Otfrid Hefe (1943) je jedan od najistaknutijih evropskih i svetskih praktičkih filozofa. Predaje filozofiju na Univerzitetu u Tibingenu. Bio je profesor na Univerzitetu u Duizburgu i Frajburgu, te direktor Međunarodnog instituta za socijalnu filozofiju i etiku u Frajburgu. Takođe, bio je gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija. Član je Hajdelberške akademije nauka i počasni doktor Univerziteta u Beogradu. Autor je brojnih knjiga o etici, filozofiji prava, države i privrede. Njegova knjiga „Pravda. Filozofski uvod” prevedena je na deset jezika.
Na srpski jezik prevedene su mu dve knjige: „Pravda. Filozofski uvod” i „Umijeće življenja i moral” (Akademska knjiga, Novi Sad).
Kao međunarodno priznati stručnjak za pitanja praktične filozofije bavili ste se i problemima umeća življenja koje se rukovodi vrlinama. Opišite nam svrhu tog umeća? Da li je ono isto što i etika?
Filozofska etika, kojoj se daje i naziv „filozofija morala”, ima širok raspon zadataka, kako u tematskom tako i u metodskom smislu. Umeće življenja se pak sastoji u umeću da se živi srećno. Filozofsko umeće življenja pokušava ljudima pokazati kako je to moguće, dakle, kako se po mogućnosti trajno može osigurati taj suštinski životni cilj, sopstveno blagostanje, takođe zvano sreća. Time se misli na primenjive uvide u glavni cilj, naime da se život u celini proživi srećno i uspešno, a ne samo u odvojenim sferama delanja. Jedino šarlatani dižu u nebesa tačna pravila, recepte, koje ionako neće slediti onaj ko živi na osnovu sopstvenih promišljanja. Filozofija se koncentriše na pravila drugog reda, na načela, uz čiju pomoć mogu na ubedljiv način biti otklonjene neugodne situacije ili da se vešto ovlada njima. Ukoliko ta načela putem neprekidnog uvežbavanja postanu životni stavovi, onda se njima zbog pozitivne vrednosti daje naziv „vrline”. Prema etici vrlina potrebno je da se steknu životni stavovi kao što su razboritost, hrabrost odnosno neustrašivost, velikodušnost i pravičnost kao i pamet u vidu moralne moći suđenja i da se živi u skladu sa njima.
Vi se takođe intenzivno bavite pitanjima političke filozofije. Da li bi i današnji političari mogli naučiti nešto od filozofski promišljenog umeća življenja? Ili ono protivreči njihovoj delatnosti?
Ni u kom slučaju politika ne protivreči filozofskom umeću življenja. Ono je neophodno već za lični život, recimo za život sa sopstvenom familijom, svojim prijateljima i za odnos prema samome sebi. S druge strane, ni političar ne traži isključivo moć i ugled, nego i samopoštovanje, a o njegovim načelima, koja obećavaju uspeh, on može nešto naučiti u filozofskom umeću življenja. Naravno, on već dosta toga može naučiti i od pretfilozofske moralne svesti.
U sklopu rehabilitacije filozofije umeća življenja ponovo je u žižu etičkog interesovanja dospeo pojam vrline. U kojoj meri taj pojam može biti od značaja u vremenu u kojem se baš ne ceni ponašanje u duhu vrlina?
Nema sumnje da postoji dosta ljudi koji ne žive baš u skladu sa vrlinama, a još manje tako da bi bili uzor drugima. Bez obzira na sve uvažavanje sa kojim pristupamo uspešnim ljudima, na primer velikim muzičarima i umetnicima, sjajnim naučnicima, preduzetnicima i sportistima, čak i bankarima – mi od njih očekujemo da se ne služe nedopuštenim sredstvima i strategijama. Naučnici koji falsifikuju podatke ili koji bivaju okrivljeni zbog plagijata, gube ugled i dostojanstvo; sportisti koji uzimaju nedozvoljena sredstva za povišenje telesne forme bivaju suspendovani; preduzetnici koji varaju bivaju kažnjeni u pravnoj državi. Ukratko: već zbog dugotrajnog interesa za sopstvenom dobrobiti isplati se praktikovanje barem onih vrlina kojima se mogu izbeći ovakvi vidovi pogrešnog ponašanja i život u skladu sa njima.
U vašoj knjizi „Umeće življenja i moral ili usrećuje li vrlina?” na jednom mestu ste napisali da je vrlina ono najbolje što je dostupno jednom čoveku ako bi hteo da vodi uspešan život – ali da ona sama nije dovoljna za to. Kako to valja razumeti?
Postoje udari sudbine kao što su smrt životnog partnera ili deteta ili teška nesreća ili pak dijagnoza neizlečive bolesti, nevernost bračnog partnera ili izdaja prijatelja, koji mogu tako da uzdrmaju sopstveni život da se teško može ostati srećan. No, na našu sreću, takvi mučni udari sudbine se ne dešavaju tako često, tako da su životu koji ostane pošteđen od njih potrebne vrline. Ali ni prilikom onih udara sudbine vrline ne moraju ostaviti ljude na cedilu. Ovde svoju jačinu pokazuje jedna od onih vrlina koju je najteže steći – vrlina spokojnosti.
Koju vrlinu bi trebalo da poseduje političar? A koja vrlina je „najpolitičnija”?
Kao prvo, političara bi trebalo da odlikuje obuhvatna čestitost (pravičnost). Posedujući nju, on je imun na opasnost od korupcije i nepotizma kao privilegovanja rođaka i ličnih (partijskih) prijatelja. Kako bi političar bio dobar, vrle prirode, on mora posedovati senzibilnost za interes svog naroda i za nevolje koje pogađaju narod, povezano sa smelošću da, ukoliko je to neophodno, dâ nepovoljnu dijagnozu i predloži nepopularne terapeutske mere, dakle da i u mučnim situacijama i uslovima otpora svoju dužnost vrši bez ikakve bojazni. Njemu je potrebna svest o odgovornosti sa kojom neprestano teži da očuva dobrobit svoje zajednice, a ako se to ne može izbeći čak i na sopstvenu štetu. Naposletku, potrebna je i pamet, obogaćena širokim pogledom. Po mom mišljenju, nijedna od ovih vrlina ne može pojedinačno da pretenduje na superlativ „najpolitičnija”. Jer nijedna od njih se ne može izostaviti; dobar političar je ujedno čestit, smeo i pametan.
U tradiciji eudajmonističke etike (blaženstvo kao najviši cilj) važnu ulogu ima pojam sreće. Da li jedan čovek može biti srećan kada je sam ili je za sopstvenu sreća potrebna i sreća drugih? Kako on sam može doprineti sreći ljudi koji su mu bliski?
Čovek je društveno biće kojem već zbog svoje prirode trebaju bližnji ne samo za običan život, nego u još većoj meri za srećan život. Kada se radi o stvarima koje su bliske vrlini, na primer prijateljstvo i ljubav, zahvaljujući kojima se može povećati sreća u životu, sopstvena sreća i sreća drugih umeju čak da se podudare. Sreći svojih bližnjih može da doprinese onaj čovek koji preuzme neki vid odgovornosti: ličnu, ekonomsku, intelektualnu ili političku odgovornost, pa čak i onu povezanu sa počasnom službom. A zato što on time razvija i sopstvene sposobnosti i što ih stavlja na probu, on ujedno doprinosi sopstvenoj sreći.
Da li ste sami našli sreću u svom životu? U kojoj meri vam je filozofija bila od pomoći u potrazi za srećom?
Zaista sam imao sreću da u svom životu iskusim puno srećnih trenutaka. A u to spada i iskustvo koje sam u dobrom delu svog života stekao u samoj delatnosti filozofiranja i u nastavi filozofije.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Razgovarao: Damir Smiljanić
objavljeno: 27.05.2014.