Nisam moralno građansko mače,
Ne plešem u pobožnim odajama.
Na krovu, na otvorenom,
Ja sam slobodna mačka.
H. Hajne
Od antičkih vremena pa do današnjih dana nedokučiva priroda mačke i njena neuhvatljivost predstavljaju zagonetku koju su mnogi umetnici, zavisno od istorijsko-društvenog konteksta u kome su stvarali, preneli na slikarska platna i utkali u svoje tekstove. O njoj su pisali Homer, Plutarh i Ezop ističući njenu dvojaku prirodu koju krase nevernost i pokvarenost prema slabijem, i lukavost prema jačem. Mačka je bila obožavano biće i, verovalo se, reinkarnacija bogova u starom Egiptu3, dok se u evropskom srednjem veku smatrala oličenjem zla zbog verovanja da se druži sa Satanom. Zufi navodi da na slici Poslednja večera mačka može predstavljati samog Judu (Zufi 2007: 80), te otuda i srednjovekovno verovanje da su mačke, naročito crne, izdajnici i vesnici smrti. U narodnim pričama tog vremena mačke se često povezuju sa vešticama4 ili gavranima (Magbet), što se može shvatiti kao povod za masakr mačaka u Francuskoj tridesetih godina 18. veka (up. Darnton 1984).
Tokom Francuske revolucije mačka je predstavljala simbol slobode, a za vreme nemačkog romantizma predstavljena je kao mudra, borbena i istovremeno nežna životinja. Početkom 19. veka mačke postaju umiljati članovi brojnih porodica koje su kao takve portretisane u mnogim proznim delima5 koja pretežno spadaju u domen književnosti za decu.
Džozef Radjard Kipling, u priči Mačka koja je šetala sama (The Cat Who Walked by Himself), opisuje ponašanje mačaka i njihovu prirodu približno savremenom shvatanju. Po njegovim rečima „mačka nije prijatelj, a ni sluga […] mačka šeta sama i sva mesta su joj istaˮ (Kipling 2020), što ukazuje na njihovu samostalnost, snalažljivost i samodovoljnost. U Rečniku simbola, pod odrednicom mačka, nalazi se, između ostalih, tumačenje severnoameričkih Poni Indijanaca, koji su mačku smatrali simbolom okretnosti i oštroumnosti (Gerbran, Ševalije 1987: 376), dok je u brojnim prirodnjačkim knjigama opisana kao „lukava, nesputana, opasna životinjaˮ (up. Blašic 2020).
Lukavost, snalažljivost i okretnost neke su od osobina koje krase glavnog junaka priče Mačak u čizmama6, koja potiče iz usmene tradicije, a prvi put je zapisana i objavljena na tlu Francuske kao deo zbirke priča Šarla Peroa pod nazivom Priče i bajke iz prošlih vremena – Priče mame Guske, Adam ili stvaranje čoveka (Histoires ou contes du temps passé (ou Conte de ma mère l’Oye), Adam ou la création de l’homme, 1697), a na tlu Nemačke kao deo prvog izdanja Bajki za decu i dom Braće Grim (nem. Kinder- und Hausmärchen, 1812). Od tada je prevođena na brojne svetske jezike i doživljava veliki uspeh, pre svega, kao bajka/priča za decu i odrasle koja je više puta prikazana na filmskim platnima širom sveta, te i na taj način zadobija brojnu publiku. Istovremeno biva sadržajno i formalno transformisana kako bi se u njoj ogledale društveno-istorijske prilike vremena u kome su date transformacije nastale, čija će analiza biti predmet ovog rada.
U radu će biti prikazana razvojna nit priče Mačak u čizmama počev od usmenog predanja poreklom, kako se smatra, iz Azije, do, na evropskom tlu, prve zapisane verzije Šarla Peroa, preko izmena Braće Grim, Ludviga Tika i Janoša, sa osvrtom ne samo na sadržajno-formalne izmene u navedenim verzijama, već i na poruku iste recipijentima za koje su te izmene izvršene. Služeći se teorijskim postavkama Andrea Lefevra (André Lefevere) o metodu i cilju ponovnog ispisivanja bajki (eng. rewriting) i teorijama u okvirima kojih se preispituje problem autorstva nad ovakvim delima, kao cilj rada nameće se ukazivanje na doslednost očuvanja ideje o mački kao lukavom, snalažljivom i socijalno inteligentnom biću uprkos različitim, viševekovnim izmenama u pojedinim delovima priče iz davnina.
Lisica ili mačak
Problematika autorstva i sadržinsko-formalnih izmena
Poreklo bajki, zabeleženih najranije u 17. veku perom evropskih književnika, smatra se prilično kompleksnom temom za teoretičare i istoričare književnosti zato što se među zaostavštinom usmenih predanja iz različitih krajeva sveta uviđaju brojne sličnosti na nivou motiva, likova i radnje koje su tokom viševekovnog usmenog prenošenja, i zavisno od podneblja iz i u koje su se prenosile, preživele određene promene.
Izvorna priča iz koje je potekla nama danas poznata verzija priče Mačak u čizmama potekla je sa tla današnje Azije, tačnije Indije. Somadeva, kašmirski braman iz 11. veka sastavio je zbirku indijskih narodnih priča pod nazivom Okean priča (ind. Kathā Sarit Sāgara), u kojima se pojavljuju likovi poput lukave lisice, koja pomaže svom gospodaru zahvaljujući svojoj snalažljivosti. Iz rane indijske književnosti izdvaja se zbirka hinduističkih priča iz 2. veka p. n. e. pod nazivom Pet principa (ind. Panchatantra), u kojima se nalazi priča o lukavom mačku slična Peroovoj verziji. Taube navodi da na osnovu brojnih istraživanja porekla iste zaključuje da „čak i ako pretpostavimo da je Indija dom ove priče, moramo navesti da je na ona na svom putu do Evrope prešla preko Centralne Azije i da je moderna verzija priče isprva formulisana u podneblju Centralne Azije, pa tek onda, u vreme nadiranja Mongola, preneta u Evropuˮ (Taube 1978: 4). Ona među prvima ukazuje na izmenu današnjeg zapisanog teksta u odnosu na prvobitni navodeći da je najizvesnije da je lisica bila protagonista ove priče. Frake se pridružuje ovoj tvrdnji analizirajući niz narodnih priča iz Ladaka (up. Frake 1925), u kojima se kao životinjski pomoćnik čoveka navodi upravo lisica umesto humanoidne mačke, koja se javlja u zapadnoevropskoj verziji.
Priča Zahvalnost lukave crvene lisice (nem. Der Dank des schlauen roten Fuchses) smatra se pretečom priče Mačak u čizmama s tom razlikom da je lisica, a ne mačak protagonista priče. Lukavi lisac bi trebalo da se oduži lovcu koji mu je spasao život, te Kanu predstavlja mladog lovca kao bogatog čoveka koga su opljačkali razbojnici. Lisac lovi za Kana divlje životinje koje on zahteva kao bračni poklon. Lovac se na kraju priče ženi Kanovom kćerkom, a lisica ubija vlasnika velikog bogatstva, najčešće predstavljenog kao Mangus, zli duh iz azijskih priča. Na taj način lisac postaje bogat i uživa društveni ugled. Prema drugoj verziji priče koja se razvija od 19. veka, mladi čovek spasava lisicu od lovaca i u znak zahvalnosti mu lisica obećava ruku Kralja ptica. Mladog čoveka lukavi lisac predstavlja kao jadnog čoveka koji je upao u reku u trenutku kada je kočija mlade devojke tuda prolazila i objašnjava joj da sve životinje pripadaju njemu, uvećavajući time njegov ugled u njenim očima. I ova verzija završava se srećnim krajem po bračni par, ali i lisca koji se pokazao kao vešt pregovarač i profiter. Iako se lisica, kao i mačak u evropskoj verziji priče, može okarakterisati kao lukava, pa i podmukla, pojavljuje se i u ulozi prevaranta, što ukazuje na njenu prevrtljivu i neuhvatljivu prirodu. Zajedničko je i to što je neupitna međusobna zavisnost lisice/mačka i onoga za koga ona čini sve, ali taj odnos počiva na međusobnom iskorišćavanju, a ne ljubavi ili bliskosti.
Utvrđeno je da nama danas poznata verzija vodi poreklo iz davnina, i da, prema Keler-Cilhu, postoji više od 500 različitih pripovednih varijanti priče Mačak u čizmama7 (up. Köhler-Zülch 1995). Među prvim zabeleženim verzijama pominje se zapis venecijanskog autora Straparole (Giovanni Francesco Straparola, The Facetious Nights of Straparola (1550–53)), ali se ona ne može smatrati ekvivalentnom Peroovoj jer Straparolin mačak ne nosi čizme. Prema većini književno-istorijskih navoda, današnja verzija je zapisana i uobličena tek od strane francuskog pisca Šarla Peroa za vreme vladavine Luja XIV, što se smatra vremenom kada su se bajke (fr. contes de fees) izdvojile kao zaseban literarni žanr koji su mahom pisale žene, ali i poneki muškarac, poput Peroa.
Francuski pisci su institucionalizovali bajku kao literarni žanr, odnosno, kao estetsko i društveno sredstvo kroz koje su se pitanja i poteškoće civilizovanog, odgovarajućeg ponašanja u svim situacijama mapirali na način da oni predstavljaju narativne strategije za književnu socijalizaciju i u mnogim slučajevima predstavljaju simboličke gestove subverzije kako bi se doveli u pitanje vladajući standardi ukusa i ponašanja, navodi Zipes (1999: 334). Bajke bivaju čitane u intelektualnim i dvorskim krugovima, a njihove adaptacije služe često kao štivo za filozofske diskusije među obrazovanim ljudima.
Bajke se doimaju kao kulturni dokumenti i svedočanstva i služile su vaspitanju plemića. Prema teorijama iz oblasti deskriptivnih studija prevođenja, bajke se smatraju proizvodima svog vremena i specifičnih sociokulturnih korena (Haze 1999: 359), pa i njihove adaptacije, odnosno, plod ponovnog ispisivanja istih sadrži u sebi različite ideološke i poetičke koncepte. Različite dorade i prerade Peroove priče služe kao artefakti različitih vremena, te reflektuju različite poglede na svet, kako onih koji su ih iznova prepisivali, tako i onih za koje su pisane. Pod pojmom ponovno ispisivanje (eng. rewriting) Lefevr navodi da je to koncept „onih koji se, nezavisno da li proizvode prevode, književne istorije ili neka složenija dela, referentna dela, antologije, kritike ili izdanja, prilagođavaju i manipulišu originalima sa kojima rade, najčešće kako bi te originale uklopili sa dominantnom, ili jednom od dominantnih ideoloških i poetičkih vrednosti njihovog vremenaˮ (Lefevr 1992: 8). Peroova priča koja ima poziciju vanvremenskog klasika u polju književnosti za decu, ali i odrasle, doživela je brojne transformacije koje se dijahronijski posmatrano mogu podeliti na dve etape: jednu u 19. veku i drugu na prelasku iz 20. u 21. vek. U prvom razdoblju transformacija Peroove verzije priče često se izostavljala pouka dela napisana u stihu, a takva dela bivala su okarakterisana ili kao potpuni prevodi Peroove priče ili se Peroovo ime u potpunosti izostavljalo. Na prelasku iz 20. u 21. vek pojavljuju se verzije priče Mačak u čizmama sa prevedenim poukama iz originala u fusnoti što Marija Tatar smatra (Tatar 2002: 15) neprikladnim za dečiju književnost jer se takve pouke veoma često ne slažu sa događajima u priči, već su bile samo prilika da protagonista prokomentariše društvene događaje koji se iz današnje pozicije ne mogu na taj način sagledati. Često se nailazi i na pouke u stihu, preuzete iz originala, što je u skladu sa savremenom tendencijom da se vrednuju direktni i potpuni prevodi književnih dela čime se smanjuje mogućnost manipulacije književnim delima. Uprkos ovoj struji, krajem 20. veka pojavila se verzija priče Mačak u čizmama nemačkog književnika za decu, Janoša, koji je bitno izmenio elemente ove priče, a ipak uspeo da sačuva prvobitnu nit iste.
Mačak u čizmama Šarla Peroa ‒ kritika morala francuskog društva
Baština je lijepa prednost,
nasljedstvo ti ima vrijednost,
al u vrijeme naše novo
veću cenu ima ovo:
majstorija sad se traži,
smion nastup, sočne laži.
Pero 1989: 16
Da je priča odraz društvene stvarnosti stvaraoca smatra i Džek Zip (1993: 346) navodeći da je Pero promenio dosta elemenata već postojeće usmene verzije priče tako što ju je „preradio i doterao prema svom ličnom ukusu i konvencijama francuskog visokog društva za vreme vladavine kralja Luja XIV kako bi je načinio književnim standardom za dobro hrišćansko vaspitanjeˮ. Ovaj čin može se shvatiti i kao borba za uspostavljanje francuske moderne književnosti koja neće više biti u senci antičkih autora, već će korene tražiti u folkloru i, za njega, savremenom dobu. U Peroovoj verziji priče ima ironije, moralisanja, ali malo čudesnog jer je njegova realnost stvaralački potencijal. Kroz priču Mačak u čizmama pripoveda metaforično o skrivenom karakteru čoveka svog vremena.
Mačak u čizmama deo je zbirke priča Priče i bajke iz prošlih vremena (1967), ali se po odabiru protagoniste, karakterizaciji, hronotopu i strukturi radnje razlikuje od svih drugih priča koje su deo iste. Glavna razlika je u tome što je za protagonistu odabrana životinja koja ispoljava životinjska i čovečja obeležja8. Iz naslova se zaključuje da je mačak taj koji daje impuls celoj priči, a ne njegov vlasnik, što bi se moglo očekivati. Iznenađujuće za čitaoca naviknutog na formu klasične bajke9 je i to da se on, kao glavni lik, ne ženi na kraju princezom, već to čini mlinarev sin, iako je mačak taj koji ima veće zasluge. Još jedna razlika u odnosu na ostale priče jeste ta da se u liku mačka ne ogleda dihotomija dobro-zlo, već su u njemu dobro i zlo, lukavost i dobrodušnost što odgovara ideji o dvostrukoj prirodi mačaka. Antropomorfni mačak koji nosi čizme, govori jezikom francuskog visokog društva i biva primer uspešnog pregovarača, što se čini čarobnim, sam po sebi nije čarobno biće svojstveno bajkama. Ipak, ono što on čini, odnosno, ono što on stvara svojim pripovedanjem spada u domen čarobnog. Mačak ponekad govori istinu, ali više laže, no, zbog svojih laži ne biva kažnjen jer se ta laž pretvori u istinu koja odgovara svim članovima visokog društva. Zbog svih navedenih osobina mačak se ne može uvrstiti u red tipičnih likova iz bajki, niti heroja u tradicionalnom smislu, ali ga je Pero sa namerom tako oblikovao kako bi u njemu prikazao lažni moral francuskog društva svog doba zaslepljenog sjajem, bogatstvom i usponom na društvenoj lestvici. Mačak u čizmama priča je o dostizanju željenog društvenog nivoa putem dovitljivosti i obmane što čini suprotnost hrišćanskom kodeksu ponašanja. Ona ne služi podučavanju, već se može razumeti kao kritika10, ali i uputstvo za ponašanje svojstveno francuskom društvu 17. veka.
Slika Mačak u čizmama Gistava Dorea (Gustave Doré : “Le chat botté”) datira iz 1697. godine i originalna je ilustracija koja je pratila prvo izdanje Peroove zbirke priča. Mačkovo telo na slici ukazuje na njegovu samouverenost i nadmoć, a odeća koju čine elegantni šešir, košulja, zlatna kopča za kaiš i čizme ukazuju na značaj koji Pero pripisuje spoljašnjem izgledu u ovoj priči11.
Protagonista analizirane priče je mačak koji postaje jednak čoveku onog trenutka kada obuje čizme, hoda uspravno i progovori. Ukoliko je i vlasnik velikog bogatstva za čije se poreklo ne pita, on biva u kraljevoj milosti i postaje član visokog društva. On biva vrednovan na osnovu svoje spoljašnjosti, a ne na osnovu svojih unutrašnjih vrednosti i sposobnosti. Stoga je članovima društva nevažno i čini se da oni i ne primećuju ništa čudno u tome da mačak nosi čizme i govori, sve dok se njegove reči i akcije uklapaju u sliku koje njegova okolina priželjkuje. Mačkovi atributi, koji spadaju u domen isključivo materijalnog čine da se preokrene hijerarhijski odnos između njega i čoveka koji bi trebalo da je njegov gospodar. Sada zver određuje život čoveka. On postaje svojevrsni majstor što je termin koji se koristi u još jednom nazivu ove bajke ‒ Majstor mačka. On je majstor-govornik i sva njegova aktivnost sastoji se od komunikacije sa drugima. Kroz svoje pričanje pokreće akciju koja će dovesti do rezultata u kojima će i on uživati, a ne samo mlinarev sin. On je strateg-prevarant koji govori i dela u svoju korist i kao takav je neodvojiv od svojih trikova. Čini se da je mačak gospodar vremena i prostora jer naracijom predviđa plan kretanja svog gospodara i čini da svi ostali učesnici delaju shodno njemu. Mačak je istovremeno prevarant i lažov, ali i heroj bajke ne samo zato što je uspeo da materijalno obezbedi svog gospodara i sebe, već zato što je uspeo da zahvaljujući svom lukavstvu transformiše sebe putem narativnih strategija, iz poklona koji je mlinar dao najmlađem sinu u onoga ko prima poklone. Sposobnošću da se pretvara da ne čuje reči mlinarevog sina da razmišlja da ga pojede i od njegovog krzna sašije kolčak (Pero 1989:12), mačak pokazuje osobinu promućurnosti. Iako se osobine poput lukavosti, promućurnosti i snalažljivosti mogu shvatiti kao pozitivne, Marija Tatar smatra da je malo razloga da se divi ovom mačku i njegovim sposobnostima. Prema Tatar (2002: 234), on vara, laže, krade i služi se obmanom kako bi pomogao svom gospodaru. Prema njenom shvatanju, mačak je „jezički virtuoz koji je usavršio umetnost ubeđivanja i retorike kako bi došao do moći i novca (Isto)ˮ. On je, zaključuje se, spreman na sve zarad ostvarivanja sopstvene dobiti, te je kao takav veoma opasan.
Lukavost koja odlikuje mačka vidljiva je u svakoj sceni. Pri sklapanju prvog dogovora sa svojim gospodarom, mačak dobija torbu i čizme, a zauzvrat bi trebalo da gospodaru donese nešto za jelo. Međutim, to se ne dešava i on ne biva kažnjen za to, već nastavlja sa svojom igrom. Sledeća scena prikazuje mačkovog gospodara koji mora da mu se preda, odnosno, da postupa po njegovim naređenjima kako bi bio nagrađen. Mačak, iznova, nema ništa čime bi nagradio gospodara, osim svojih retoričkih veština pomoću kojih uspeva da svog gospodara pretvori u svog slugu, a sebe u gospodara situacije koja će biti još izraženija pri susretu sa kraljem. Mačak se poigrava sa kraljem, donosi mu poklone u vidu ulova iz prirode i obmanjuje ga svojim govorom o bogatstvu markiza od Karabasa.
Mačak je apsolutni vladar situacije koji budi strah kod nadničara na poljima kroz koja će proći kraljeva kočija govoreći da će, ukoliko ne kažu da rade na posedu markiza od Karabasa, svi biti iseckani kao meso za paštetu (Pero 1989: 15). Deluje neverovatno da jedan običan mačak uspeva da nadmudri sve ljude oko sebe – svog gospodara, kralja, njegovu svitu, pa i moćnog čarobnjaka. Pero, kroz lik mačka koji nosi čizme, koje su bile znak pripadnosti višem sloju u 17. veku, pokazuje da je potrebno biti lukav, oštrouman i neustrašiv radi očuvanja sopstvenog integriteta i napretka u društvu.
Naposletku, lukavi mačak je postao veliki gospodin i nikad nije morao da juri miševe, osim iz razonode, piše Pero (16). Njegov život je sada igra u izobilju, njegova iskonska potreba da lovi pretvara se u razonodu. Lukavost je mačka dovela u bolju poziciju po njega. Ali, lukavost se stiče kroz vežbu. Mačak iz bajke najpre je lovio miševe i druge životinjice i služio se raznim trikovima kako bi preživeo, a onda je njegova priroda veštog igrača doprinela tome da je on sada u poziciji da lovi radi sopstvenog zadovoljstva. Biološka svrha pretvorena je u aktivnost svojstvenu aristokratiji, a mačak je ostao oličenje borca u igri koja se može nasloviti – lovi ili budi ulovljen.
Mačak u čizmama braće Grim ‒ gospodarev verni pratilac
Braća Grim su priču Mačak u čizmama uvrstili u prvo izdanje knjige Bajke za decu i dom (1812), koja je, naknadno, zbog prevelike sličnosti sa Peroovom verzijom izbačena iz iste. Ipak, zbog note jedinstvenosti koju su joj njeni zapisivači dodali, bajka se našla u još dva izdanja ‒ zbirci Nemačke sage (1816) i trećem izdanju iz 1822. godine i ostala je do danas jedna od najpoznatijih bajki braće Grim. Oni su, poput Peroa, bili sakupljači nemačke narodne priče. Interesovali su se za različite žanrove, pa se u njihovom opusu mogu pronaći zapisi brojnih dela koja su preuzeta iz nemačke usmene književnosti i u skladu sa idejom zapisivača zabeležena tako da u njima ima mnogo manje folklornih elemenata nego u originalnoj verziji, a više umetničkih. Vuković navodi da su dela braće Grim postajala sve više književna, a sve manje narodna tvorevina (up. Vuković 1989). Crnković dodaje (up. Crnković 1984) da su male promene u pričama izvršene radi stilskog doteravanja istih i da su oni, najverovatnije, birali najbolju verziju ili „kontaminirali najuspelije delove različitih varijantiˮ (Potić 2007: 110). Vilhelm Grim smatra da „ništa nismo dodali sopstvenim sredstvima, nismo ulepšali okolinu i bit same legende, već smo reprodukovali njen sadržaj onako kako smo ga primili. Podrazumeva se da izraz i izvođenje pojedinca uglavnom dolazi od nas, ali mi smo se trudili da sačuvamo svaku neobičnost koju smo primetiliˮ (Šof 1959: 171).
U bajkama braće Grim može se uočiti folklorna ravan, ali za razliku od Peroovih bajki, nema toliko klasicističkih poetika, niti zabeleški iz društvene sfere. Njihovoj verziji nedostaje završnica u vidu pouke, tipična za stil francuskih bajki 17. veka, što ih otvara za brojna tumačenja. U njima se ogleda različitost života i poimanja istog što iznova vraća bajku njenim izvorima. Crnković navodi da je Pero priredio salonsku bajku, njegovi nastavljači, poput Ludviga Tika12, kvarili su je još više, a onda su je nemački romantičari vratili njenom izvoru, da bi se ona, nakon tog perioda udaljavala sve više od narodne tvorevine.
Grimove bajke su pokušaj romantičara da se suprotstave raznolikosti života koju donosi novo vreme. U bajkama i pričama iz tog vremena uočljiva je potreba da se propagiraju hrišćanske vrednosti, pa se u njima ogleda pogled na svet 19. veka. Tako i verzija priče Mačak u čizmama braće Grim stremi ka propagiranju hrišćanskog odgoja koje bi nemačko građanstvo trebalo da usmeri ka svom potomstvu. U tom pravcu izvršene su sitne dorade Peroove verzije, na koje će se u ovom delu rada ukazati.
Ono što je uočljivo čitaocu pri prvom susretu sa obe verzije, Peroovom i braće Grim, jeste da se verzija braće Grim razlikuje po manjku pojedinosti koje odlikuju Peroov stil pisanja. Peroov pristup je realističniji, on ukazuje na više detalja što se ogleda na primeru obraćanja mačka svom gospodaru koga on oslovljava kao markiza od Karabasa, umesto grofe u Grimovoj verziji. Razlikuje se i razlog zbog kog treći mlinarev sin daje mačku šansu, umesto da ga pojede i napravi rukavice od njegovog krzna. Dok Peroov junak razmišlja o spretnosti mačka i tome kakve je koristi imao od toga, Grimov junak se samo začudi mačkovim rečima. Pero zapisuje sledeće:
„Iako gospodar nije mnogo davao na te riječi, ipak pomisli da neće biti naodmet ako i tu sreću okuša: ta vidio je domišljana gdje izvodi mnoge majstorije u lovu na miševe i štakore ‒ na priliku, kako visi o nogama, ili pak kako se pravi mrtvimˮ (Pero 1989: 13), dok braća Grim navode samo „mlinarev sin se začudi mačkovim riječima, pa kako je baš u tom trenu naišao obućar, on ga pozva i reče da mačku uzme mjeru za čizmeˮ (Grim 1981: 28). Mačak u Grimovoj verziji nije isprva prikazan kao vešto biće, već je sreća presudila da mu se pruži šansa da se dokaže kao spretan i lukav. Prilika mačka koji je kod Peroa bio jednak čoveku nije isto vrednovana u verziji braće Grim što se najjasnije da uvideti kroz razgovor dva stražara koji bi trebalo da puste mačka kod kralja.
[…] i uputi se ravno u carev dvor. Kad stiže, stražar viknu: – Stoj! Kuda ćeš? A mačak ni pet ni šest već odgovori: – Caru. – Jesi li lud, – reče stražar – mačak da ide caru! – Pusti ga – reče drugi stražar. – Znaš da je caru često dosadno. Možda će ga mačak razveseliti frktanjem i mijaukanjem (29).
Uprkos čizmama koje nosi, činjenici da hoda na dve noge i govori, mačak je u Grimovoj verziji i dalje životinja. On nije jednak čoveku, niti to može biti, već jedino što može je da služi razonodi svojim „frktanjem i mijaukanjemˮ (29). On je čoveku podređeno biće koje i na kraju bajke zadržava blizak odnos sa njim. Za razliku od Peroove bajke u kojoj mačak postaje veliki gospodin koji više ne mora da juri miševe i jedini zadatak je da uživa u blagodetima života bogataša, mačak u verziji braće Grim postaje „prvi ministarˮ (30), savetnik novog cara, a mlinarevog sina. On je zaslužio mesto savetnika jer je pokazao svoju mudrost lovivši samo jarebice koje je kralj voleo da jede. On nije hvalisavac poput Peroovog mačka, već zaštitnik morala svog gospodara.
U trenutku kada kraljeva kočija prolazi pored reke u kojoj se kupa mlinarev sin Peroov mačak dramatično naglašava društveni položaj svog gospodara uzvikujući ‒ Upomoć! Upomoć! Evo se utapa markiz od Karabasa (Pero 1989: 29), dok Grimov mačak „počne kukati i jaukati ‒ Ah, milostivi care! Moj se gospodar kupao u ovom jezeru, a naišao lopov i ukrao mu odjeću. Eno gospodina grofa u vodi, ne može od srama isplivati, a ako dugo ostane, prehladiti će se i umrijetiˮ
(Grim 1981: 30).
Grimov mačak ukazuje da je život njegovog gospodara ugrožen, ali je umesto na dramatičnosti situacije, akcenat stavljen na komponentu srama što je u skladu sa idejom propagiranja hrišćanskih i moralnih vrednosti koje braća Grim žele da prenesu svojim čitaocima. Čini se da je ovaj mačak istinski zabrinut za život svog gospodara, a ne glumac u teatru. Grimov mačak je lukavi pomoćnik, vešt pregovarač i zaštitnik svog gospodara kome pomaže na putu ka boljem životu, ali nije hvalisavac poput Peroovog mačka. On je neustrašiv mačak u svojoj misiji kod koga se ne primećuje ambivalentnost u karakteru. Za razliku od Peroovog mačka koji se pri susretu sa čarobnjakom na smrt preplašio kada se ovaj pretvorio u lava, Grimov mačak je stajao mirno, razumno vladajući siuacijom iz koje je želeo da izvuče najvišu korist za svog gospodara. On je njegov spasilac i anđeo čuvar što se da zaključiti iz prvog dijaloga mačka i mlinarevog sina. Nakon što mačak zatraži čizme za sebe, on u duhu hrišćanskog i na osnovu ideje o uzajamnom pomaganju izjavljuje ‒ […] biće ti uskoro pomognuto (nem. […] dann soll dir bald geholfen sein) (28). On se, na određen način, obavezuje na protivuslugu i zahvalnost za pošteđen život i tokom cele priče biva pratilac-talisman svom gospodaru.
Ilustracija Morica Fon Švinda (Moritz von Schwindt: Der gestiefelte Kater) nastala je 1849. godine, znatno kasnije u odnosu na vreme prvog izdanja Grimovih bajki. Ipak je jedna od najčešćih ilustracija koje se koriste zajedno sa bajkom Mačak u čizmama. Ispod gornje ivice prikazane su početne scene iz bajke ‒ razgovor mačka i mlinarevog sina, probanje čizama i mačkov prvi uspešan ulov. U centralnom delu slike prikazane su scene iz nastavka bajke, a u prvom planu je proces nagrađivanja mlinarevog sina princezinom rukom. Mačak se pojavljuje 7 puta na slici, na svim stanicama kuda prolazi mlinarev sin, pa se čini da je on njegova amajlija. Mačak na slici je bele boje što simbolizuje njegovu funkciju zaštitnika. Za razliku od Peroovog mačka, ovaj mačak ne nosi skupoceno odelo, već samo čizme i torbu za lov, što signalizira njegovu skromnost13.
Iako je mačak učinio veliko delo za svog gospodara obezbedivši mu lagodan život u ljubavi sa princezom, fokus Grimove verzije nije na liku mačka, već se veći značaj pridaje mlinarevom sinu što ukazuje na postojanje hijerarhije, ali i međusobnu povezanost između čoveka i životinje. Jakob Grim je u svojim razmišljanjima o basnama i bajkama u kojima se pominju životinje promišljao o odnosu ova dva konstituenta. Promišljao je basne kao tekstove u kojima je očuvano prvobitno i kasnije izgubljeno znanje o skrivenom životu životinja, znanje o odnosu i vezi između čoveka i životinje koje je „oblikovano nagonima, željama, strastima i bolovima zbog čega se sa lakoćom mogu preneti osobine ljudske ćudi na životinju i životinjski izrazi na ljudeˮ (Grim u Solms 1991: 226). Jakob Grim smatra da je simbioza koja je postojala u suživotu čoveka i životinje vremenom razbijena i da bi trebalo težiti njenoj obnovi. Zbog toga životinje igraju veliku i značajnu ulogu u njihovim pričama. Mačka se više puta nalazi u naslovu njihovih bajki14 i ona je pratilac-pomoćnik glavnih junaka iste. Njene sposobnosti koje spadaju u domen magičnog omogućavaju joj da nastupa kao figura koja bi pomogla svom saputniku tako što bi nadmudrila protivnika. Baš kao u bajci Mačak u čizmama ona se zbog svojih neverovatnih osobina ne može posmatrati samo kao životinja, ali nije ni jednaka čoveku. Kroz lik mačka koji hoda svetom nepokolebljiv u ispunjenju svoje zamisli, a ponašajući se u skladu sa osnovnim načelima hrišćanske skromnosti i poštujući hijerhijsku ustrojenost braća Grim nastoje da prenesu pedagošku poruku svojim čitaocima.
Janošev Mačak u čizmama – pledoaje za skromnost
Nemački književnik Horst Ekert izdao je preko stotinu knjiga namenjenih deci pod pseudonimom Janoš. Sklon dekonstrukciji svima poznatih tradicionalnih bajki pokušava na nesputan i vickast način da predoči svet u kome živimo i da nas usmeri ka pravim vrednostima koje je, čini se, savremeno društvo zaboravilo. Tako se u njegovim pričama govori o kralju žaba, mačku u čizmama, princezi mišici, o guskama koje su lukavije od lisaca ili hulji koja nervira taksistu. U knjizi pod nazivom Janoš govori Grimove bajke (Janosch erzählt Grimms Märchen, 2001) Janoš dekonstruiše bajke braće Grim na sadržajnom i jezičkom nivou kako bi ih prilagodio sadašnjim prilikama.
Priča Mačak u čizmama samo je jedna od tih koje su pretrpele sadržinske izmene. Janoševa verzija počinje rečenicom „Imao jedan čovek tri sinaˮ (Janoš 2001: 115), što se može smatrati tradicionalnim, grimovskim uvodom u bajku, a zatim nova verzija u potpunosti prekida sa verzijom priče braće Grim. Janoševa bajka nastavlja opisom bogatstva koje je otac posedovao ‒ „imao je pet fabrika, dvadesetsedam kuća i automobila, zemljišni posed, jezera i šumeˮ (115) ‒ a nesreća je došla onda kada je on umro. Kako su dva starija sina ravnopravno podelila nasledstvo, mlađem nije ostalo ništa, ali ne zato što nisu imali šta da mu daju, već zato što je on vanbračni sin mrtvog bogataša. Motiv vanbračnog deteta nije se nikako mogao naći u tradicionalnoj verziji bajke, jer stroge društvene i moralne norme to nisu dozvoljavale, ali je nova bajka pisana za 21. vek, te je u potpunosti prihvatljiva ova sadržajna izmena. Dok njegova braća žive u velelepnim kućama i u izobilju, najmlađe brat živi sa majkom u baštovanskoj kući i poseduje samo jednog mačka koji neće biti njegov sluga, niti pomoćnik na putu ka postizanju određenog društvenog nivoa, već će biti onaj koji će mu ukazivati na beskorisnost materijalnog bogatstva. Janošev mačak je lukav, oštrouman partner i učitelj mladog dečka koji mu govori o poteškoćama i odsustvu sreće usled posedovanja velike količine novca. Njegova starija braća se svađaju, imaju ljubavne i zdravstvene probleme, nezadovoljni su svojim životima, dok je on pronašao sreću sa majkom i starim mačkom u baštovanskoj kućici. Njegova potreba za odećom i novcem svedena je samo na najosnovnije, a mačak mu pomaže u sagledavanju da je takav život zaista sreća život. Mačak mu ne pomaže da se obogati, već mu govori glasom učitelja:
Pokazaću ti šta je bogatstvo, bogatiji sam od bogatstva, jer ne moram da budem bogat. I još više. Povrh svega sam zabavan. I zdrav (116).
Njegov mačak je čaroban samo zato što može da govori. On ne nalazi sreću u materijalnim stvarima, pa mu ne trebaju ni čizme koje i ne traži. On je magijsko biće koje može da se transformiše u takozvano zlatno oko, malog insekta koji lebdi iznad ljudi i posmatra svet, te može da poduči svog gospodara da je život u opuštenosti srećan život. Mačak se i dalje doima kao oštroumno biće koje posmatra svet i bira najbolje za sebe. Više nije pitanje da li je on jednak čoveku ili njemu podređen, jer je spoljašnji svet svet privida. Mačak je učitelj, on poseduje magične moći i siroti mladić nije siguran da li je njegov mačak drug đavola ili anđela. To nije ni važno jer je poruka ove priče svedena na odbacivanje materijalnog bogatstva u velikoj količini i pronalasku sreće u ovim vremenima. Iako je formalno izmenjena i ne sadrži moralnu pouku kao Peroova, Janoševa verzija takođe nosi određenu poruku za svoje čitaoce, a to je pobuna protiv kapitalističkog sistema što je približava pouci koju su braća Grim uputila svojim recipijentima. Razlika je u tome što kod braće Grim nagrada za skromnost dolazi spolja u vidu nagrade u materijalnom smislu, dok Janoš nagradu nalazi u odbacivanju okova društveno-ekonomskih stega svog vremena. Mačak je simbol potrage za autonomijom bića i individualističkim načinom života.
Janoš je svaku priču ispratio odgovarajućom ilustracijom. Na slici se može videti siromašan mladić i pored njega mačak bez odela koji zauzima stav učitelja15.
Zaključak
U radu se pošlo od pretpostavke da svaka izmena teksta, bilo na sadržinskom, jezičkom ili formalnom nivou reflektuje društvenu stvarnost onoga ko tekst prepravlja. Na primeru analize različitih verzija bajke Mačak u čizmama koje pripadaju ne samo različitim vremenskim razdobljima, već i različitim kulturnim miljeima, pokazalo se da tri narativa nose razlitite vrednosti. Kroz prikazivanje pustolovina Peroovog mačka ogleda se francusko društvo 17. veka željno uspeha po svaku cenu. Mačak braće Grim propoveda hrišćanski poželjne vrline koje bi čitaoci trebalo da uvrste u odgoj mladih, dok Janošev mačak teži trijumfu pojedinca u postmodernom okruženju.
Bajke su oblikovane tako da se Pero afirmiše kao pisac koji vodi ka autonomiji francuske književnosti, braća Grim teže izgradnji i učvršćivanju nemačkog nacionalnog identiteta, a Janoš se bori protiv prošlosti i sadašnjosti nemačke nacije pa se ne može govoriti o supranacionalnom i vanvremenskom kontinuitetu „važenja“ jedne bajke. Ono što je njima zajedničko jeste odabir mačka kao figure koja ispunjava odgovornu funkciju i čija je ćud nepromenljiva. Peroov mačak je hvalisavac željan materijalne nagrade, Grimov mačak je pomoćnik na putu ka ostvarivanju želja svog gospodara, Janošev mačak je promućurni učitelj. Ono što je zajedničko za mačka u sve tri verzije jeste nepromenljivost njegovih osobina. Mačak je lukava, oštroumna, i oprezna životinja, spremna za borbu zarad ostvarivanja sopstvenog zadovoljstva u materijalnom ili duhovnom smislu. Mačak, iako je prikazan kao saputnik, pomoćnik ili učitelj koji je neodvojiv od čoveka, zapravo je samostalno i samodovoljno biće.
Nataša P. Rakić
Jelena N. Arsenijević Mitrić
3 Mačke su u mitovima i narodnim pričama prikazane kao otelovljenja najviših božanstava, kao na primeru egipatske boginje Bastet. Mačka je u egipatskoj mitologiji prikazana kao jedna od reinkarnacija Boga sunca, Ra. Smatrana je bićem bliskim bogovima, pa Freja, nordijska boginja ljubavi, sedi u kočijama koju vuku mačke.
4 Tokom lova na veštice, mačke su spaljivane zajedno sa njihovim vlasnicama.
5 Primeri prvih priča u kojima se mačke pominju kao zabavni likovi: J. J. Grandville, The Love Adventures of a French Cat (1842), Beatrix Potter, The Tale of Tom Kitten (1907), Wanda Gág, Millions of Cats (1928), i Kathleen Hale, Orlando the Marmalade Cat (1938-1972).
6 Priča Mačak u čizmama našla se u naslovu i sadržaju Vundererove knjige iz oblasti ekonomije i menadžmenta (up. Vunderer 2007: R. Wunderer, Der gestiefelte Kater als Unternehmer. Lehren aus Management und Märchen, Wiesbaden: Gabler). Na primeru mačka koji vešto kombinuje instinkt lovca sa marketinškim konceptom ponude i potražnje i koji je, ispostavilo se, vrlo uspešan menadžer svog gospodara ukazuje se na potencijal bajki da u sebi nose pouke koje mogu biti od višestruke koristi u svetu trgovine i privrede.
7 Određene sličnosti u motivu mačka koji pomaže svom gospodaru uočavaju se u bajkama poput Žena brata po krvi (nem. Blutsbruders Frau), u kojoj mačka spasava ljubavnika svoje gospodarice, bajci 3 zahvalne životinje (nem. Von den 3 dankbaren Tieren), u kojoj čovek spasava život mački koja mu pomaže da postane bogat i bajci Čarobni prsten (nem. Zauberring) koja je sličnog sadržaja poput prethodne priče.
8 Čitaoci su naviknuti da životinje u bajkama posmatraju kao da nisu životinje, već da su „metaforički ukazi na karakter ljudi koji se krije iza maske životinjeˮ (Solms 1991: 195). Čovek je u samom tumačenju bio centralna ličnost, što kulturne i književne studije koje tumače ulogu životinja (eng. Cultural and Literary Animal Studies) donekle poriču ukazujući na neophodnost dopunjavanja ovakvog jednostranog gledanja. One okreću ideološki uređenu hijerarhiju i ukazuju na perspektivu da je životinja važnija od čoveka, te da je ona polazna tačka i cilj interpretacije.
9 Prema Propu (up. Prop 2012: 35–75), u bajkama se prepoznaju određene, zajedničke funkcije svih likova. Glavni junak nastoji da reši određeni problem, odlazi u potragu za nečim, doživljava avanturu, sukobljava se sa protivnikom. Najčešće ima pomoć pratioca u obliku čoveka ili životinje. Na kraju, najčešće oslobađa princezu i bajka ima srećan kraj.
10 Peroova priča tumači se kao kritika francuskog visokog društva, ali i kao upozorenje na sve one koji bi mogli prevarom da uđu u svet aristokratije kome pripada i sam Pero. Takođe se u odabiru materijala i načina pisanja uočava Peroov literarni preokret u kome je borba za književnu autonomiju važnija od pridržavanja društvenih granica u smislu da se književnost primerena svakom pojedinačnom društvenom staležu mora pridržavati određenih principa.
11 Fotografija je dostupna na <https://perraultdore.hypotheses.org/> preuzeto 01.11.2020. godine.
12 Romantičar Ludvig Tik (Ludwig Tieck) je već 1797. godine preradio, a prvi put 1844. godine na berlinskoj pozornici predstavio preradu priče Mačak u čizmama, koja je urađena kao komedija iz tri čina. Priča o mačku koji svojom lukavošću pomaže svom gospodaru na putu da se obogati i postane kralj, Tik je pretvorio u ironično-zabavnu igru na granici stvarnosti i fantazije želeći da napadne ukus tadašnjeg nemačkog društva koje je od pozorišta zahtevalo vaspitnu ulogu.
15 Fotografija je dostupna na https://www.bing.com/images/search?view=detailV2&ccid= rPPgV1W%2f&id=4E2A1BD8A6B3B08CEF98C7F78CA271EAABD9FE59&thid=OIP.
Izvori
Pero 1989: Š. Pero, Odabrane bajke Šarla Peroa, Beograd: Vajat.
Grim 1981: Braća Grim, Priče, Zagreb: Mladost.
Janoš 2010: Janosch, Janosch erzählt Grimm’s Märchen: 54 ausgewählte Märchen, neu erzählt für Kinder, Weinheim: Julius Beltz GmbH & Co. KG.
Literatura
Vuković 1989: N. Vuković, Uvod u književnost za djecu i omladinu, Nikšić: Univerzitetska riječ.
Grim 1991: J. Grimm, Wesen der Tierfabel, in: W. Solms 1991: VEMG, Tiere und Tiergestaltige üii ärchen, Band 15, Regensburg.
Darnton 1984: R. Darnton, The Great Cat Massacre and Other Episodes in French Cultural History. New York: Basic.
Zip 1999: J. Zipes,Breaking the Disney Spell, In The Classic Fairy Tales, edited by Maria Tatar, 332–352. New York/London: Norton.
Zufi 2007: S. Zuffi, The Cat in Art, New York: Abrams.
Keler-Cilh 1995: I.Köhler-Zülch, Zum Puppenspiel ‘Der Gestiefelte Kater’ auf der Bühne sächsischer –Wandermarionettentheater, in: Ursula Brunold-Bigler/Hermann Bausinger (Hg.): Hören Sagen Lesen Lernen, Bern: Peter Lang.
Lefevr 1992: A. Lefevere, Translation, Rewriting, and the Manipulation of Literary Fame, London: Routledge.
Potić 2007: D. Potić, Poetika otklona – Šarl Pero i braća Grim – počeci umetničke bajke. Nasleđe, Kragujevac, 4 (6), 99–110.
Prop 2012: V. Prop, Morfologija bajke, Beograd: Biblioteka XX vek.
Tatar 2002: M. Tatar, The Annotated Classic Fairy Tales, New York/London: Norton.
Taube 1978: E. Taube, War das Urbild des Gestiefelten Katers ein Fuchs?, In Proceedings of the Csoma de Kdrjs Memorial Symposium, ed. L. Ligeti. 473-85. Budapest: Akademiai Klade.
Frake 1925: A.H. Fracke,Wa-Tsei-Sgruns: Fuchsgeschichten erzählt von Dkon-Mchog-Bkrashis, aus Kha-La-Tse,Asia Major 2:408–31.
Haze 1999: D. Haase, Yours, Mine, or Ours? Perrault, Brothers Grimm, and the Ownership of Fairy Tales, In The Classic Fairy Tales, edited by Maria Tatar, 353–364. New York/London: Norton.
Hajne 1997: H. Heine, Gedichte. Lyrischer Nachlaß, Stuttgart: Reclam.
Crnković 1984: M. Crnković, Dječja književnost: priručnik za studente pedagoških akademija i nastavnike, Zagreb: Školska knjiga.
Ševalije, Gerbran 1987: J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola: mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Zagreb: Nakladni zavod MH.
Šof 1959: W. Schoof, Zur Entstehungsgeschichte der Grimmschen Märchen; Hamburg: Dr. Ernst Hauswedell & Co..
Internet izvori
Blašic, Gertrud, Die Katze, https://www.yumpu.com/de/document/read/21243141/die-katzegertrud-blaschitz-1methode-die-historicumnet, pristupljeno 02.11.2020.
Radjard Kipling, Just so stories, https://www.gutenberg.org/files/2781/2781-h/2781-h.htm, pristupljeno 29.10.2020.