Tako je govorio Zaratustra (5)
O prezriteljima tela
Prezriteljima tela hoću da kažem šta mislim. Ne ištem da okrenu s učenjem i s poučavanjem, već samo da se odreknu svoga tela – te tako zaćute. »Telo sam i duša« – kaže dete. I što ne bismo govorili kao deca? Ali onaj koji je progledao, koji zna nešto, kaže: telo sam i samo telo, i ništa druga sem toga; a duša je samo reč za nešto na telu. Telo je jedan veliki um, jedinstvo u množini, rat i mir, stado i pastir. Pa i taj tvoj mali um, brate, koji ti nazivaš »duhom«, nije drugo do oruđe tvoga tela, malo oruđe i igračka tvoga velikog uma. »Ja« kažeš ti za sebe, i gord si na tu reč. Ali veći su – što ti nećeš da veruješ – tvoje telo i njegov veliki um: taj ne govori Ja, nego tvori Ja. Što čulo oseti, što duh pozna, u tome nikad nema krajnje tačke. A čulo i duh hteli bi da te obmanu da su oni krajnja tačka svega: toliko su tašti oni. Oruđe su, i igračka su čulo i duh: iza njih leži tek tvoja suština. Ta suština i gleda i očima čula, i osluškuje i ušima duha. Jednako osluškuje suština i gleda: upoređuje, savlađuje, osvaja, razorava. Ona vlada, i njoj je i Ja podložno. Za tvojim mislima i osećajima, brate moj, stoji silan gospodar, neznan mudrac – taj se zove sopstvenost. U tvom telu stanuje on, tvoje je telo on. Više je pameti u tvome telu, nego u svoj tvojoj mudrosti. I da li ko i zna, čega radi će tvome telu ta tvoja najveća mudrost? Tvoja se sopstvenost smeje tvome Ja i njegovim oholim skokovima.
»Šta su mi ti skokovi i. letovi misli? kaže ona sebi. Zaobilazni put k mojoj svrsi. Ja sam ta koja vodim na uzici Ja i koja ga nadahnjujem pojmovima.« Sopstvenost kaže čoveku: Sad oseti bol. I njegovo ga Ja oseti, i bolujući premišlja kaku će ga preboleti – radi toga je potrebno da čovek ume misliti. Sopstvenost kaže: Sad oseti radost. Ja je oseti, i radujući se premišlja kako bi se još često radovalo – i radi toga je potrebno da čovek ume misliti.
Prezriteljima tela hoću da kažem još nešto. Oni preziru zato što poštuju. Šta je to, što je stvorilo i poštovanje i preziranje i vrednost i volju? Stvaralačka sopstvenost stvorila je za se i poštovanje i preziranje, stvorila je radost i žalost. Stvaralačko telo stvorilo je sebi duh, kao ruku svoje volje. Još i u svojoj ludosti i u svome preziranju, prezritelji tela, vi služite sopstvenosti. Evo vam kažem: sama vaša sopstvenost htela bi da umre i okreće se od života.
Ona ne može više ono što bi joj bilo najmilije: – stvarati više od sebe. To bi joj bilo najmilije, to je njena najživlja želja. Ali joj je prekasno stalo do toga: – zato hoće vaša sopstvenost da je nestane, prezritelji tela. Hoće da propadne vaša sopstvenost, i zato ste postali vi prezriteljima tela! Jer ne možete da stvarate više od sebe. I zato ste sad kivni na život i na zemlju. Nevesela zavist krije se u razrokom pogledu vašeg preziranja. Ja neću ići vašim putem, prezritelji tela!
Vi niste za me mostovi koji vode ka natčoveku! –
Tako je govorio Zaratustra.
O radosnim i rđavim strastima
Dragi brate, ako imaš kakvu vrlinu, tvoju vrlinu, onda je ona samo tvoja i ničija više. Ali ti bi, naravno, da joj daš ime, i da joj tepaš; ti bi da je smeš povući za uho, i da se možeš poigrati s njom. A gle! Tad je i puk zove kao što je zoveš ti, i ti si postao puk i stado sa tvojom vrlinom! Bolje bi bilo da si rekao: »ne daje se iskazati, i ne može se krstiti imenom ono što mojoj duši zadaje bola i što joj godi, i čega je gladna još i moja utroba«. Tvoja vrlina stoji isuviše visoko za poverljivost koju daje ime: a ako baš moraš o njoj govoriti, nemoj se stideti da o njoj mucaš. Reci i promucaj: »To je moje dobro, to volim, samo tako mi se dopada, samo tako hoću ja ono što je dobro.« Ja ga neću u obliku božje zapovedi, niti u obliku čovečijeg zakona i pravila: ne trebam ga da mi bude vođ u zemlje nadzemaljske i u rajeve. Zemaljska je vrlina, koju ja volim: malo je u njoj dosetljivosti, a ponajmanje uma sviju. Ali ta je ptica kod mene gnezdo svila: zato je volim i milujem, – ona sad leži kod mene na svojim zlatnim jajima. Tako treba da mucaš i da uzdižeš svoju vrlinu. Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima. Ali sad imaš samo još tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti. Svoj glavni cilj poverio si ovim strastima: i one se tad pretvoriše u tvoje vrline i u dobre strasti. I ma ti bio od roda naprasitih ili od roda sladostrasnih ili do ludila pobožnih ili osvetljivih: Naposletku su sve tvoje strasti postale vrlinama, i svi tvoji đavoli anđelima. Nekada si imao divlju paščad u tvome podrumu: ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevačice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem; muzao si svoju kravu čamotinju, – sad piješ slatko mleko iz njenih vimena. I ništa zlo neće više iz tebe nići, osim možda zla koje niče iz borbe tvojih vrlina. Dragi brate, ako imaš sreće onda imaš jednu vrlinu a ne više: tako ćeš preći lakše preko mosta. Odlikuje među drugima kad se imaju mnoge vrline, ali to je teško snositi; i mnogi je već otišao u pustinju i ubio se zato što je sustao da bude i boj i bojište vrlina. Dragi moj, da li su rat i bojak zlo? Ali to zlo je potrebno: potrebna je zavist, i potrebna su nepoverenja i klevetanja među tvojim vrlinama.
Pogle, koliko svaka tvoja vrlina gramzi za onim što je najviše: ona traži sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona ište svu tvoju snagu u gnevu, mržnji i ljubavi. Surevnjive su jedna na drugu sve vrline, a strašna je stvar surevnjivost. I vrline mogu propasti usled surevnjivosti. Koga zahvati plamen surevnjivosti taj okreće naposletku otrovnu žaoku, kao škorpion, protiv samoga sebe. Ah, dragi brate, zar nisi još nikad video vrlinu kako sama sebe kleveta i probada? Čovek je nešto što treba prevladati: i zato treba da voliš svoje vrline – jer ćeš usled njih propasti. –
Tako je govorio Zaratustra.
Fridrih Niče
Nastaviće se