja mu se potčinjava, identifikuje se sa ocem i bira ženu koja će da ga sluša. Slično je i sa ženama… Iz odnosa oca i majke, i svog odnosa prema njima, dete nesvesno nauči da „bira“ partnera, što je suština tzv. psihologije partnerskih odnosa.
Zašto je danas odabir partnera otežan?
- Zapaženo je emocionalno otuđivanje ljudi, posebno mladih. Tek treba da se sagleda šta se to u društvu dešavalo i dešava. Više mojih klijenata, i muških i ženskih, teško nalaze partnere. Ne postoji društvena kohezivnost i emocionalna atmosfera koja pospešuje susretljivost i lako upoznavanje.
Nije li razlog u tome što se nekada znalo ko kom sloju pripada?
- Društvo se emocionalno i moralno dezintegrisalo. Vrednosti su se poremetile. Ljubav je nešto od čega se najčešće više ne polazi. Jedan mlad čovek mi je tokom psihoterapije rekao da se ne usuđuje da priđe devojci, jer ne može da ispuni njene zahteve, nema auto, društveni status, visoka primanja… Odnosi mladih su merkantilizovani, otuda izraz „sponzoruše“, označava vrstu kupovine.
Ipak ima srodnih duša.
- Naravno da ima. Ali, danas u odnosima među polovima merilo svih stvari su status i novac. Na mestima gde se okupljaju mladi „višeg statusa“, ali ne samo oni, mogu se uočiti ponašanja koja su karikatura emocionalnosti, svojvrstan kič u ljudskim odnosima. U mnogim porodicama životni smisao je „imati“, i to odmah, a ne „biti“.
Zbog kojih problema vam se najčešće obraćaju za pomoć?
- Bavim se stanjima straha, neuroze uopšte, zatim krizama različitog porekla, posebno partnerskom i bračnom, i seksualnim disfunkcijama. Vrlo je specifičan psihoterapijski rad sa ljudima koji se bave biznisom. Mnogi od njih ne poznaju psihološke aspekte rada, rukovođenja svojim firmama i nekako sve to obavljaju na osnovu zdravog razuma. Naravno, to skupo plaćaju, često zapadaju u krize u kojima strah, depresivnost i psihosomatski simptomi caruju.
Zar naši japiji nisu slika i prilika Zapada?
- U kapitalističkim zemljama, kojima smo se mi nedavno pridružili, odnosi su definisani, kod nas se još traga za njima. Nedovoljno se poznaje i ritam života, vreme rada i vreme odmora, pa se preterano radi, što nije dugo moguće. Nedavno sam pročitao da je jedna svetska firma otvorila psihološko-psihijatrijski servis koji je na uzlozi zaposlenima 24 sata! Mnogi mladi rade od devet do devet! Često pokazuju i raskorak između mogućnosti i želja. Društvo je nametnulo uspeh po svaku cenu. Lomovi i krize su veoma česti, posebno kod onih koji narcistički od sebe očekuju nemoguće. U psihoterapiji nastojim da svako sagleda svoje mogućnosti. Figurativno rečeno, onaj ko može da diže 50 kg a želi da diže 100 kg sigurno će doživeti slom. Prihvatanje svojih mogućnosti je put ka zdravlju i normalnosti, suprotno, ka krizama i lomovima… Ali, odosmo predaleko od odnosa muškarac-žena, o čemu smo počeli da govorimo.
Ko je u tom odnosu u boljem položaju?
- Kultura Zapada je falokratska kultura. Žene su vekovima bile u inferiornom položaju. Tokom tzv. seksualne revolucije one postaju inicijativnije. U krajnje patrijarhalnim društvima, kao što je to od nedavno postalo naše društvo, žene koje imaju inicijativu plaše muškarce, ali i njihovo ponašanje ne odgovara crkvi koja je postala glavni „delilac“ pravde u tom smislu. Bez ravnopravnosti žena, u društvu nema demokratije, njihova vrednost je velika, one su spremnije da razumeju, saosećaju, daju, iskrenije su… od muškaraca…
Čime taj stav potkrepljujete?
- Drugačije su emocionalnosti i psihološko-telesnog sklopa. Većina se u ovom „društvenom seksualnom haosu“ ne upušta u seksualne odnose bez ljubavi, što nije karakterisika muškaraca koji su poligamni i zbog toga nemaju osećanje krivice..
http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2005&mm=02&dd=23&nav_id=162887